molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (3)

Објављено 26 фебруар 2014

strasnisudСВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Наступило је вече, моји драги парохијани су се разишли и ја сам остао сам. Занимале су ме пре свега књиге које су ми остале и нисам имао времена да их прегледам. Најважније ми је било да сам угледао Добротољубље на свом месту.

Златоуст, Јефрем Сирин, Григорије Палама, Патерик, део књига је био на грчком језику, а неке чак и на латинском. Све сам наравно заборавио али надам се да ћу се снаћи. Угледао сам неколико књига које нису биле моје. По свој вероватноћи Иванова тетка није чувала само моје благо. Видео сам потписе: јеромонах Нифон, схиигуман Павле, послушник Данило, где сте ви свечасни оци?! И осетио сам огромну одговорност пред Богом и руским светим новомученицима за то што сам жив. А наравно и пред Црквом. Последња ствар које ме је мучила је била шта ће бити са службом? О томе ме је у Москви питала и монахиња Сенклитикија да ли служим како се она изразила код “сергијанаца”. У тој ситуацији ми није било до богословских расправа, а ја према њима нисам био расположен још од револуције 14-е године - нарасправљали смо се 17-е! Али одсуство да тако кажем законског служења ме је узнемиравало. Сем тога, враћање и добијање свих службених и духовних ствари сам умногоме схватио као позив на службу и то не само тајну, непотпуну. У то време је у нашем селу постојала одлична парохија, како се она схватала у старо време, а не само као долазак у Цркву, већ као заједница људи који љубе једни друге у Господу. Мало ме је збуњивао број Антиминса које сам имао у рукама,и било их је око пет. Шта је то било - да ли поверење на чување Светиња, моштију, или већ нешто друго? И уз много сумње, почео сам својим сопственим напорима да тражим прилоге у Руској Православној Цркви Московске Патријаршије. Веома брзо, и на моје чуђење без великох напора, био сам прихваћен за свештеника у једној епархији.

- “Оче Антоније, - прекинуо сам старчеву причу питањем, - а како се прича да Вас нису одмах прихватили да су вас ваша духовна деца одбила и слично?” “Ја сам ти причао да сам ја монах још од семинарије. То је друга прича. Код мене се дуго времена налазио неки отац Алексеј. Он је био наследни царски протојереј, имао је и чеда која га нису напустила. Највише ме је вређао син-фронтовац - генерал. Херој Савеза, залупио је врата пред татом. И архијереја је напао тако да отац Алексеј није могао да добије парохију. Не, са мном је све било једноставније. Истина пре тога су ме одбили једно три пута, али без икакве злобе, без одуговлачења. Владика је био довољно млад али је и даље остајао на том положају. С властима нисам био у добрим односима али нисам ни ратовао. У сваком случају владици нису посебно забрањивали да прима, и да рукполаже. Ствар је у томе да иако се храмови нису превише отаварали, али старо духовништво је изумирало а сви су прошли затворе и депортације. А ако се у храму није служило онда је он брзо затваран, и то без оклевања. Десило се да су ме позвали код опуномоћеника, ја сам испунио све папире, и мислио сам да је то све. Али опуномоћеник ме није пуштао, већ је измишљао разговор о лојалности совјетској власти. Ја сам му објаснио да ме не интересује чак ни црквена политика, а камоли светска и да се као грађанин и хришћанин потчињавам власти. Рекао сам му још да ништа противзаконито нисам учинио, нити намеравам да учиним, и то не из страха већ по савести. Он је тобоже одушвљено бодрио моја убеђења и рече ми да потпишем папир. А то је папир за “куцање”! Извинио сам се и одбио, благо мотивисан још у логору стеченом одбојношћу. Опуномоћеник је спокојно и без емоција узео мој потпис и рекао: “Ти си оче будала! Хтели смо да те поставимо у граду, а сада ћеш да идеш у село. А и за то буди захвалан јер те нисмо послали на изградњу народног добра. Донбас је близу и рудник је поред, тако да други пут боље гледај да промениш навике. Иди и спремај се”.

Владика ништа није рекао поводом моје посете опуномоћенику, али је било очигледно да је однос према мени постао поверљивији. Иако је постојала потреба да будем постављен у селу, то се није дешавало: има већ педесет година, монах, без породице, а нема ни данашње образовање, јер више зна историју комунистичке партије него историју Апостолске Цркве. Све то је Владики омогућило да направи неке планове у вези мене, али разговор са опуномоћеним лицем је много тога покварио. Ја сам и поред свега тога кроз неколико недеља примио парохију. Показало се међутим да не узнемирава толико примање нове, колико напуштање своје старе парохије. Шта ће тамо у селу причати да је дошао болесник, логораш-инвалид који једва покреће ноге. Подигли су ме, обукли, обули, дали посао и чували од проницљивог ока НКВД-а. Овде су ми се десиле најпријатније ствари у мом животу после ослобођења. Али почели су да ме прате. Људи то нису сматрали за издају, али је у свему томе постојао елемент промене. Шта да се ради?! Али прошла су и отишла у неповрат та времена избора за свештеника на парохији у Слобожаншчини, а тим пре у православном свету. Молио сам своје добротворе-парохијане само за једно - да не прецртају моје име заувек, јер и своју кућицу нисам продао већ сам је оставио њима на старање. Нисам у потпуности ни познавао све прелести и све тешкоће парохијског живота. Неко је задовољан, неко је увређен, а неко сматра немогућим служење попа-крвопије у време изградње комунизма! Колико је било топло Антонију - котлару, толико је постало хладно јеромонаху Антонију, настојатељу храма. Уосталом, ускоро игуману, и потом архимандриту.

Последње унапређење ме је плашило. Прво, оно је било повезано са преласком у градску парохију, а ја нисам заборавио разговор са опуномоћеним лицем; друго, плашиле су ме промене у црквеном животу тога периода. Умиривао сам себе да је то старачко гунђање, и да нема повода за узнемиравање нити било какве бојазни, али нешто ме је ипак бринуло. Прошло је неколико релативно мирних година. Трудио сам се да савладам науку духовног делања, парохијане сам покушавао да научим да разликују бело од црног, спасоносно од погибељног. Првих година после рата то је било једноставније: и народ, поучен ратом је био бољи, и људски захтеви су били природнији - кров над главом и корица хлеба. А срећа је била то што си жив. Затим је ситуација постала компликованија под утицајем пагубне кинематографије, као и пропаганде. Ми смо били принуђени да ћутимо на амвонима, без обзира где се проповедало. Много људи би нам се смејало и мало би се размишљало. Али не бих сада о томе. Постао сам игуман, а затим архимандрит и све је ишло рекло би се да не може боље. Али души нешто није давало мира. Почео сам чешће да одлазим у насеље ради келејне службе, а сада сам већ имао и домаћу Цркву по благослову архијереја. Служио сам и служио, молећи Господа да ми открије моју неправедност због које сам изгубио душевни мир. И једном у време јутрења које сам обично служио у три сата за време молитве у којој сам се још једном обратио Господу са питањем које ме је узнемиравало, ја не само да сам чуо већ сам и осетио следећи глас: “А ко си ти Антоније?!” “Како ко Господе - ја сам архимандрит”. “Не, ти си монах!” И у томе је био одговор. Да, ја сам монах! Ујутру сам отишао у епархијску управу и предао молбу за службени положај. Архијереј ме је дуго наговарао да то не радим и морао сам да пристанем да останем у парохији до доласка свештеника у епархију, јер су се у то време многи враћали из логора, пристизали су и дипломци семинарије - међутим ипак се нисам дуго задржао.

 

Старчество

У логору сам се сретао са старцима који су имали искуство умне молитве. Био је један отац за време чије молитве се снег топио! А у логору се сем основних ствари не може научити много више јер се нема ни времена, ни снаге.

Да, изучио сам сву духовну литературу коју сам имао, али сам желео да све осетим и непосредно. И ево сада сам се упутио на пут трагања за науком духовног делања. Куцајте и отвориће вам се, и скоро десет година сам проживео код неког старца, чувара велике премудрости спасења, какве је људима дала Оптина, и само сам ретко одлазио у своје насеље ради службе. Он ме је пред смрт благословио да идем тим путем. И ево храмљем, грешан, а по мери својих снага.

 

Виђење старца Антонија

Негде почетком седамдесетих, за време служења Божанствене Литургије, удостојио сам се првог виђења. А десило се следеће. У то време је почело опште одушевљење људи са Западом, и сходно томе губиле су се карактеристике које су својствене православним Словенима - скромност, гостопримљивост, нестицање. Стицање се може сматрати најважнијим карактеристиком новог погледа на свет, јер новац и ствари постају вреднији од морала, духовности.

И оно најстрашније што се десило је и начин живота људи који себе називају православним, и који веома често строго поштују црквене обреде, постају исти као и многобожци који их окружују! Дошло је до такве нескромности, тежње за каријером, и високим положајем у друштву. За децу из верујућих породица не представља душевну муку ступање у пионире, комсомол, партију. И већ имају оправдање у “рукаву”: “А како ћемо без тога, не живимо у пустињи већ међу људима. Па, грех - ако на тај начин посматрамо све је онда грех, али покајаћемо се и у реду”. Такав површан однос је изазивао страх за саму могућност спасења. Ја сам ишчитавао Јеванђеље, а посебно Откровење, јер ми није давало мира питање о пустињи у коју људи треба да беже. И ево видим велики број људи који иду, и једу. Неки чини ми се и не једу, већ - пирују, други - блудниче, трећи - пакосте својим ближњима, и сви су они као реком понесени. Међу њима има разних људи, како мирјана, тако и духовника, и војника, и политичара, свих, свих. Велики број људи се просто гурају напред, а неки иду мирно. На њховом путу је страшна провалија која води у ад. Чини се да сви треба да упадну у провалију - али не. Велики део људи лети надоле, видим како некога надоле вуку аутомобили, трпезе, новац, скупа одећа. А неки мирно прелазе преко те провалије, чак некако и изнад ње да тако кажем. Неко од њих посрће, али не упада у провалију - свети мужеви их придржавају и помажу. У провалију не упадају само богаташи, већ и људи који не располажу великим средствима. Али сви они имају једног идола - светску похоту. Било је страшно. Из провалије су се чули не јецаји, већ урлици и смрад. Али то није обичан смрад, већ како се благоухање не може описати, нити упоредити са мирисом цвета или траве, већ је то благоухање благодати, које Господ дарује од моштију, чудотворних икона или на други начин тако и адски смрад није само обичан непријатан мирис, као смрад сумпора, већ је то осећај ужаса и одвратности - једном речју - ад. Ево ти и пустиња. И тамо је отшелнике саблажњавао човекоубица, старајући се да им побуди страсти стицања, похоте, унинија. Многи су падали, многи. Истовремено, колико кнежева и моћника овога света се спасло, а које Цркве није присајединила светима - они су имали све, али њихово срце није било везано за пропадљиви свет, већ за Вишњи.

У наше време је страшно и то што искушења вребају човека на сваком кораку и веома често су таква да их није лако открити. Код мене долази велики број људи које чини се мучи једно те исто питање - како се спасти и како поступити у овој или оној ситуацији. Али зар је могуће узети благослов за сваки поступак и то не у току дана већ чак и месеца ?! Значи треба препознавати саблазни које су непромењене још од постанка света, јер ђаво не ствара ништа. Друга је ствар то што се за хиљаде година он накупио искуства, и сада су његови предлози човечанству да сиђе код њега у ад много изоштренији, а у суштини цео савремен свет је - његов предлог. Предлог, зато што он нема моћ никога да примора ни на шта, али зато упакује грех у пакет, тако да су слуге таме увек спремни са својим: “Шта желите?” Још једна данашња карактеристика је скори долазак антихриста. Многи духовни људи кажу да се он већ родио. О томе је тешко судити, непријатељ је лукав па чак и према онима који му служе. Многи од њих су себе сматрали антихристима, и они су изгледали тако на основу својих погледа на свет и поступака, али то нису били они о којима говори Црква. Можда се и родио, можда и није, није ствар у томе. Када су Светитеља Игњатија (Брјанчанинова) питали о доласку антихриста, он је одговарао да не постоји тачан датум, јер његов долазак условљавају људи својом злобом. Такво је данашње време - време завршних припрема за његов долазак. А ту је и концентрација светске власти јер он неће бити судија само једне стране, већ целог света уз неопходно претварање “људи у звери”. Али и то је мало за то да цело човечанство падне на колена, већ треба изградити такав систем живота, чије би најмање нарушавање повлачило за собом катастрофалне последице - глад, хладноћу, разарање. И тај систем се формира. Кроз неколико година сам видео како ће се све то десити.

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски