molitvoslovm

Св. Исаак Сирин - Рат ђавола

Објављено 30 децембар 2016

isaakСВЕТИ ИСАК СИРИН

РАТ ЂАВОЛА

Кад непријатељ душе наше, ђаво, не може да постигне свој циљ на други начин, он прибегава следећем: дражи у човеку природни нагон. Примера ради, често се помрачује ум подвижника гледајући пријатна лица.

И ђаво тада чини све да би изазвао рђаве и нечисте помисли. Тако он сатанским лукавством, не напада хришћанина непосредно (отворено) зато што би и реакција била одговарајућа, него посредно. И пошто победи човека на почетку и овај се сагласи са грехом, касније га наводи на рђава и нечиста дела.

Потребно је много пажње, јер може тако да падне и неко ко је доспео високо у врлини. Женска лепота, одећа, накит и уопште непажљиво и безобразно понашање њихово, јесу поводи да падне подвижник. Потребно је дакле, много обазривости. Телесне пожуде и телесна искушења су ватра са којом се не треба играти, јер ће сигурно изгорети. Оно што је потребно у случају ове борбе, јесте не обраћање пажње. Јер, што више значаја дајемо искушењима, толико нас Сатана више искушава.

Без сваке сумње, они који храбро подносе искушења су "богољубци". Злопате се, исцрпљују се често од жестине телесних искушења, али не одступају због љубави Божије и спасења својих душа. Не наседају ласкањима и лажима ђаволским. Знају добро да су све ово мамци које сатанском уметношћу ставља на своју удицу "лукави" да улови душу и да је одведе у пропаст и очајање.

Они, дакле, који се искушавају а не одступају, нису познати само Богу него и ђаволу који има велику жељу да искушава Божије људе, као праведног Јова. Бог никада не оставља подвижника, али се за тренутак уклања, тако да се испита вера његова. И не оставља никада ђавола да га напада више него што може да поднесе. Не колико хоће ђаво, него колико хоће Бог. То је мера искушења. Зато што Бог хоће да се искушавају истинити и непоколебиви борци. Ко се бори непоколебиво против искушења, не мари низашта, одбацује све и једино што га интересује јесте да буде угодан Богу. Добар борац све радости и славу светску сматра за ђубре у сравњењу са љубављу Божијом. И колико подвижник напредује у врлини, толико се смирава и сву славу одаје Богу који му помаже и јесте узрок његове победе.

У часу када нас заокупе искушења, помолимо се Богу говорећи: "Само си Ти Господе, силан, и наша борба је прво Твоја борба. У Твоје руке се предајемо. Ратуј, и побеђуј са нама". Тако се испробавају добри борци као што се проба злато у огњу, чистећи се од непотребних састојака и излази прочишћено. Без огња не можеш да га препознаш, зато што је измешано са другим некорисним материјама. Без искушења хришћанин се не може очистити од прљавштине душе која му не дозвољава да се приближи Богу. Лажни хришћани се колебају лако када се нађу у огњеној пећи искушења, и тако се удаљују од Бога. А колебају се зато јер су отворили врата душе ђаволу - немаром и гордошћу. Тако их Божија благодат напушта, а Сатана се радује због своје победе. Ови хладни хришћани су лажни и губе духовне снаге чак дотле да се осећају празни. Падају, јер сматрају пад слатким и не чине никакав покушај да истрпе тешкоће борбе.

Они који су душевно лењиви, не боје се само великих искушења. Они дрхте и узнемиравају се и од буке коју ствара шуштање лишћа. Постају малодушни за ситнице и не могу да издрже мало глади или неку лаку болест. Велики подвижници побеђују прохтеве тела и гладујући, вежбају себе у уздржању и подвигу. Они налазе смисла да укроћују своју природу, јер знају да се тело противи духу. Труде се да задобију врлину и храбро издрже искушења, јер знају да од њих бивају савршени, због чега се и Бог радује.

Са благодарношћу подносе труд, болове и жртву за љубав Божију. Искушења и ђаволска лукавства подносе јуначки и са великом мудрошћу. Тако побеђују Сатану и напредују у врлини, због чега се радује небески Отац, који ће им дати у дан Суда венац победе.

 

Извор: Св. Исаак Сирин, ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ, Зајечар, 2000.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SvIsakSirin_PodvigUNasemZivotu/SvIsakSirinPodvigUNasemZivotu.htm

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски