О користи помињања душа упокојених

Објављено 19 март 2020
valamski starci1ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ - О користи помињања душа упокојених

...А знаш ли В.Н. да те помињем, молим се за тебе? - Знам, знам, нама је знано све шта се догађа на земљи. Хвала ти на помињању и молитвама, али ми имамо велику корист и весели нас када неко даје милостињу за нас, или нас помиње на проскомидији или чита псалтир за нас - рече ми мој покојни пријатељ. - А да ли вам читање Псалтира заиста помаже? - питао сам изненађено. - Итекако пуно помаже, јер су Псалтиром обухвађени сво небо и земља - рече покојник. - Дакле, у недоумици рекох, - то значи да вам помажу три врсте молитвене помоћи: помињање на проскомидија, давање милостиње и читање Псалтира...

 

Хиљаду деветсто једанаесте (1911.) године, валамски јеромонах Маркиан, у схими Михаил (Попов), био је на ходочашћу у Светој земљи и на Светој гори Атонској. Записи његових разговора са атонским старцима делимично су одштампани у чланку „О користи помињања душа упокојених“, објављеном у часопису „Руски монах“ (1912, бр. 13)...

„Волим да се молим за мртве“ - то ми је недавно на Атону рекао један врло поштовани и часни старац, схиигуман М. „јер сам се више пута уверио како у сну, тако и на јави, колико је моје помињање душа упокојених за њих веома драгоцено и благотворно. Тако сам једног дана добио писмо из далеке Русије, моје домовине, којим ме обавештавају о смрти мог блиског пријатеља кога је, заједно са многима у том крају покосила колера, и у коме ме моле да узнесем своје молитве за новопредстављеног. Жалио сам свог покојног пријатеља свом душом и почео да га помињем како у својим молитвама у келији, тако и у цркви вадећи честицу током проскомидије за покој његове душе.

Недуго по отпочињању молитвеног помињања упокојенога уснио сам необичан сан: нашао сам се на дивном месту, неописиве лепоте, пред мојим очима ширила се огромна ливада украшена дивним цвећем и зеленилом; у даљини су били раскошни вртови; пријатни мириси и благоуханије осећали су се у ваздуху, а све што сам видео било је такве неописиве лепоте да сам, од радости и задовољства заборавио на себе и кренуо овим чудесним пољем. После кратког хода угледао сам мале прелепе куће поређане недалеко једне од других. Кад сам им пришао, из једне је изашао човек, а кад смо се срели ја сам у њему препознао свог покојног пријатеља.

- В.Н. јеси ли то ти? - запањено сам узвикнуо, зурећи у њега.

- Да то сам ја - одговори он смешећи се.

- Како си се овде нашао - упитах?

- То је место које ми је доделио Господ, како и другима који су умрли од колере, а који сада живе овде поред мене.

- Дакле ти живиш овде! Па како ти је овде? Да ли ти је добро, јеси ли задовољан својим положајем? - нисам престајао са питањима.

- И ево, као што видиш, шта бих боље могао да пожелим; веома сам задовољан и захваљујем Господу на Његовој милости.

- А знаш ли В.Н. да те помињем, молим се за тебе?

- Знам, знам, нама је знано све шта се догађа на земљи. Хвала ти на помињању и молитвама, али ми имамо велику корист и весели нас када неко даје милостињу за нас, или нас помиње на проскомидији или чита псалтир за нас - рече ми мој покојни пријатељ.

- А да ли вам читање Псалтира заиста помаже? - питао сам изненађено.

- Итекако пуно помаже, јер су Псалтиром обухвађени сво небо и земља - рече покојник.

- Дакле, у недоумици рекох, - то значи да вам помажу три врсте молитвене помоћи: помињање на проскомидија, давање милостиње и читање Псалтира.

- Да, све ово нам доноси велику корист и радост.

- Па реци ми молим те драги мој В.Н. шта је од овога трога за вас најбоље и најпријатније?

- Ох, наравно, неуспоредиво важнија, пријатнија и вреднија за нас од свега је проскомидија, само што је ви на земљи називате проскомидија, док се овде она другачије назива - рече покојни В. Н.

- А како је зовете? - задивљено упитах ја.

- Ево како - узвишено и лагано изрече мој пријатељ - ми је овде зовемо ’’Голготска Жртва’’!

Од ових последњих речи мог пријатеља, као да се у мом срцу разгорела ватра која га је топила попут воска.

Неизрециво умиљење и и духовна радост испунили су ми душу и ја сам се уплакан пробудио; потоци суза лили су из мојих очију; неизрецива осећања мешала су се у мом срцу, и ја сам дуго био под утиском који је на мене оставио овај диван сан“.

valamski starci

---

„Други случај није био у сну, него на јави“ - рекао је исти атонски старац.

„Такође   из писма сазнадох за смрт побожне девојке коју сам некада лично знао.И тако, идући потом на прву наредну Литургију, ушао сам у олтар како бих споменуо новопредстављену рабу Божију. Пришао сам служашчему јеромонаху који је био у олтару и рекох му: ’’Помени оче новопредстављену девојку Н.Н.’’ Јеромонах је узео просфору и копљем почео да из ње вади честицу. У том тренутку нехотице сам погледао на десну страну и савршено јасно угледао покојницу обучену у бело, која је стајала крај жртвеника и са огромном пажњом гледала на јеромонаха и на честицу коју је вадио из просфоре, напрегнуто зурећи у њега док вади честицу и ставља је на свети дискос, као да очима жели урони у то свештенодејство.

Запрепашћен том појавом покојнице, узвикнух: "Господе, шта је ово!" По мом узвику лик усопше почео је постепено да бледи и да исчезава, те ускоро потпуно нестаде.

- Шта ти је, зашто си се уплашио? - упитао ме јеромонах приметивши страх на мом на лицу и чувши узвик.

- После, после ћу ти рећи, оче! - узбуђено одговорих, одлазећи од њега и са умиљењем размишљајући о томе како је дивно што је душа брзопокретна и како је за њу важно помињање, и како је она брзо осетила да ће бити поменута и са каквом је страшно пажњом гледала на свештенодејство током проскомидије.“

---

„А ево и трећег случаја, који се ових дана збио код нас на Валааму. У скиту Свих Светих, чредни јеромонах Г., пред најранијом литургијом, уснио је непознатог сељака, у крзненом капуту, повезаног црвеним појасом, средње висине, са малом црвенкастом брадицом, још увек не тако старог, а који му је, клањајући се с поштовањем , рекао:

- Да ли ћеш оче сада да служиш Литургију?

- Да, хоћу, – одговори јеромонах.

- Онда се помоли за мене грешнога – замоли сељак.

- А како ти је име? - упита отац Г.

- Помени новопредстављеног Василија – одговори сељак и поклонивши се нестаде.

Пробудивши се, јеромонах је био снажно узнемирен тим сном, јер није познавао ни једног сељака Василија, а нико од његових рођака и пријатеља у то време није умро. Међутим, будући под снажним утицајем сна, решио је да помене новопредстављеног слугу Божијег Василија.

Ушавши у цркву, тек што је о. Г. почео проскомидију, прилази му старац прислужник схимонах М. и, дајући просфору, рече: "Помени оче новопредстављеног Василија."

Јеромонах, још увек под утиском онога што је сањао, запрепашћено упита прислужника: "Ко је тај, новопредстављени Василије?" „То је мој рођак из села“, одговори отац М. „Данас му је четрдесети дан по упокојењу, па га и помињем“.

Након литургије о. Г. рече прислужнику: "А знаш ли оче М., да сам ја данас у сну видео твог рођака и он ме је замолио да се помолим за њега."При том му описах спољашњи изглед Василијев.

’’Он, баш он, тако је изгледао!" - зачуђено је узвикнуо прислужник, крстећи се са страхопоштовањем и у чуду ширећи руке“.

---

Могло би се навести много сличних случајева и појава, но мислим да је и наведено довољно да би се схватило колико је за упокојене значајно помињање и колико за њим жуде.

Поревнујмо дакле, браћо, и са усрђем помињимо усопше, како би и нас по упокојењу усрдно помоњали, сећајући се истинитих Спаситељевих речи: ’’Којом мером мерите и вама ће се мерити.’’

Разговор валамског јеромонаха Маркијана са Атонским старцима, из чланка „О користи помињања душа упокојених“, објављеног у часопису „Руски монах“ (1912, бр. 13).

Извор: https://valaam.ru/publishing/206300/

Превод: Православна породица, март 2020.

Подвлачење наше, ПП.