molitvoslovm

Житије, поуке и акатист преподобног Порфирија Кавсокаливита

Објављено 14 децембар 2020
porfirios0Житије преподобног Порфирија Кавсокаливита

Блажени старац Порфирије рођен је 7. фебруара 1906. године у селу Свети Јован Каристија у близини Аливерије. Његови родитељи су били сиромашни, али побожни земљорадници. Отац му се звао Леонида Бајрактарис, а мајка Јелена, кћи Антонија Ламброса. На крштењу је добио име Евангелос и био је друго од петоро деце. Школу у свом селу похађао је само две године. Учитељ му је већином био болестан, и деца су веома мало научила од њега. Гледајући ту сиромаштину, мали Евангелос је напустио школу; радио је на породичном имању и чувао оно мало стоке што су имали. Радио је од своје осме године. Ради боље зараде, још тако млад прихватио се посла најпре у оближњем руднику угља, а затим у бакалници у Халкиди и у Пиреју. Отац га је научио Молебном канону Пресветој Богородици и свему што се тиче наше вере, а што је и сам знао. Као дете, Евангелос се брзо развијао. Причао нам је и сам да се почео бријати од своје осме године. Од најранијег узраста био је озбиљан, марљив и ревностан, и изгледао је старији од својих вршњака...

Монашки призив

Док је чувао овце, али и док је радио у бакалници, сричући је читао житије светог Јована Каливита; тако је осетио жељу да следи пример овог подвижника. Много пута кретао је пут Свете Горе, али се из разних разлога враћао кући. Коначно, кад му је било дванаест година, са одлучном жељом да стигне куд је намерио, он поново крене на пут. Господ благослови његов наум, и он дође на Свету Гору. Господ, Који промишља о свему и управља нашим животом, тако је уредио ствари да на броду који је пловио од Солуна до Свете Горе, Евангелос сретне свог будућег старца, јеромонаха и духовника Пантелејмона. Овај га још на броду прими у своју духовну заштиту; пошто улаз на Свету Гору није био дозвољен малолетницима, духовник га представи као свог нећака и тако га уведе.Његов старац, отац Пантелејмон, одвео га је до Кавсокаливије, до испоснице Светог Георгија, у којој се подвизавао са својим братом по мајци, оцем Јоаникијем. У тој испосници раније се подвизавао и добрознани монах преподобни хаџи-Георгије.Тако је отац Порфирије истовремено добио два духовника; према обојици је имао крајњу, беспоговорну и радосну послушност. Ревносно се предао добровољном подвигу, а жалио се само на то што његови духовници нису од њега тражили још већи подвиг. Нису нам довољно познате његове духовне борбе јер нам о њима није говорио. На основу штурих Старчевих речи, упућених само неколицини духовне деце, можемо закључити да је његов подвиг био непрестан, напоран, радостан и тежак. Ходао би, на пример, бос по снегу и по каменитим стазама. Спавао је врло мало, и то на поду, покривен само једном плахтом, и покрај отвореног прозора чак и кад је падао снег. Наг од појаса навише, правио је много метанија да га не би савладао дремеж. Бавио се дрводељем, секао дрва, сакупљао пужеве, на леђима теглио земљу из велике даљине како би на кршевитом терену око испоснице Светог Георгија направио врт. За све то време, сабирао је своју пажњу на читања и тропаре из светих служби и учио их напамет. Штавише, пошто је, приликом обављања рукодеља, наизуст понављао свештена Јеванђеља, у његов ум се није могла уселити испразна и рђава помисао. По властитим речима којима је описивао свој тадашњи живот, био је „вечно у покрету“.

Основно и најзначајније обележје његовог подвига није био само телесни напор, него свеобухватна послушност старцу, апсолутна зависност од њега, потпуно нестајање његове воље у вољи старчевој; преданост старцу препуна љубави, поверења и дивљења, поистовећивање са њим. У томе је тајна, у томе је кључ; овде откривамо оно што је суштинско и што је значајно.

Тако је овај необразовани дечак, са два разреда основне школе, слушајући са пламеном љубављу свештене речи које су говориле о нашем вољеном Христу, користећи се речником, како је сам говорио, самога Светога Писма и тумачећи непознато познатим, успео да за кратко време научи оно што ми у школама и на универзитетима, уз помоћ књига и учитеља, у удобности, али без жара, не научимо за цео живот.Не знамо тачно када, али изгледа убрзо после доласка на Свету Гору, пострижен је за монаха и добио име Никита.

porfiriosПосета божанске благодати

Није чудо што је божанска благодат видљиво почивала на овом младом монаху препуном ревности, који је био преиспуњен љубављу Христовом и који никад није жалио труда и подвига. Била је зора, и средишња црква у Кавсокаливији још увек је била закључана. У једном углу припрате, монах Никита је чекао да зазвоне звона и да се отвори црква. После њега у припрату ступи стари монах Димас, некадашњи руски официр, коме је било око деведесет година; био је то велики подвижник и тајни светитељ. Пошто не виде никога, старац помисли да је сам, те поче да прави велике метаније и да се моли пред затвореним дверима наоса.

Божанска благодат се разливала од преподобног старца Димаса и обливала млађаног Никиту, који тада беше спреман да је прими. Осећања која обузеше младића не могу се описати. После свете Литургије и светог Причешћа, млади монах Никита је био толико усхићен да је, идући ка својој испосници, раширио руке и гласно повикао: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“

После посете божанске благодати, дошло је до темељне промене душевних и телесних својстава млађаног монаха Никите. Та промена је дошла од деснице Свевишњега. Одевен је у силу са висине и стекао натприродне благодатне дарове.

Први знак присуства благодатних дарова указао се кад је из велике даљине „видео“ своје старце, који су се враћали издалека. „Видео“ их је тамо где су били иако нису били доступни људском оку. Исповедио је то оцу Пантелејмону, који га посаветова да буде опрезан и да о овоме ником не прича. Ових савета Никита се држао све док није добио другачију заповест.

За овим даром уследили су и други. Његова чувства су постала осетљива до несхватљиве мере, а човечанске моћи су се развиле до крајности.

Могао је да слуша и да распознаје птичије и животињске гласове, тако да је разазнавао и њихово порекло и њихов смисао. Могао је да осети мирисе са велике удаљености. Распознавао је и разликовао мирисе и њихов састав. Из велике даљине разликовао је мирисе појединог цвећа. После скрушене молитве, могао је да „види“ у дубину земље и у небески хаос; да „гледа“ кроз воду и кроз каменито тло, да проналази изворишта нафте, радио-енергије, закопана археолошка налазишта, скривене гробнице, пукотине у дубини земље, подземне изворе, изгубљене иконе, да „види“ призоре који су се одиграли вековима раније, да „чује“ молитве које су упућиване, да „види“ добре и зле духове, саму људску душу… да „види“ баш све. Пробао је воду из дубине земље и мерио оно што је недоступно. Питао је стене, и оне су му причале о духовним борбама подвижника који су живели пре њега. Гледао је, и погледом исцељивао. Додиривао је, и додиром лечио. Молио се, и молитва је постајала делатна. Но, никад није помишљао да те Божије дарове употреби за властиту корист. Никад се није молио да се и сам излечи од болести. Никад није пожелео да стекне некакву корист од знања које му је божанска благодат даровала.

Кад би се користио својим даром расуђивања, откриле би му се скривене стране људских помисли. Уз помоћ благодати Божије, био је у стању да истовремено види прошлост, садашњост и будућност. Потврђивао је да је Бог свезнајући и свемогућ. Посматрао је и дотицао творевину по свим крајевима васељене, све до дубине човечије душе и историје. Речи апостола Павла: „Духован све испитује, а њега самог нико не испитује“ (I Кор. 2,15), у случају старца Порфирија биле су истините. Он је, наравно, ипак био човек, а благодатни дар који је примао, потицао је од Бога, Који из Њему познатих разлога понекад и не открива све.

Живот унутар божанске благодати, међутим, за нас представља непознаницу и тајну. Стога би сваки даљи разговор на ту тему изгледао као произвољно бављење оним што нам је недоступно. Ову чињеницу Старац је увек наглашавао пред онима који би његове могућности приписивали нечему другом, а не благодати Божијој. Понављао је и понављао: „То није наука; није вештина; то је благодат“.

 
porfirios1
Повратак са Свете Горе

Пошто је Никита и после посете божанске благодати наставио свој подвиг са усрдном ревношћу, смирењем и невиђеном жељом за учењем, Господ је хтео да Свог младог ученика постави за учитеља и пастира Свог словесног стада. Јер, искушао га је, одмерио, и нашао да је достојан.

Монах Никита никад – баш никад – није помишљао да напусти Свету Гору и да се врати у свет. Његова пламена божанска љубав према Христу, нашем Спаситељу, подстицала га је да жели и да сања да се обрете у правој пустињи, где ће бити сам са вољеним Христом.

Но, скупљајући пужеве по стеновитим литицама, претходно већ исцрпљен од непрекидних натчовечанских подвига, добио је тежак плеуритис. То је приморало његове духовнике да му заповеде да се настани у неком манастиру изван Свете Горе како би се опоравио. Он их послуша и врати се у свет, али чим му је било мало боље, вратио се у своју испосницу. Међутим, поново се разболи, и зато га духовници, са великом тугом, заувек пошаљу у свет.

Тако га, као младића од деветнаест година, налазимо у манастиру Светог Харалампија, у близини његовог родног села. Он је и овде наставио са својим светогорским правилом, само што је био присиљен да ограничи пост све док се његово здравље не буде поправило.

Рукоположење у чин свештеномонаха

Једном приликом у посету манастиру дође архиепископ Синаја Порфирије Трећи. На основу разговора са Никитом, Архиепископ запази колико је овај младић украшен врлином и благодатним даровима; био је толико задивљен да га је 26. јула 1927. године, на празник Свете Параскеве, рукоположио у ђаконски чин. Већ сутрадан, на празник Светог Пантелејмона, произвео га је у чин свештеника, прибројао га Синајском манастиру, и наденуо му име Порфирије. Рукоположења су обављена у епископском параклису свете Митрополије каристијске, уз саслужење њеног тадашњег митрополита Пантелејмона Фостиниса. Старац Порфирије је тада имао само двадесет једну годину.

Духовник

После тога, митрополит каристијски Пантелејмон поставља га званичним писменим указом на дужност духовника. Нови подвиг, односно нови „талант“ који му је дат, Старац је извршавао усрдно и трудољубиво. Изучавао је „Приручник за исповеднике“, но кад је покушао да дословце примењује оно што у њему пише у погледу епитимија, схватио је да његов однос према сваком вернику мора бити засебан, због чега се нашао у великој невољи. Одговор је, међутим, пронашао код светог Василија Великог, који саветује: „Све ово пишемо како бисте могли окусити плодове покајања. Наиме, о појединим случајевима не расуђујемо по времену које треба утрошити, него по начину покајања“ (Писмо 217, бр. 84). Усвојио је овај савет и примењивао га. Чак је и у својој дубокој старости млађе духовнике подсећао на ову поруку.

Сазревајући на тај начин, млади јеромонах Порфирије је, уз помоћ благодати Божије, ваљано обављао дужност духовника у Евији до 1940. године. Свакодневно је примао на исповест велики број верника; дешавало се, понекад, да исповести слуша сатима без прекида. Јер, глас о њему као духовнику, зналцу душе и поузданом саветнику, врло брзо се проширио по читавој околини, те се мноштво света сливало у његову исповедаоницу у манастиру Левкон, у близини Авлонарија на Евији. Понекад је чак бивао приморан да проводи читав дан и ноћ, без предаха и без одмора, у испуњавању ове свете дужности и Тајне. Онима који су код њега долазили, помагао је и својим даром прозорљивости, чиме их је доводио до самопознања, до искрене исповести и до живота у Христу. Тим истим благодатним даром разоткривао је сплетке ђавола и спасавао душе из његових замки и лукавштина.

Архимандрит

Године 1938. митрополит Каристије одликовао га је звањем архимандрита: „…као наградом за твоје службовање, које си до данас као духовни отац обављао у Цркви, и за ваљану наду коју наша света Црква гаји према теби“, како дословно пише у документу (92/10-2-1938) реченог митрополита. Заиста, благодаћу Божијом, те наде су се обистиниле.

Парох у Цакеји и у манастиру Светог Николе у Ано Ватији на Eвuju

Митрополит га је на неколико месеци поставио за пароха у село Цакеју на Евији. Неки старији мештани тог села и данас чувају драге успомене на његов краткотрајни боравак. Године 1938. налазимо га у опустелом и разрушеном манастиру Светог Николе у Ало Ватији, који припада митрополији Халкиде. Претходно је напустио манастир Светог Харалампија јер је овај претворен у женски манастир.

 
porfirios2
У пустињи атинске Омоније

Док се пошаст Другог светског рата приближавала Грчкој, предобри Господ је Свог верног слугу Порфирија регрутовао за нову службу како би био ближе свом напаћеном народу. Дана 12. октобра 1940. године, поверена му је дужност привременог пароха у параклису Светог Герасима у Атинској поликлиници, која се налази покрај Омоније, у самом срцу Атине. Сам Старац је тражио да му буде додељено ово место, јер је из велике и силне љубави према напаћеним људима желео да се налази уз њих, у тешким тренуцима њиховог живота – кад патња и болест и близина смрти чине безвредним све остале наде осим наде у Христа.

За место пароха у болничком параклису постојао је још један кандидат, и то са изузетним препорукама, но Господ је просветлио управника Поликлинике да се определи за по светским мерилима неписменог, а по Богу смиреног и умилног Порфирија. Због оваквог избора управник се касније радовао и задивљено говорио: „Нашао сам савршеног свештеника, каквог Христос жели“.

У овој Поликлиници Старац је вршио своју дужност читавих тридесет година као активни парох, а затим три године добровољно, како би одговорио на захтеве своје духовне деце која су га тражила. Подвизавао се укупно тридесет три године у пустињи Омоније (Омонија је најпознатији атински трг у строгом центру Атине. Ове речи су успела игра речи којом се многољудни атински трг назива пустнњом у духовном смислу.), како је сам говорио, уместо у пустињи Свете Горе, како је желела његова душа.

Поред тога што је обављао свештеничку дужност, којој је приступао савршено благочестиво и предано, вршећи црквена богослужења са чудесним „благољепијем“, исповедајући, пружајући утеху и исцељујући душевне, а често и телесне „недуге“ болесника, Старац је био духовник свима који су долазили к њему.

“Потребама мојим и оних који су са мном били, послужише oвe руке моје“ (Дел. ап. 20,34)

Због недостатка формалних квалификација потребних за ово место, старац Порфирије је, као парох Поликлинике, примао незнатну плату, која није била довољна да издржава себе, своје родитеље и неколицину блиских рођака о којима се старао. Зато је био принуђен да зарађује за живот, те је заједно са њима основао фарму живине, а затим и продавницу тканина. Поврх тога, из ревности према таинственом савршавању светих богослужења, дао се на састављање аромата. погодних за производњу тамјана коришћеног у богослужењу; у овоме је имао нарочитог успеха. Седамдесетих година је чак остварио оригиналан проналазак: сјединио је угаљ са аромом тамјана и кадио је само тим посебним спорогорућим угљем, који је испуштао диван мирис. Но, како се чини, појединости тог проналаска није ником открио.

Године 1955. од манастира Пендели изнајмио је манастирчић Светог Николе заједно са његовим имањем, које је систематски и трудољубиво обрађивао са намером да на њему подигне манастир, који је на крају подигао на другом месту. Поправио је изворе, уредио мрежу за наводњавање, засадио много дрвећа и трактором којим је сам управљао, обрађивао земљу. Уза све ово, обављао је своју даноноћну парохијску и исповедничку дужност.

Нарочито је ценио рад, и себи није допуштао предах знајући из искуства – а не из књига – оно што пише ава Исак Сирин: „Бог и анђели Његови налазе радост у немаштини, а ђаво и његови сарадници у беспослици“. и формално напустио своју службу у Поликлиници.

“Сила се моја у немоћи показује савршена“ (II Kop. 12,9)

Осим оне првобитне болести, због које је и био приморан да напусти Свету Гору, и због које је његова лева страна била врло осетљива, старац Порфирије је повремено подносио и многе друге болести.

Пред крај његовог службовања у Поликлиници, оболели су му бубрези, а оперисан је са великим закашњењем јер је упркос својој болести неуморно радио. Пошто је био послушан „све до смрти“, послушао је чак и управника Поликлинике, који му је наложио да одложи операцију како би могао да служи у дане Страсне седмице. Исход је био тај да је пао у кому, тако да су лекари обавестили његове рођаке да се постарају за његов погреб. Но, вољом Божијом, и против свих лекарских очекивања, Старац се вратио у живот по телу како би наставио да служи народу Цркве.

Пре ове болести Старац беше поломио ногу; сам нам је причао о томе како се том приликом о њему на чудесан начин старао свети Герасим, у чијој је црквици у Поликлиници служио.

Поврх тога, од силног терета који је дизао у својој кући у Турковунији, где је годинама живео, добио је килу, која га је веома мучила све до кончине.

Августа 1978. године, у манастиру Светог Николе у Калисији, претрпео је срчани удар и хитно био пребачен у болницу „Хигија“, где је провео двадесет дана. Кад је напустио болницу, наставио је опоравак у кућама неколицине своје духовне деце у Атини.

Касније, кад је већ био настањен у импровизованој кућици у Милесију, у метоху манастира који је сам основао, подвргнут је операцији катаракте на левом оку. Но, грешком лекара, око је оштећено, тако да је неколико година касније Старац потпуно ослепео на то око. Током операције лекар му је, без његовог пристанка, дао велику дозу кортизона иако је Старац био осетљив на лекове, а нарочито на кортизон. Ово је имало тешке последице: после неког времена Старац је задобио унутрашња крварења која су трајала око три месеца. Због тих крварења није могао да се храни на уобичајен начин; одржавао се у животу тако што је узимао само неколико кашика млека и воде за читав дан. Услед тога доспео је до такве исцрпљености да није могао ни да седи усправно. Примио је бар дванаест инфузија, и то све у свом уточишту у Милесију. Но, иако већ беше ступио на сам праг смрти, уз помоћ благодати Божије Старац је ипак преживео.

Његово телесно здравље је отада било потпуно нарушено, али он је наставио да обавља дужност духовног саветника, а колико је могао, у мањем обиму, и исповедника. При том је често трпео ужасне болове, или је имао друге тегобе са својим здрављем. Вид му је све више слабио, док 1987. године није сасвим ослепео.

Временом је људима упућивао све мање поука и савета, а све више се предавао молитви за њих. Молио се тихо, са пуно љубави и смирења, за све који су тражили његове молитве и божанску помоћ. Са великом духовном радошћу посматрао је како божанска благодат делује на њих. Тако је старац Порфирије постао опипљиви пример човека кога апостол Павле описује речима: „Сила се моја у немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9).

porfirios3

 

Старац оснива женски манастир

Старац Порфирије је одавно имао жељу да оснује манастирску тиховалницу у којој би најпре живела група побожних жена, његових верних духовних кћери. Наиме, Старац се беше заветовао Богу да их неће оставити саме чак ни када напусти овај свет, јер су му оне током много година биле верне помоћнице. У тај манастир би, касније, могла да ступи свака жена која би желела да се посвети Господу.

Почетком 1980. године настанио се на имању у Милесију, које је купио како би на њему био подигнут метох овог манастира. Више од годину дана живео је у покретној кућици, под веома тешким условима, нарочито зими. После тога, настанио се у малој и скромној кући у којој је преживео читаву муку непрекидних тромесечних стомачних крварења, и у којој је примио многобројне трансфузије крви коју су му са много љубави давала његова духовна деца.

Године 1980. почели су радови на подизању манастира, које је Старац помно пратио. Радове је плаћао уштеђевином коју су он и његови рођаци током година сакупљали управо у ову сврху; истовремено, помогло му је мноштво његове духовне деце.

Подиже храм Преображења Господњег

Сва његова љубав према ближњима била је усредсређена на то да их доведе до радости преображења по Христу. Попут апостола Павла, молио је нас, своју сабраћу: „Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Римљ. 12,2). Јер, желео је да нас доведе до стања у коме је сам живео и у коме „сви ми који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа“ (II Kop. 3,18).

Због тога је свој манастир назвао Преображење, а желео је да и манастирска црквица буде посвећена Преображењу.

Припрема свој повратак на Свету Гору

По свом расположењу, старац Порфирије никада није напустио Свету Гору. Никакав разговор није га привлачио више од приче о Светој Гори, а посебно о Кавсокаливији. Чак је, током дугог низа година, на име једног свог послушника тамо поседовао испосницу, коју је повремено посећивао.

Током последње две-три године свог овоземаљског живота, Старац је често говорио о својој припреми, односно о одговору који ће дати „на Страшном судишту“ Божијем. Издао је строге налоге да, уколико се деси да се упокоји овде, изван Свете Горе, његово тело буде тихо пренесено у Кавсокаливију и тамо сахрањено. Најзад је донео одлуку да се тамо још за живота пресели; у вези са тим наводио је причу из Старечника: „Осетивши да му је кончина близу, један старац припреми себи гроб, па рече свом послушнику: ,Чедо моје, стене су клизаве и стрме, па можеш и сам упасти у гроб док мене будеш спуштао. Помози да се спустим сада, док сам још жив’. И заиста, послушник му поможе, те се старац пружи у гроб и мирно предаде своју душу“.

На навечерје празника Свете Тројице 1991. године, пошто је најпре отишао у Атину, исповедио се свом престарелом и болешљивом духовнику и добио отпуст, Старац се упутио својој испосници на Светој Гори. Настанио се у њој и очекивао своју кончину, припремајући се за „добар одговор“ пред Богом.

Кад је, по његовом налогу, за њега ископан дубок гроб, Старац је свом духовном чеду издиктирао опроштајно писмо упућено свој његовој духовној деци. Ово писмо, датирано 4. (по старом календару) и 17. (по новом) јуна 1991. године, пронађено је заједно са његовом монашком одећом намењеном за погреб. Оно садржи још један доказ његовог бесконачног смирења.

Старац је напустио Атику са скривеном намером да се више на њу не враћа. Са поједином духовном децом разговарао је на такав начин да су могли наслутити да га виде последњи пут.

Пред крај свог живота у телу био је забринут неће ли, можда, љубав његове духовне деце омести његову жељу, навикнуту на послушност и покорност. Стога је једном свом послушнику на Светој Гори рекао: „Ако затражим од тебе да ме одвезеш у Атину, ти ме спречи – то ће бити искушење“. Заиста, многи његови пријатељи су тада правили разне планове како би га вратили у Атину јер се и зима приближавала, а његово здравствено стање се погоршавало.

porfirios5

 

Уснуо у Господу

Добри Бог, Који поступа по жељама оних који Га се боје, испунио је и ову жељу старца Порфирија. Удостојио га је блажене кончине у крајњој смерности и незапажености; био је окружен само својим послушницима са Свете Горе, који су се молили заједно са њим. Последње ноћи свог овоземаљског живота Старац се исповедио и молио умносрдачном молитвом, док су послушници, по његовом упутству, читали псалме и Канон на исход душе; затим су изговарали кратку молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, све док нису испунили правило за монаха великосхимника.

Са великом љубављу послушници су му пружали телесну и духовну утеху која му је била потребна. Могли су чути његове преподобне усне како шапућу последње речи које су изашле из његових честитих уста; биле су то исте оне речи Христове архијерејске молитве: „…Да сви буду једно“ (Јов. 17,21).

Предходно су га чули како понавља једну једину реч; то је реч која се налази на крају Новог Завета, на крају свештеног Откривења светог Јована Богослова: „Дођи“ („Да, дођи, Господе Исусе!“ Откр. 22,20).

И Господ, преслатки Исус, је дошао. Преподобна душа старца Порфирија напустила је тело у 4 сата и 30 минута ујутру 2. децембра 1991. године и упутила се ка небу.

Старчево честито тело, одевено у монашку одећу, положено је у Саборни храм Кавсокаливије. Током читавог дана тамошњи оци су, по монашком обичају, читали Јеванђеља, а током ноћи служили су свеноћно бденије. Све се одвијало у складу са Старчевим подробним усменим упутствима, која су и записана, како би се избегла свака могућа грешка.

У рану зору 3. децембра 1991. године, земља је покрила часно тело преподобног Старца, у присуству само неколико отаца свештеног скита Кавсокаливије. Вест о његовом престављењу је, у складу са Старчевом жељом, тек тада саопштена.

Био је то час кад се небо на истоку руменило због долазећег дана; за многе душе овај призор представља символ Старчевог преласка из смрти у светлост и живот.[1]

Свети Синод Константинопољске Патријаршије донео је 27. новембра 2013. године одлуку о канонизацији старца Порфирија.

За датум литургијског спомена преподобног Порфирија установљен је 2. децембар, дан његовог упокојења.

Житије преузето из књиге „Подвижник љубави – прозорљиви чудотворац“, Нови Сад 2003.

porfirios6

 

Поуке преподобног Порфирија Кавсокаливита

- Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник

Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.

Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.

Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.

Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло.

-У молитви је важан интензитет

У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово.

Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се.

– Одакле долазиш?

– Из тог и тог села.

– Па како живите тамо?

– Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи.

– И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу?

– Јесмо.

– Да ли је пала киша?

– Није пала.

– Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари.

И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве.

-Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме”

Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”, а не “помилуј их”. На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист.

Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

porfirios7

 

Једне вечери у Калисији Старац ме упита:

– Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу?

Зачудих се необичном питању, па одговорих:

– Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час.

– Чак и ако је ноћ? – упита он.

– Свакако – одговорих. А он настави:

Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха?

– Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих.

– Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине?

– Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти.

– Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште.

Тада сам схватио шта је Старац имао на уму.

– Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји.

Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске.

Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем

Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”.

porfirios8

 

Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад”

-Љутњом ништа нећеш постићи

Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце.

-Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело.

Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Када видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо

-Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље.

Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако.

Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна.

Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви.

Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”.

Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо.

Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!”

Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира.

Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега.

Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати.

Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира )

Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли.

Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може…

Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима.

porfirios9

 

- Христос је љубав наша

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост.

Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ).

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (I Јов. 1, 4).

То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1).

Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо!

Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.

porfirios10
АКАТИСТ НАШЕМ ПРЕПОДОБНОМ И БОГОНОСНОМ ОЦУ ПОРФИРИЈУ КАВСКАЛИВИТУ,
прозорљивом чудотворцу

(молитвено се прославља 02/15.12. на дан његовог упокојења)      

Кондак 1

Утешитељу, храму пресветом, Пречистој Богородици, најдражем Порфирију, славу од срца узносимо. Јер он све љуби и исцељује, и над свима стражи и заступа нас, да бисмо и ми обожење задобили. Стога му кличемо: Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Икос 1

Скроман и за свет невидљив, живот проводио си као пастир Очевих оваца, и житије Каливита читајући, к ревновању си похитао, преподобни, да подражаваш живљење његово. Стога ти кличемо овако:

   Радуј се, пастиру умних оваца!

   Радуј се, бујице исцелења страсти!

   Радуј се, чистоте пријатељу искрени и топли!

   Радуј се, неизрецивих тајни тајновидче богонадахнути!

   Радуј се, сасуде пречисти Духа Светога!

   Радуј се, поуздано оруђе струјања божанске благодати!

   Радуј се, јер си путовођа људима!

   Радуј се, јер све који се боре у напорима њиховим предводиш!

   Радуј се, звездо што тајне осветљаваш!

   Радуј се, јер нас спасењу учиш!

   Радуј се, славни изданче Евије!

   Радуј се, јер сваки бол блажиш!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 2

Стопе својих стараца подвигом си следио, водећи живот налик њиховом. Кавсокаливијски подвижник без премца послушношћу си постао, најсмернијем учећи појању оне који се Богу клањају: Алилуја!

Икос 2

Знање неизрициво, оче, Бог ти даде, награђујући свети живот твој: Исцелењима страсти те обдари и допусти ти да испитујеш тајне, чинећи те доброчинитељем људи који ти кличу:

   Радуј се, тајнозналче знања божанског!

   Радуј се, ти који си жудео за светим животом!

   Радуј се, тумачу речи Божијих!

   Радуј се, равноанђелски заступниче ревнитеља Христових!

   Радуј се, виде пребистри што скривено испитује!

   Радуј се, говоре свештени што тајанствено расветљава!

   Радуј се, свештеника благообразна честитости!

   Радуј се, подвижника на Атосу украсе!

   Радуј се, ти што многима помоћ пружаш!

   Радуј се, ти који нам истину говориш!

   Радуј се, мудри исцелитељу болести!

   Радуј се, изворе исцељења душа!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 3

Поставши искушеник, противник Велијалов, поразио си га смирењем, па, примивши награду за победу, послат си да помажеш свету, преподобни, да пастирствујеш и исцељујеш они који благодарно поју: Алилуја!

Икос 3

Са благодатним даровима у души, оче, притекао си отаџбини својој. У Харалампијевом манастиру подвизавајући се и служећи, преподобни, исцељивао си болесне, који ти у радости поју:

   Радуј се, радости целе Евије!

   Радуј се, плоде великог благоверја!

   Радуј се, ти који истражујеш тајне савести!

   Радуј се, ти који расплићеш замршена растројства!

   Радуј се, човече небески, који си на земљи смерно проживео!

   Радуј се, анђеле земаљки коме се небеса радују!

   Радуј се, јер тугу из срца развејаваш!

   Радуј се, јер радост и наду дарујеш!

 Радуј се, збора анђела удеониче!

   Радуј се, јер си радости и туге са многима делио!

   Радуј се, Божији благослове наш!

   Радуј се, радости наша и исцељење!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 4

Са горљивим жаром у срцу, богомудри, хотећи да се што више људи обрати Цркви Христовој ради спасења, са смирењем си дошао у Атину; у капели служећи спасао си многе који су ти притицали и који Господу поју: Алилуја!

Икос 4

Дошао си на Омонију задивљујући све, као анђео који се у Вавилону настанио, и постао си у Атини исцелитељ и свима путовођа, преподобни, многе Христу приводећи, тако да ти они, спасавши се, кличу:

   Радуј се, ти кроз кога се Христу слава узноси!

   Радуј се, ти због кога се непријатељ страхом испуњава!

   Радуј се, Цркве Јелинске дико!

   Радуј се, Евије блистава круно!

   Радуј се, јер си вазда у дрву чистоту носио!

   Радуј се, јер си се удостојио тајне прозирати!

   Радуј се, ти који си борбе победоносно завршио!

   Радуј се, ти који си мукотрпни пут до краја прошао!

   Радуј се, ти који си се са великим унижењем узвисио!

   Радуј се, ти који простодушне божанским знањем умудрујеш!

   Радуј се, јер теби прибегавају Атињани!

   Радуј се, ти преко кога се Христу обраћају!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 5

Чуда си неприметно болеснима чинио својим божанственим молитвама, свеблажени. А част и хвалу исцељених Светом Герасиму скромно си препуштао, преподобни. Стога твоје смирење слављаху Христу појући: Алилуја!

Икос 5

Као цвет који миомирисном слашћу запахњује био си, многопреподобни оче, у свету подвиг свој носећи. И народ премноги се теби радовао, са вером те целивајући и кличући ти у радости:

   Радуј се, ти који многе у вери крепиш!

   Радуј се, ти који убираш љубав народа!

   Радуј се, јер си свештеницима узор изврсни!

   Радуј се, неуморни канону благоверја!

   Радуј се, рајски цвете на земљи процветали!

   Радуј се, дубокотока реко милосрђа и брижне љубави!

   Радуј се, Цркве честити служитељу!

   Радуј се, молитвениче за оне који у страшним боловима страдају!

   Радуј се, славно обиталиште благодати!

   Радуј се, чудесна сладости верујућих!

   Радуј се, ти који обитаваш у Царству Божијем!

   Радуј се, ти који си многе благоверјем украсио!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 6

Читав свет си љубио, премда си се свагда одрицао удобности и наслада овога света. Тајнозналац истински небеских сладости, служио си свима у радости, све молитвама својим освећујући и учећи верне да поју: Алилуја!

Икос 6

Преизобилни сјај сунчев обливао је, оче, твоју часну седу главу, док те је посећивао Бог, благодаћу чинећи да исцељујеш болесне да би појали:

   Радуј се, ти који си преиспуњен светлошћу Таворском!

   Радуј се, ти који си окусио живот небески!

   Радуј се, Христов свештениче преблагочестиви!

   Радуј се, ти који најдоследније твориш заповести Божије!

   Радуј се, обиталиште простодушности и љубави Божанске!

   Радуј се, ти који си доспео до пуноте тајанственог сазрцања!

   Радуј се, јер си се показао као светило чистоте!

   Радуј се, јер си постао заједничар бестрашћа!

   Радуј се, ти који си свима радост посејао!

   Радуј се, ти који си Христа силно узљубио!

   Радуј се, ти који у вечности са Богом општиш!

   Радуј се, ти који Дјеву Пречисту усрдно молиш!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 7

Велики међу преподобнима, био си ревнитељ, у смирењу крајњем и у великој љубави се подвизавајући. И постао си демонима страх и трепет, прогонећи их, преподобни, те се и ми радујемо појећи: Алилуја!

Икос 7

Ум који види исијањима светлости Утешитељеве си постао и зналац страшног и неизрецивог. А тумачећи све то људима, истинским прозорљивцем си се показао, преподобни, откривајући за душу корисно онима који у удивљењу кличу:

   Радуј се, неизрецивих тајни Божијих видиоче!

   Радуј се, речи Христових тумачу!

   Радуј се, од свих уважени и поштовани!

   Радуј се, истине осново стамена!

   Радуј се, ти који тајне прозорљивошћу истражујеш!

   Радуј се, ти који си плод обожења убрао!

   Радуј се, ти који си до добре промене узрастао!

   Радуј се, храме небеске мудрости!

   Радуј се, јер си тако богат одеждом слободе обраћања!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 8

Необично увек творећи, ти запрепашћујеш свет умом који увек на небесима пребива, одгонећи молитвом демоне који утерују страх, исцељујућу све неисцељиве страсти, чинећи оно што је скривено од познања верујућих, који Христу поју: Алилуја!

Икос 8

Пребивао си у свету, а уједно си свагда обитавао и у добро плодној пустињи Атонској. Срце ти је у њој боравило, и духом никада ниси био далеко од ње. Теби, у Кавсокаливији уснулом, кличемо:

   Радуј се, ти који радост и мир поседујеш!

   Радуј се, ти који и нама радост и мир пружаш!

   Радуј се, монаха неупоредиви гласе!

   Радуј се, хвало оних који се у свету подвизавају!

   Радуј се, славују слаткоречиви живота безмолвничког!

   Радуј се, царски орле што високо летиш прозорљивошћу ума!

   Радуј се, јер си налазио жиле воде живе!

   Радуј се, ти који си у безвернима поштовање пробудио!

   Радуј се, ти у коме се старци величају!

   Радуј се, ти кроз кога се пали очишћују!

   Радуј се, многих болесних оздрављење!

   Радуј се, истинско Христово сведочење!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 9

Удостојио си се да видиш и чујеш откривења, као негда Јован на Патмосу. Вазневши се у висине недогледне, у иступљењу сазрцавао си све страшно и трепетно, преподобни, и Господу си са страхом Божијим појао: Алилуја!

Икос 9

Духовну снагу добивши са висина и благодат од Утешитеља, богоносац у свету постао си. Одисао си миомиром мира; настојао си да се стараш о болеснима, а ишао си у сусрет светима. Стога задивљени кличемо:

   Радуј се, ти који си божанска виђења имао!

   Радуј се, ти који нам исцељење дарујеш!

   Радуј се, ти који свете угоднике Божије на јави видиш!

   Радуј се, ти који невидљив летиш!

   Радуј се, светитељу који си се смирењем узвисио!

   Радуј се, ти који си премноге дарове Утешитељеве примио!

   Радуј се, ти који си сладошћу испуњавао срца Атињана!

   Радуј се, ти који си претрпео својих болести муке и болове!

   Радуј се, врело које точиш исцељења!

   Радуј се, зоро која осветљаваш таму најкрајњу!

   Радуј се, ти који си познао Бога и за њим жудео!

   Радуј се, ти који си многе у Христу оживео!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 10

Безумне и у срцу метежом испуњене молитвама својим умирујеш, прибављајући и нама спокојство, оче.Растерујеш таму умну и надахњујеш нас да славу Бога узносимо, преподобни.Стога благодарно славећи Бога : Алилуја!

Икос 10

Ти савршен пастир људима постаде, своју душу положивши за њих. Јер си, одсецајући своју вољу, свакога дана мученички подвиг на себе примао, преподобни, поставши њихов служитељ, па ти у радости кличемо :

   Радуј се, ти који си Христа у жудњи тражио!

   Радуј се, ти који си се у вери Његовој подвизавао!

   Радуј се, блиставо обитавалиште бестрашћа!

   Радуј се, ти који испуњаваш сваку молбу благоверних!

   Радуј се, савршено очишћени уме ,сазрцатељу тајни!

   Радуј се, чувару свих у нападима Велиаловим!

   Радуј се, ти који презиреш претње лукавога!

   Радуј се, који се наслађујеш поукама Господњим!

   Радуј се, часна иконо кротости!

   Радуј се, ти који си стекао много ведрине!

   Радуј се, јер се тобом Црква песмама слави!

   Радуј се, јер тобом безверје слаби!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 11

Спасени од страхота, благодарно славу узносимо милосрђу твоме. Јер заволевши нас као децу, твоје руке су биле раширене, преподобни, да пригрле и заштите све оне који Господу поју: Алилуја !

Икос 11

Молећи се, јавио си се као светлост, оче, задивљујући благоверне који те видеше, јер те је нестворена светлост обасјавала, дајући ти моћ да неизрециво испитујеш и да исцељујеш болести оних који ти поју овако:

   Радуј се, огњеносно светило Христово!

   Радуј се, оче, истински Христоношче!

   Радуј се, изворе благоверја непресушни!

   Радуј се, неоспорни гласе истине!

   Радуј се, јер си инвазију на Кипар видео својим благодатним даром!

   Радуј се, јер си одбио напад демона!

   Радуј се, што си за тиховањем свом душом жудео!

   Радуј се, јер си се у пастирству смерно подвизавао!

   Радуј се, ти који љубав Христову пројављујеш!

   Радуј се, јер орадошћујеш душе невољника!

   Радуј се, свога манастира чувару и заштитниче!

   Радуј се, многих од страхота браниоче!

   Радуј се духоносни оче Порфирије!

Кондак 12

Благодат си примио, оче, и дар да проналазиш изворе воде који се налазе у дубини земље. И многима си их показао, тако да су се геолози чудили, преподобни, а власници земљишних поседа радовали и благодарно појали: Алилуја!

Икос 12

Опевајући благодарно мноштво твојих благодатних дарова, Свесветој Тројици славу узносимо. Она те је ућинила прозорљивим мужем и врелом исцељења, осветљавајући тајне и надахњујући све да ти кличу:

   Радуј се, врхунче свих врлина!

   Радуј се, верности живота у чистоти!

   Радуј се, неразрушиви темељу благоверја!

   Радуј се, непресахли источниче истине!

   Радуј се, слаткомирисни крине тајанственога раја!

   Радуј се, најсјанија звездо духовног неба!

   Радуј се, сјају и славо Цркве!

   Радуј се, ти који ломиш противникове лукове!

   Радуј се, о, божански са Евије Евангеле!

   Радуј се, радости и наде ангеле!

   Радуј се, ти који скверне страсти сатиреш!

   Радуј се, ти који душе ка небескоме узводиш!

   Радуј се, духоносни оче Порфирије!

Кондак 13

О, преблажени оче подвижника красото, Порфирије, заштитниче свих, који са анђелима Христу славу узносиш, подари нам сузе покајања и ишти насладу рајску онима који поју: Алилуја!

Онда се чита Икос 1. па Кондак 1.

Дистих

Подај, Порфирије, радост и здравље благовеститељу који ти сада поје: „Радуј се!"

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски