molitvoslovm

Митр. Филарет Вознесенски: Улазак Господњи у Јерусалим (Цвети)

Објављено 12 април 2020

cveti ierusalimМИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

УЛАЗАК ГОСПОДЊИ У ЈЕРУСАЛИМ

...Памтимо, браћо, како је Господ заплакао прилазећи Јерусалиму. Како је Он горко оплакао неверност Јерусалима и то што Јерусалим није познао време у које је похођен. Шта би било са нашим Господом када би Он данас на нас погледао? Зар не би исто тако заплакао? Зато што ми сада, када посматрамо живот такозваног хришћанског света, ми видимо да је он тако далеко отишао од свих хришћанских и моралних начела, да постаје страшно. Некакво безумље је обухватило цео свет, безумље злобе, нечистоте, разврата и лажи! И просто страшно бива верујућем човеку да живи у овом свету...

 

Када је Господ наш, Исус Христос, улазио у град Јерусалим, на дан Свог торжественог уласка, Он је ишао сам. Не једном и не двапут је Он долазио у тај град, много пута га је Он походио, много беседа је провео са књижевницима и фарисејима, зналцима закона Мојсијева, али тај улаз је био потпуно нарочит. Сбила су се пророчанства неколико пророка, који су предсказивали о томе да Цар Сиона "грядет к нему кроток и спасающий, седящий на жребяти и ослице" (иде к њему кротак и спасавајући, седећи на ждребету и магарици).

Јуче смо у Јеванђељу слушали како јеванђелист Матеј говори да када је Господ улазио, "потрясеся весь град" (Узбуни се сав град). Цео град се потресао, био усталасан и узбуђен због тог Уласка. А јеванђелист Јован нам је појаснио зашто је Улазак био тако торжествен. Данашње Јеванђеље се завршило указивањем светог јеванђелиста на то да су сви око Спаситеља сведочили о Његовом великом, потресном и страшном чуду – васкрсењу Лазара. Зато, како тачно примећује јеванђелист, зато му је народ тако и изашао у сусрет, што је слушао о Њему да је Он учинио такво знамење, такво чудо!

Христос Спаситељ се спуштао по Јелеонској гори ка Светом Граду и храму. Део тог пута пролази кроз башту Гетсиманске обитељи, која принадлежи нашој Духовној мисији. Тамо је назначен пут нашег Спаситеља, којим је Он ходио. Када је Господ пролазио туда, цео народ се радовао, осим Његових озлобљених непријатеља. А Он Сам, не само да није са њима делио ту радост, већ је заплакао кад је видео прекрасни град који је лежао пред њим. Као на длану се видео Јерусалим са његовим светињама, са Јелеонске горе. Господ је заплакао и рекао: "О, кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; И срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен''.

cveti ierusalim

Христа Спаситеља је сусрео народ зато што је Он учинио чудо васкрсења Лазара. И до тада је Он васкрсавао мртве. Васкрсао је кћер началника синагоге Јаира, васкрсао сина наинске удовице, али то су биле жртве смрти које тек што су биле ухваћене. Девица Тавита је умрла, када је Господ већ ушао тамо, у дом где је она живела; младић је већ умро, њега су износили на гробље. Али треба имати у виду да тамо сахрањују истог дана када човек умре. Зато је и то била свежа жртва смрти. А овде се Началник живота приближио пуној победи смрти, непријатеља рода људског, јер је смрт већ напола разрушила тело умрлог Лазара, који је био већ смрдљиви и скоро распали труп. Ето зашто такозвани теозофи и окултисти страшно ненавиде то чудо и на сваки начин се труде да га оклеветајуу и изврате.

За прва два чуда васкрсења, када је Господ васкрсао девојку а затим и младића вратио у живот, они кажу да је Исус Христос био у Индији и да је тамо изучио разне тајне окултне науке. Они говоре да девојка и младић нису умрли већ су само заспали дубоким сном а Он их је пробудио на неки начин знан Њему. Али ни о каквом дубоком сну не може бити речи тамо где је почело разлагање. Зато се они и труде да некако одрекну то чудо.

А био је и један писац по имену Ренан, који је написао књигу ''Исусов Живот'', у којој он, као дајући похвале нашем Спаситељу, ипак Њега не признаје за Богочовека, за оваплоћеног Бога, већ само за обичног човека, мудрог учитеља и само то. Та богохулна књига је била јако популарна, на жалост, још пре револуције и после револуције. О том чуду - васкрсењу Лазара, ево какву јерес пише тај богохулник. Као да Лазар уопште није умро већ се сакрио и положили су у гроб некакву лешину од које је ишао смрадни задах, а Лазар је био жив. И не само то , већ он каже да је и Исус знао за то.

То јест, представља Га као обмањивача, мистификатора, који твори лажна чудеса. Шта вреде његове похвале када је он, на крају крајева, објавио Господа за таквог човека који чини директан духовни преступ? И људи су то читали! Али, најблаженији митрополит Антоније (Храповицки-прим.прев) се у своје време, већ у иностранству, позабавио тим богохулним Ренановим делом и извео богохулника на чистину. Ренан у својој књизи има много навода Светог Писма, и владика Антоније, навикао на тачан рад, проверио је његов наводе.

Показало се да је он наводио много непостојећих цитата! Текстове који у стварности не постоје! На жалост, то је било већ после револуције. Било би добро даје то било урађено пре револуције у Русији. Али, понављам, владика Антоније је разобличио тог богохулника јавно и после тога је та књига изгубила сваки ауторитет.

Памтимо, браћо, како је Господ заплакао прилазећи Јерусалиму. Како је Он горко оплакао неверност Јерусалима и то што Јерусалим није познао време у које је похођен. Шта би било са нашим Господом када би Он данас на нас погледао? Зар не би исто тако заплакао? Зато што ми сада, када посматрамо живот такозваног хришћанског света, ми видимо да је он тако далеко отишао од свих хришћанских и моралних начела, да постаје страшно. Некакво безумље је обухватило цео свет, безумље злобе, нечистоте, разврата и лажи! И просто страшно бива верујућем човеку да живи у овом свету.

Али не треба падати духом и очајавати. Апостол је давно рекао: "Идеже умножится грех, там преизобилует благодать" (Где се умножи грех, умножи се и благодат). Што више греха окружује човека, што је више око њега нечистоте и злобе, ако он хоће да буде хришћанин, добиће нарочиту благодатну помоћ и ипак ће смоћи снаге да буде хришћанин. Али то ће бити тежак подвиг зато што, заиста, данас је хришћанин усред данашњег света и међу данашњим, такозваним, хришћанима, као овчица међу вуковима.

Запамтите то, љубљени, и не заборавите да почињу Страсна Седмица и Пасха, најлепше време у нашој богослужбеној години. Црква нам у те дане предлаже пир духовног богатства! Не мучи своју душу глађу, човече, већ стреми томе да у ове свете дане што чешће посећујеш храм Божији и онда ће се твоја душа нахранити, наситити и напојити духовно и за будуће време твог живота. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

 

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски