Поуке с. Антонија о последњим временима (2)

Објављено 25 фебруар 2014

strasnisudСВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Земаљски путеви

Ујутру сам опет био у аутомобилу и опет путујем сад већ познатим путем ка старцу. Иста жена ме дочекује на вратима, само што се сада у њеном погледу може видети нека тајанственост – њен поглед је поглед човека који зна нешто више него што треба и него што други знају.

“Молитвами…” “Амин” – чује се иза врата.

–“Да, он вас одавно чека, - већ шапће жена, - оче, пожурите!”

Улазим и сада већ у миру посматрам старчеву келију. Али ништа необично нисам нашао: иконе на избељеним зидовима, у светом кутку се налазе два сандука – један већи и један мањи. У свештеничком дому, или у датом случају тачније речено, у дому његовог боравка слична питања не треба постављати – прибор за Крштење и Евхаристију, са Антиминсом. Објаснићу за људе који не знају о чему се ради. Антиминс је – свилено платно са по правилу изатканим или насликаним приказом Христа у Гробу, и пришивеним честицама моштију мученика. Само на Антиминсу се служи Божанствена Литургија, тачније Њен најважнији део када долази до претварања хлеба и вина у Тело и Крв Господњу. Антиминс обично Архијереј благослови за службу у одређеној Цркви, али у нестабилним ситуацијама у друштву – као што су рат, револуција, опасност од раскола или стране религиозне надмоћи, како је рецимо било при увођењу унијатства у Украјини, архијереји су свештеницима најпостојанијим у вери благосиљали Антиминсе специјално за службе “на месту на којем се нађу”. Много Антиминса се нашло у рукама духовништва при затварању и уништавању храмова од стране бољшевика. Једном речју речено, ретко ко од свештеника у том периоду није имао свој Антиминс, те његово порекло и код оца Антонија није изазивало никакве сумње.

- “Шта је оче, Светиње вам привлаче поглед, зар не?”

Пошто смо се поздравили свештеничким поздравом и целивом, ја сам по старчевом позиву сео на столицу поред његовог кревета. Разговор нам некако није ишао. Отац Антоније је полу-лежао обучен у бели стари подрјасник, само му је израз лица био другачији него јуче – на њему се видела дубока замишљеност, па чак и нека сањива тужна црта на челу.

- “Оче, можда нисам дошао у право време?” – питао сам старца.

- “Да, не, шта ти је, ја сам те сам звао. Просто сам се замислио о минулим данима, грех је истраживати путеве Господње, али ја не - све се враћам у прошлост, и све покушавам да схватим како, шта и зашто”.

- “Ви сте кажу још били царски наследни протојереј?”

- “Ма шта ти је Бог с тобом! Да смо сви у то време имали слично схватање вере и места Православља у животу Русије, тада видиш револуције не би ни било. Не, ја сам из војничке породице, отац је био инжењер у немачкој фабрици. То је у то време био висок положај! Сопствена кућа, кочије, а у кући – пуна чаша, послуга, коњушари и све што је било потребно. Породица је била православна али безбожни дух времена и бављења Европом није могао а да не затрује духовну атмосферу. Мама је рођена племкиња, рођена је и одрасла на селу које је носило дедино име, и била је најпобожнија. И ако је та побожност више била слична обреду, али истина са призвуком старе епохе. У нашој кухињи се увек неко хранио те неки богаљ, те војник-инвалид… Отац је све то посматрао мирно сматрајући то топлом чудношћу своје супруге, али није узимао учешћа у томе. Ја нисам успео да добијем образовање – слушао сам лекције на универзитету. Али нажалост не само лекције – каквих само партија није било на курсу, сада већ не могу ни да се сетим! Али њихова суштина је била иста – разрушити, а затим градити. Нешто страшно је долазило од свих тих учења – адски дух мржње међу људима. А људи су долазили на предавања и слушали, и слушали се међусобно! То је као када човек гледа у провалију – од смрти га дели само један мали корак, а њега нешто вуче да погледа једном и још једном! Нису хтели да слушају глас праведника, већ су ишли за неваљалцима. И стигли су ту где су стигли. У почетку рата се чинило да ће се људи уразумити и увидети да је он Божија казна. Не, нису схватили и пошли су у револуцију. Ја сам у то време променио свој начин погледа на свет, оставио сам светску науку и уписао семинарију. Страшно је било бити иза зидова Тројице-Сергејеве Лавре, али како су се мирно и са трепетом вршиле службе у њеним Црквама! У слободно време сам седео у академској библиотеци и читао, читао, читао…Све сам покушавао да схватим шта се дешавало и да претпоставим будућност. Била је то смелост младости и уздање у сопствени разум! Срећа је да је било довољно стараца схимника, који су успели да ме припреме за живот: читање ме више није толико привлачило колико молитва и молитвено општење. Спорови и дискусије који су увек били аргументовани за обе стране које у њима учествују су сматране празним губитком времена. Било је то страшно али и интересантно време – мучеништво је очишћавало Цркву. Ако би било и неких новости, оне би увек биле лоше, веома лоше, а најчешће – страшне! Погинули су ми родитељи, и донео сам одлуку – монаштво, живот у свету би за мене био просто неподношљив. И тако сам примио постриг и две хиротоније.

Пошто сам ставио Крст на прса, примио сам и крст на рамена – хапшење, логор, депортација… А затим поново хапшење и логор, и уопште о томе не треба много причати”.

-“Оче Антоније а како је духовништво прихватило декларацију 27-е године?” – прекинуо сам старца.

-“А како је она могла да буде прихваћена? Архијереји су је различито примили, тако сам чуо јер сам с њима мало општио. А ниже духовништво – мирно, довољно мирно. А шта је у њој па било а да тога није било у историји Руске Православне Цркве?! Слух је парала реч “Совјетска Отаџбина” или некако мало другачије, али је суштина иста. Тада су речи “Русија”, “Рус” биле белогардејштина! Сами смо криви јер непријатељ нема могућности да примора човека да греши – нема никакве принуде. Он само предлаже грех, а на теби је избор. То је парцијално (појединачно) сагрешење, али из личних грехова израста и грех народа. Шта, зар су само Јевреји оскрњивали храмове и улазили у савез са безбожницима?! Не, наравно. Али то је већ друга тема. Дакле где смо стали оче Александре?”

“Хапшење, логор, депортација…” – тихо сам напоменуо. И отац Антоније је лагано наставио своју причу.

-“Отпустили су ме после рата, - болест се толико развила да нисам могао да ходам, а време је истицало. Један војник ми је предложио да одем у његов родни крај – чак ми је рекао и коме да се обратим. Људи су топли, верујући, и они су ме цело лето лечили пажљивом негом. Нашли су ми и посао у суседном насељу – постао сам ложач парних котлова. Локалном архијереју се нисам обраћао, плашио сам се јер сам свашта чуо од људи. Мислио сам, проћиће зима и тада ћу нешто потражити. Оци су ми дали адресу једног архиепископа, за кога су ми рекли да је узимао мени сличне. А желео сам да служим. Ту негде пре Божића, недељу, или две-три, не сећам се да ли је прошао празник свете Варваре, неко ми је ноћу куцао на врата. Време је било тешко, гладно, хладно, а ја имам угаљ, као други хлеб! Да, мислим се отворићу. Ушао је млад момак од својих тридесет година, и стоји збуњен не може да почне. Ја већ нисам издржао већ сам рекао: “Дошао си, причај, шта је тобоже си збуњен, ја не уједам!” А он ми је рекао због чега је дошао – и ноге су ми се одсекле. А ево шта је он испричао. У проклетим, безбожним тридесетим код његове мајке, веома верујуће жене, су се непрекидно заустављали свештеници без парохија, и монаси, као и мирјани, чак је био и неки епископ. Они су се заустављали, служили, причешћивали, крштавали, и радили све за чим су људи имали потребе. Нарочито је често долазио стари јеромонах и он се људима веома свиђао због своје простоте, меког карактера, и због тога што никад није одбијао ничије молбе. Једном пред јутро је дошао монах са својим обичним кофером, у коме је носио све за службу, и неким завежљајем у рукама. Он је дао кофер мајци мог посетиоца, и наредио да га сакрије – јер су и њега самог већ тражили да ухапсе. Последњи распоред је био следећи: “Ја се нећу враћати, дај то свештенику који ће доћи у ове крајеве по изласку из логора!” И нестао је. Жена је ревносно испунила наређење и чак ни Немци нису нашли кофер. И она је сада већ стара и болесна, али је чула да у котларници тобоже ради поп, па је послала сина да се све разјасни. Ја нисам трчао, летео сам као птица не дишући, и не осећајући ни реуматичне зглобове, само да што брже стигнем! То је он – заветни (тајни) дом, лајући невешто као уцвељени неухрањен пас, шкрипа врата и ми смо у кући. На кревету лежи старац, на клупи седе старије жене поред стола. На столу се пуши лонац и ту је чак не кофер, како ми данас схватамо, већ најбољи дрвени сандучић, обавијен кожом. Његове невелике размере су ме приморале да задрхтим – зар нема одежде?! А можда нема прибора за Евхаристију? Тако сам се узбудио да сам заборавио да се поздравим са људима и да пожелим мир тој кући! “Помаже Бог оче, благословите!” – поред мене је стајао мушкарац средњих година, веома крупан и очигледно фронтовац, “Бог благословио”. “Ја сам старији син, Василије. Ево оче кључева и све је Ваше, узмите. Само имам једну молбу да мами одслужите опело – слаба је и болесна”. “Све што треба, - молим вас! Само ћу ја да сакријем кофер код себе у котларници, јел' то у реду?!” – глас ми је дрхтао, а руке су гладиле драги сандучић. Василије се осмехнуо: “Рекао сам Вам – он је Ваш оче Антоније. Јурко, - окренуо се према млађем брату – ће Вам га сада однети”. Код мене у котларници се налазио један табурет и клупица. Прекрио сам табурет чистом кошуљом, коју ми је неко поклонио, ставио сам сандучић на њега, а сам сам седео на клупици и посматрао своје благо. Смеђа, дебела кожа је имала утиснуте шаре, може се рећи са призорима из црквене тематике: Крст уоквирен виноградским грожђем и лишћем, а у угловима су биле – храмовне куполе. Али ево кључа у рези, покушавао сам да пробушим - али кључ је на месту. Садржај сандука ми не дозвољава да мислим да је реза зарђала. још једном сам пажљиво прегледао сандук и нашао сам скривени отвор, стављам у њега кључ са друге стране, обрт и чује се лаган звекет! После тога сам отркио и другу резу. Отварам поклопац и - просто се дивим чуду! Унутрашњост поклопца се распоређује и претвара у мали иконостас. Унутра су стављене беле свештеничке одежде. Испод њих се налази дрвена преграда, у чијим удубљенима су причвршћени службено Јевањђеље, требник и службеник. С трепетом извлачим ризе и извлачим Јеванђеље - да испод њега, како је и речено у илитону се налази Антиминс! Имам могућност да служим - каква радост! Извлачим ту средњу преграду. Испод ње у удубљењу су и - посуда за Евхаристију, и прибор за крштавање, и чак и Дароносица. Сама преграда је - мали сталак, преносни Престо. Има чак и ножице. Мојој радости нема краја, али где ћу да служим?! Немам своју кућу - то јест место становања. Котларница је место где и радим и живим. Људи су ме звали да живим са њима, али не желим да им одузимам простор - кућице су остале као земунице после Немаца - сиромашне, а овде ћу се помолити и служити. Да ја сам опасан станар јер могу да ме виде и поново ухвате. Али шта сад да радим.

С том мишљу сам и заспао поред пећи и свог блага. Али ако ми је Господ дао све што ми је потребно за службу онда ћу ускоро добити и место на коме ћу служити - била је то мала кућа на самом крају насеља, коју ми је поклонила једна верујућа старица. Почео сам да служим, и да вршим требе. Никога специјално нисам молио да чува тајне, нисам ограничавао број људи који су долазили на Службу, али се ова тајна строго чувала. Крштавао сам и служио опело - ноћу или рано ујутру, тек што сунце изађе. Новац нисам узимао, а није ми био ни потребан, добијао сам нешто од рада у котларници, људи су ми доносили стару одећу, а што се тиче хране - па зар монаху треба много хране? Жив сам, - и слава Богу. Тако се неприметно завршила зима а са њом и мој рад у котларници. Лети је било горе - слали су ме на орање сеоских домаћинстава и послали су ми и обавештење. Био сам веома тужан - колико само има празника, а ја не могу да служим. То обавештење су ми дале старице, парохијанке. После су код лекара, чију сам ћерку крстио, објасниле да ће село остати без свештеника, уколико отац Антоније оде на рад. Испричале су и за моје болести, и како су се старале о мени. Ослободили су ме и поново сам постављен у котларници - путовао сам на Донбас како би набавио угаљ, проверавао сам систем итд. Тако је протекло неколико година. Мене није напуштала жеља да отпутујем у Москву, у Тројице-Сергејеву Лавру. Ствар је била у томе, што чим примиш постриг и свештенички чин мораш да се суочиш са хапшењима и депортацијама, и ја сам почео да се припремам на то. Припрема се састојала у томе што сам све оно што ми је било неопходно - књиге, риза, тамјан, итд., почео да разносим по становима својих верујућих познаника с молбом да све то сакрију док не наступе боља времена. И ево сада гледајући како су моји земљаци сачували службени кофер, обузимала ме је мисао да покушам да сакупим све те скривене ствари. Пре свега - књиге о духовном делању, јер сам у логор отишао као млад монах, и био сам монах само по постригу а не и по духовном делању. Наравно, нешто сам запамтио од поука Тројицких схимника, нешто су ми рекли свештеници, који су седели са мном, али сам ја имао јаку потребу за литературом а најпре за - Добротољубљем. Та мисао ме је и приморала да се упутим у Сергејев Посад. Тада и није постојало отпуста јер је све и било илегално. Успео сам да од својих надређених измолим неку потврду за пут у Москву. Морам да кажем да се на првој етапи моја замисао показала безнадежном - један је умро, други је погинуо, у стану опет неког другог су - непознати људи - тај човек који седи је очигледно домаћин. Прошло је толико година, рат, чистке... Већ сам се био помирио са неуспехом, купио сам пирог (врста колача - прим.прев.), стојим и одједном сам чуо следеће: “Оче Антоније јесте ли то Ви?” Окрећем се - Господе, да ли је то привиђење?! Преда мном је био крупан мушкарац, у скупом оделу које носи престона управа, са капом и кожном ташном у рукама, и мени као бившем логорашу се све чинило веома чудно. Али не, то је он, мој бивши пријатељ са курса у семинарији, који ми је помагао да сакривам по становима верника моју једноставну имовину. Он је био млађи по узрасту, знатно млађи, и није успео да прими постриг и свештенички чин. “Вања!” - наврле су ми сузе на очи. Загрлили смо се и тако смо стајали, без могућности да кажемо и једну реч због стегнутог грла. Поштански милиционер се вероватно зачудио видевши добростојећег човека како грли скоро сиромаха. Он је пришао, питао Ивана да ли је све у реду, а од мене је затражио документе и дуго их је проверавао. Уосталом можда и није дуго проверавао али сам ја толико желео да останем сам са својим вршњаком да су ми минути изгледали као часови. На крају ми их је немарно вратио и не желећи похвалио рекавши да сам слободан. Отишао сам са Иваном у страну поред северног зида где је било мање пролазника и чуо причу његовог живота. Иван је био сведок постепених хапшења како студената семинарије и академије, тако и предавача. Гласине о ужасима који се дешавају по логорима и депортацијама, а у почетку су то заиста биле велике депортације, су превазилазиле све допустиве и разумне суровости. У то је заиста било тешко поверовати, али је било немогуће неверовати. Ухапшен је епископ Иларион Тројицки, затворене су московске духовне школе, Ивана су одвели у редове РККА. Служба у Туркестану, чиста биографија, али је срећа што у њој није писало семнарист, већ студент. То је била мања кривица пред влашћу. Иван одлази на раднички факултет, у институт, и почетком рата прави добру каријеру. Њој је допринело и то што су све истакнуте личности, на овај или онај начин брзо пребацивале из кабинета у “сараске” - затворске научне установе, и то у најбољем случају, а у најгорем то су била места ограђена дрветом, угљем, гвожђем... Млади сарадници су се навелико користили тим околностима - анонимно, јер није било управника! Не знам да ли је сличне опусе писао бивши семинарист Иван, али је он направио озбиљну каријеру из оклопног челика. Он је такође требало да остане али почео је рат и он је као што је познато све исписивао. КБ на Уралу, бесане ноћи 41-е, награде 43-е, једном речју - успех. 44-е је позван да управља институтом у Москви, носилац је ордена, академик, добија стан у центру, у оквиру круга. Нашла се и домаћица за стан - озакоњује везу са бившом потчињеном службеницом КБ на Уралу. Истина, жена потчињена само тренутно постаје управник, чак је и службени аутомобил највећим делом у њеним рукама. Млада жена не зна за религиозну прошлост свога мужа, и она сматра да је његово порекло радничко-сељачко, и да је атеиста. Иван је ушао у партију још у Туркестану. Све је добро али сања Тројице-Сергејеву Лавру! Да и плаши га одговор пред Богом за децу а њих је двоје - дечак и девојчица. Иван Михајловић повремено оставља своју жену и децу, обучен у најскромније одело и путује по светим местима, или једноставно посећује сеоске Цркве. “Желим да очистим душу” - рекао је. Није ме позвао својој кући - не сме, његов институт је затворен, кућа је под присмотром, али то што ми је рекао је просто био мелем за душу. Показало се да је Иван, то јест мој пријатељ Вања, сачувао највећи део иметка који је сакрио у време револуције.

А десило се тако да тек што је Вања био демобилисан из Туркестана и био упућен на раднички факултет у Москву, он је одмах нашао и сакупио сву своју имовину. Природно да то није било све, и многи људи су у то време били ухапшени, а њихова имовина конфискована, али највећи део је сачуван. Разумљиво је било да Иван није могао то да чува код себе у општежићу јер је то било опасно. Али у Подмосковљу се населила његова рођена тетка, монахиња из манастира који су бољшевици разорили, па је он и однео код ње моје благо (имовину). О тетки нико није знао, и она му је била рођена тетка по мајци то јест другог презимена, и Вања и тетка су строго чували тајну њихове родбинске везе. Упутили смо се према њој. Неколико сати смо провели у возовима: Иван је имао свој безбедни план путовања са преседањима, и ми смо били на путу остварења свог циља. Пошто смо покуцали на капију у сусрет нам је изашла старица у црном, сува, мала са тако благим изразом лица да је могла икона да се наслика! На улици она није показивала никакве знаке радости због сусрета са рођаком, али се у кући одмах расплакала. “Вањечка, зашто ниси долазио толико дуго?!” - питала је она. “Тета Вера, ти знаш да ја треба да се искрадем из куће, а не из Москве! Људмила иако зна да би наш развод значио крај наше каријере, ревнује за сваку ствар! Мењају већ трећу секретарицу после ње, као вучје завијање. То ме је одвело на море у Сочи, где сам обновио неколико санаторијума и дошао” - погледао ме је Иван правдајући се. Тета Вера је спустила очи, тихо их бришући крајем хаљине, заћутала је и ужурбала се поред стола. Почео сам да разгледам домаћичину кућу. Задивљујућа једноставност и достојанство, нема ничег непотребног, а то што има је заиста потребно. Кућица је заиста мала, сала и кухиња са руском пећи која је монахињи служила као кревет. Поред пећи се налазило неколико чађавих, старих икона, и чак је било тешко разабрати ликове на њима. Поред икона је светлело кандило. Жарачи висе на кукама које су окачене на зиду. На полици се налази неколико лонаца од ливеног гвожђа и неколико тањира. У сали се налази велики свети кутак са најлепшим, огромним кандилом, вероватно храмовним - оно је било тако велико. На неколико полица се налазила гомилица ланеног рубља. Столица нема, већ само сто и две клупе поред њега - једноставне, изрезбарене и веома добро избељене. “Тета Вера,- почео је Иван, - немој да се узурбуђујеш, отац Антоније и ја смо дошли само на кратко, и сама знаш зашто смо дошли. У ствари, упознајте се - ово је јеромонах Антоније, а ово је моја тетка Вера, монахиња Сенклитикија!” Мати је узела благослов. “Вања ми је много причао о Вама оче, слава Богу да сте живи. Ја већ нисам веровала да ћу дочекати власника свих ових ствари и бојала сам се шта ће са њима бити после моје смрти. Али не, Господ је све уредио! Хајде онда да Вам их дам”. Моје благо је било сакривено испод пећи, и то неколико великих кофера чији су крајеви били оивичени металним деловима. У једном су се налазиле ризе (свештеничка одежда - прим.прев.) и монашке одежде, неколико комплета воздуха и покривача. Када смо отворили тај кофер у соби се осетио оштар мирис нафталина. Домаћица се збунила: “Не замерите оче то је од мољчавих извештаја али се мирис некако пренео!” А мени су се сливале сузе низ лице јер сам се сетио како смо у тамним ноћима кријући се носили све то по кућама. Моја монашка одежда! Колико сам био радостан када сам је узео од Лавршких кројача, а обукао сам је само неколико пута! Вања се изнервирао због задржавања. Схавтивши то, прешао је на следеће своје благо. Боже мој, а одакле је ово?! У коферу се налазило десетак Антиминса, а ја сам имао само један! “То сам ја скупио, - тихо је рекао Вања, - на пијаци у току рата, донео сам их из Туркестана, а војници су њима гланцали своје чизме. Нисам могао да гледам такво богохулство. Сам нисам постао свештеник, али ћу барем на овај начин да послужим!” У коферу је поред Антиминса било и службених књига, крстионица, сребрни прибор за Евхаристију, тамјан, бочица Мира, које се временом невероватно згусло, и још штошта. У трећем сандуку су биле књиге и то доста књига. Узимао сам их и као да сам се сусретао са старим пријатељима, наставницима. Књиге су биле свима доступне. “Да, - рекао је Иван као да је схватио моју мисао, - много књига је пропало. Пронађени су и повериоци, у току гладних двадесетих је доста књига распродато, а неки домаћини су ухапшени а њихова домаћинства конфискована. Можда су их и оставили негде скривене по кућама, али ниси могао да тражиш нове људе код којих би се ствари сакриле, - за Библију се доспевало у затвор, - и сматрани су антисовјетима!”

- “Шта ти је драги Вања, то је просто подвиг сачувати ово све усред свега што се десило у току тих страшних година! Хвала, рођени, хвала ти!” - очи су ми се напуниле сузама а једва сам успео да изговорим речи захвалности. Али то је било пола посла - нашао сам ствари али сада их је требало и превести али како?! Путничких возова практично нема а и ризик је велики - с једне стране милиција а са друге … . Иван ми је опет помогао. Кофери су били запечаћени и пломбирани као терет за његов институт. Мене је преобукао у “престоно одело”, скинувши га са рамена, написао је документа за праћење терета и ставио ме на путнички воз. Већ у возу сам у џепу кратког мушког капута који ми је поклонио нашао новац и коверту са дугим писмом од пријатеља... Да, тако сам отпутовао за Москву. А кући су ме чекали. То је за човека тако неопходно осећање - да га негде чекају. Када сам отишао нисам о томе ни размишљао. Али када ме је први човек кога сам срео поздравио топлим радосним осмехом, постало ми је јасно да сам ту потребан и да ме ту очекују. Данас није проблем да се ствари допреме до куће, а тада није било ни добрих коња. Довезао ме је рејонски милиционер са старим, трофејним БМW-ом! И не само да ме је довезао него ми је помогао да и кофере пренесем у кућу. А затим је било посетилаца, са и без разлога, људи су долазили, долазили и долазили. Ја нисам могао да дочекам то време када ћу остати сам са својим благом, са својом прошлошћу. Али они наравно нису ни могли да се досете ко ме је дочекао у Москви и да сам дошао са новцем које ти трудбеници нису могли ни да сањају. Долазили су са храном - јаје, хлепчић, брашно, и рибицом коју су деца уловила. Поставио сам самовар, иначе поклон монахиње Сенклитикије, и пили смо прави чај! Иако и редак и до вечери много-много пута подгреван али прави чај!


ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид