molitvoslovm

Сабор Пресвете Богородице

Објављено 08 јануар 2018
saborpresvetebogorodice1САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Иже прежде денницы от Отца без матере родивыйся, на земли без отца воплотися днесь из Тебе. Темже звезда благовествует волхвом, Ангели же с пастырьми поют несказанное Рождество Твое, Благодатная.

Онај који се пре века од Оца родио без матере, на Земљи без оца оваплотио се данас из тебе: Зато те звезда показује мудрацима, и анђели с пастирима певају неисказано рођење Твоје, Благодатна. 

Кондак глас 6. 

 

 

 

saborpresvetebogorodice1

Собор Пресвятой Богородицы, Тропарь, глас4

Пречистая Богомати, Богородице, Собор Твой честный украшен многоразличными добротами,  дары Ти приносят, Госпоже, многи мирстии людие,  Узы наша грешныя раздери Своею милостию и спаси души наша.

 

Сабор Пресвете Богородице. Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.

Ваистину, браћо, ево истинске слушкиње Господње! Је ли слушкиња она која је своју вољу заменила потпуно вољом господара свога, онда је Пресвета Дјева прва међу свима слушкињама Господњим. Је ли слушкиња она која с напрегнутом и свецелом пажњом гледа господара свога, онда је Пресвета Дјева опет прва међу слушкињама Господњим. Или је слушкиња она која кротко и ћутљиво подноси све увреде и тегобе очекујући само награду од господара свога, онда је опет Пресвета Дјева прва и најпревасходнија од свих, слушкиња Господњих. Њој није стало било до тога да угоди свету, него Богу; нити јој је стало било да се оправда пред светом, него само пред Богом. Сама послушност, сама пажљивост, сама кротост. Пресвета Дјева је с правом могла рећи ангелу Божијем: ево слушкиње Господње! Највеће савршенство и највећа част, коју може жена достићи на земљи, јесте да буде слушкиња Господња. То савршенство и ту част Ева је у Рају без труда изгубила, а то савршенство и ту част Дјева Марија је с трудом ван Раја задобила.

Молитвама Пресвете Дјеве Богородице, Господе Исусе, помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

ПОВЕСТ О БЕГСТВУ ПРЕЧИСТЕ ДЈЕВЕ БОГОРОДИЦЕ С БОГОМЛАДЕНЦЕМ У ЕГИПАТ

КАДА мудраци - звездари отпутоваше из Витлејема, Ангео Господњи јави се у сну Јосифу, и нареди му да узме Божанског Младенца и Матер Његову, Пречисту Дјеву, па бежи у Египат, и буде онамо док опет не добије наређење да се врати, пошто ће Ирод тражити Дете да Га погуби. Јосиф тако и поступи: узе Младенца и Матер Његову ноћу, и пође у Египат. Али пре одласка у Египат, он најпре у Јерусалиму у храму Соломоновом учини све што је по закону Господњем, јер се већ навршшпе дани очишћења Пречисте и Свебеспрекорне Богоматере, и у том храму срете Господа нашег старац Симеон и пророчица Ана. Пошто уради што је прописано у закону, Јосиф оде у Назарет кући својој (Лк. 2, 39). Из тога се јасно види да они не кренуше одмах из Витлејема ка Египту, него најпре одоше у храм Господњи, затим у Назарет, па најзад у Египат.

То потврђује и свети Теофилакт у своме тумачењу на Матејево Еванђеље, пишући овако:

"Питање: Како то евангелист Лука каже да је Господ отишао у Назарет по истеку четрдесет дана од Свога роћења и после сусрета Свог са старцем Симеоном, а овде свети Матеј вели да је он дошао у Назарет тек по повратку из Египта?

Одговор: Знај дакле, евангелист Лука спомиње оно што је евангелист Матеј прећутао, наиме Лука говори да је Господ по рођењу Свом дошао у Назарет. Матеј пак говори о ономе што се касније догодило, наиме: о бегству Господњем у Египат, и по повратку отуда о Његовом одласку у Назарет. Уопште, Евангелисти не противрече један другоме, него само Лука говори р одласку Христа из Витлејема у Назарет, а Матеј говори о Његовом повратку у Назарет из Египта".

Тако дакле, по изласку из храма Господњег свети путници прво се упутише у Назарет и уредише своје домаће ствари; затим, узевши што им је потребно за пут, они ноћу, да их суседи не би приметили, хитно кренуше путем за Египат. Притом они поведоше са собом, да им послужи, и најстаријег сина Јосифовог Јакова, који доцније би назват братом Господњим, што се види из црквеног песмопјенија под 23 октобром, где се пева овако: Ти си се, мудри, показао брат оваплоћеног Господа, и ученик, и очевидац Божанских тајни, бежећи с Њим у Египат, и боравећи у Египту с Јосифом и Матером Исусовом; моли се с њима да будемо спасени.[1] Отуда је јасно да је Јаков био сапутник бегунцима у Египат, служећи им за време путовања. Господ је пак бежао у Египат, с једне стране зато: да покаже да је Он истинити човек и тело, а не дух и привиђење; а с друге стране: да нас научи бежати од гњева и јарости људске, а не с гордошћу им се противити. Тако објашњава свети Златоуст: "Бежећи, Господ нас учи да дајемо место јарости, то јест да бежимо од људске јарости. Када дакле Свемогући бежи, тиме се нама гордима даје наук да не гурамо себе у опасност". - Но постоји још један разлог што је Господ бежао у Египат; и то овај: да очисти Египат од идола; и као што каже свети папа Лав, да се без те земље, у којој су по први пут преко заклања јагњета прасликовани спасоносно знамење крста и пасха Господња, не би припремило тајанство Пресвете Жртве. Усто бегство у Египат, је било и ради тога, да се испуни следеће пророштво Исаијино: Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Египат; и затрешће се од њега идоли Египатски (Ис. 19, 1). Овде под облаком свети Амвросије разуме Пречисту Дјеву, која на рукама својим донесе Господа у Египат, и падоше идоли египатских богова. Тај облак, Пречиста Дјева лак је, јер Она није оптерећена никаквим бременом каквог било греха или телесне пожуде и познања супружанског.

Прича се ово. Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом месту нападоше разбојници и хтедоше да му узму магарца, на коме они ношаху нешто мало што им беше потребно за пут, а на коме покаткад и Мати с Дететом путоваше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лепо Детенце, задиви се тако необичној лепоти и рече: Када би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! - И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: "Знај, да ћете ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао".

Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с десне стране, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Диомаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.

Када свети путници уђоше у Египатску земљу и нахођаху се у пределима Тиваиде, они се приближише граду Ермопољу.[2] Недалеко од улаза у овај град растијаше врло лепо дрво, звано "Персеја", које тамошњи житељи, по своме идолопоклоничком обичају, поштоваху као бога због његове горостасности и величанствене красоте, поклањајући му се и приносећи му жртве; јер у том дрвету живљаше и демон кога они почитоваху. Када се Пресвета Богомати са Божанским Детенцетом приближи томе дрвету, оно се тог часа силно затресе, јер демон уплашивши се доласка Исусова побеже. А дрво сави свој врх до саме земље, одајући дужно поклоњење своме Саздатељу и Његовој Родитељки, Пречистој Дјеви. Осим тога, оно их сенком својих многолиснатих грана заклони од сунчане жеге, те даде могућности да се свесвети путници пријатно одморе под њим. И то дрво остаде свагда тако савијено, као очигледно знамење доласка Господња у Египат. И од тада, откако се под њим одмори Господ са Својом Мајком и Јосифом, то дрво доби исцелитељску силу, јер оно лишћем својим исцељиваше сваковрсне болести.

Затим свети путници прво уђоше у тај град и у тамошњи идолски храм, и тог часа сви идоли падоше. Овај храм спомиње свети Паладије у Лавсаику,[3] и вели: "ми видесмо у Ермопољу идолски храм, у коме при доласку Спаситељевом падоше сви идоли на земљу". - Тако исто и у једном селу, званом Сирен, падоше триста шездесет пет идола у једноме храму када у њега уђе Христос са Пречистом Матером. Но и уопште у целом Египту при доласку Господњем срушише се идоли и демони побегоше из њих. И тако се испуни оно што је свети пророк Јеремија за време свог боравка у Египту предсказао, како о томе пише у његовом житију свети Епифаније. А свети пророк је рекао: "Сви ће идоли морати попадати и сви се кипови богова срушити када овамо дође Дјева Матер с Младенцем, рођеним у јаслима". Од времена овог Јеремијиног пророчанства код Египћана постаде обичај изображавати Дјеву где лежи на постељи, а близу Ње Младенца који лежи у јаслима повијен у пелене, и поклањати се томе изображењу. А када једном цар Птоломеј упита египатске жреце због чега они то раде, ови одговорише: "То је тајна, предсказана нашим давним прецима од неког светог пророка; и ми чекамо испуњење тога пророштва и раскривење ове тајне".

После тога свети путници скренуше мало устрану од града Ермопоља, и тражећи место за свој боравак они дођоше к селу, званом Натареа, недалеко од Илиопоља.[4] Тако, у близини тога села, Јосиф остави Пречисту Дјеву Марију са Христом Господом под смоквом, а сам оде у село да набави потребне ствари. А то смоквино дрво, пружајући светим странцима склониште, раздвоји се одозго до доле и спусти свој врх, правећи као неки заклон или шатор над њиховом главом; а доле, при дну стабла, оно начини у пукотини као одају за боравак, и тамо Пречиста Дјева са Младенцем леже и одмори се од пута. То место је и до данашњега дана у великом поштовању не само хришћана него и код сарацена, који све до сада прислужују кандило са јелејем у пукотини тога дрвета, те оно гори у част Дјеве која је са Младенцем боравила тамо. Јосифу и Пресветој Богородици допаде се да наставају у том селу. И нашавши себи кућицу недалеко од тог дрвета, они почеше живети у њој.

Догоди се и друго чудо силом Божанског младенца: тамо, у близини њихове кућице и оног чудесног дрвета, појави се изненада извор живе воде, из кога Пречиста Дјева захваташе воде за разне потребе, као и за купање свога Детенцета. Тај извор постоји и данас; вода му је веома хладна и здрава. Но најчудноватије је то, што је то у свој земљи Египатској једини извор живе воде; и он се слави у том селу.

Овим се завршава повест о боравку Пречисте Богородице са Христом у Египту, где они проведоше неколико година. Само се тачно не зна колико је година Господ провео у Египту. Свети Епифаније вели две године, Никифор - три, а Георгије Кедрин - пет година; други пак, као Аминије Александријски, сматрају да је провео седам година. У сваком случају несумњиво је то, да је Господ остао тамо до смрти Иродове, као што и каже Еванђеље: "и би тамо до смрти Иродове" (Мт. 2, 15).

После покоља Витлејемске деце и после страхотне погибије бедног Ирода, Ангео Господњи опет се јави у сну Јосифу у Египту, наређујући му да се врати из земље Египатске у земљу Израиљеву, јер су, рече Ангео, изумрли који су тражили душу детета (Мт. 2, 20). Јосиф устаде, узе Дете и Матер Његову и крену у Јудеју, која сачињаваше најбољи и највећи крај земље Израиљеве. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога побоја се ићи онамо. Јер Ирод остави за собом три сина: првог Архелаја, другог Ирода Антипу, и трећег, најмлађег, Филипа. Сви се они после смрти свога оца упутише у Рим да ћесар расправи њихову парбу, пошто је сваки од њих хтео да добије очев престо. Ћесар не хте ниједнога од њих да начини царем, него раздели царство на четири дела, назвавши их четворовласницима. Најстаријем брату Архелају он даде Јудеју; Ироду Антипи даде Галилеју, а најмлађем брату Филипу Трахонитску покрајину; Авилинију пак он даде Лисанију, најмлађем сину Лисанија Старог, некадашњег пријатеља Иродовог, кога Ирод уби из зависти. Отпуштајући их из Рима, ћесар обећа Архелају дати и царско достојанство, ако се само покаже добар и ревностан управитељ у својој области. Но Архелај се не показа нимало бољи од свога свирепог оца, мучећи и убијајући многе: јер чим дође у Јерусалим, он одмах низашто поби три хиљаде људи, и нареди да многе грађане муче о празнику усред храма пред свим сабором јеврејским. Због такве своје свирепости он би, након неколико година, оптужен ћесару, лишен власти и послан у заточење.

Јосиф, по повратку свом, чувши да овај опаки Архелај царује у Јудеји, побоја се ићи тамо, него примивши обавештење у сну од оног Ангела који му се и раније јављао, отиде у пределе Галилејске, у државу Ирода Антипе, брата Архелајева, јер овај Ирод с кротошћу управљаше народом; и настани се Јосиф у граду Назарету, у коме они и раније живљаху, да се збуде што су пророци рекли о Христу Господу да ће се Назарећанин назвати. Њему слава вавек. Амин.

 

СПОМЕН СВЕТОГА ЈОСИФА, Обручника Пресвете Дјеве Богородице

СВЕТИ Јосиф беше рода царскога, из дома Давидова и Соломонова, унук Мататов, праунук Елиезеров, син Јаковљев по природи, а Илијин по закону. Јер дед његов по рођењу оца његова Јакова умре. Жену пак Мататову, мајку Јаковљеву, узе Мелхиј, из колена Натана, сина Давидова, и роди Илија. А Илије се ожени, и умре без деце; а после њега Јаков, који му беше брат по мајци али не и по оцу, узе жену његову; јер закон прописиваше да ако ко умре не имајући деце, онда нека брат узме жену његову и подигне семе брату своме (1. Мојс. 38, 8). По томе дакле закону Јаков узе жену братовљеву, и роди овог светог Јосифа обручника; и бејаше Јосиф, као што је речено, син обојице: по природи Јаковљев, а по закону Илијин. Због тога свети евангелист Лука, излажући родослов Христов, назва оцем Јосифовим Илија, говорећи о Христу овако: Исус беше, као што се мишљаше, син Јосифов, Илијин, Мататов (Лк. 3, 23-24), спомињујћи Илија место Јакова.

О овом светом Јосифу постоје различита мишљења код западних и источних хришћана. Западни кажу да је он све до смрти своје био девственик, и уопште није ступао у брак; а источни тврде да је он имао жену и родио децу. Тако, древни историчар грчки Никифор, наводећи светог Иполита, каже да се он оженио Саломијом; али не оном Саломијом из Витлејема, названом бабицом Господњом, већ другом: јер она из Витлејема беше рођака Јелисавети и Пресветој Богородици, а ова беше кћи Агеја, брата Претечиног оца Захарије; а Агеј и Захарија беху синови свештеника Варахије. Са овом дакле Саломијом, ћерком Агејевом, свети Јосиф живећи у чесном браку роди четири сина: Јакова, Симона, Јуду, Јосију, и две кћери: Естиру и Тамару, или како други кажу - Марту; а синаксар у недељу светих Мироносица спомиње и трећу кћер, по имену Саломију, која беше удата за Заведеја. Георгије Кедрин пак, споменувши две кћери Јосифове, вели да је једна од њих, Марија, била удата за Јосифовог брата Клеопу, и то после Јосифова повратка из Египта; но та Марија, како изгледа, исто је лице са Мартом или Тамаром. Но ма која кћер била она, и ма колико кћери имао Јосиф, једно је сигурно: да је свети Јосиф био жењен и имао синове и кћери.

Но престављењу своје жене Саломије свети Јосиф живљаше као удовац доста година, проводећи у чистоти дане своје. Његово свето и беспрекорно живљење је посведочено у Светом Еванђељу кратким, но веома похвалним речима: А Јосиф муж њезин, будући праведан (Мт. 1, 19). - И шта може бити веће од оваквог сведочанства? Он беше толико праведан, да је својом светошћу превазишао остале праведне праоце и патријархе. Јер ко се нађе достојан да постане обручник и привидни муж Пречисте Дјеве, Матере Божије? И коме би дата таква част, да буде назван оцем Христовим? Ваистину Господ по срцу своме нађе овога мужа, коме откри "непознатости и тајне премудрости" Своје (Пс. 50, 8), учинивши га служитељем тајне нашега спасења. А када он већ беше старац од осамдесет година, њему би обручена Пречиста Дјева Марија и дата на чување девства Њеног. И он са сваком богобојажљивошћу и страхом служаше Њој као Матери Божјој, а својој и свега света Госпођи и Владичици, а тако исто служаше и рођеном од Ње Богомладенцу, и за време бегства у Египат, и по повратку отуда, и за време боравка у Назарету, издржавајући их трудом руку својих, јер он беше дрводеља и човек сиромах, иако царскога рода. Јер Господу се хтело да се роди у сиротињи, узевши од царскога рода само тело, а не и царску славу, богатство и господство. Због тога Он благоволи имати сиромашном и Своју Пречисту Матер, сиромашним и привидног оца Свог, дајући пример смирења.

Пошто поживе сто десет година, свети Јосиф мирно сконча и отиде ка оцима својим који се налажаху у шеолу,[5] носећи им радосну и тачну вест: да је дошао жељени Месија, који има ослободити и спасти род људски, Христос Господ, коме слава вавек. Амин.

 

 


 

НАПОМЕНЕ:

  1. На стиховање стихира 2.
  2. Данашње предграђе Каира.
  3. Свети Паладије Еленопољски (368-430), писац чувеног Лавсаика; спомен његов Црква празнује у Сирну суботу.
  4. Илиопољ - у северном Египту.
  5. Шеол = ад - царство смрти, обиталиште душа свих, пре Христа преминулих људи.

 

Извор: Житија светих за децембар,

Светосавље.орг

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски