molitvoslovm

О користи помињања душа упокојених

Објављено 19 март 2020
valamski starci1ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ - О користи помињања душа упокојених

...А знаш ли В.Н. да те помињем, молим се за тебе? - Знам, знам, нама је знано све шта се догађа на земљи. Хвала ти на помињању и молитвама, али ми имамо велику корист и весели нас када неко даје милостињу за нас, или нас помиње на проскомидији или чита псалтир за нас - рече ми мој покојни пријатељ. - А да ли вам читање Псалтира заиста помаже? - питао сам изненађено. - Итекако пуно помаже, јер су Псалтиром обухвађени сво небо и земља - рече покојник. - Дакле, у недоумици рекох, - то значи да вам помажу три врсте молитвене помоћи: помињање на проскомидија, давање милостиње и читање Псалтира...

 

Хиљаду деветсто једанаесте (1911.) године, валамски јеромонах Маркиан, у схими Михаил (Попов), био је на ходочашћу у Светој земљи и на Светој гори Атонској. Записи његових разговора са атонским старцима делимично су одштампани у чланку „О користи помињања душа упокојених“, објављеном у часопису „Руски монах“ (1912, бр. 13)...

„Волим да се молим за мртве“ - то ми је недавно на Атону рекао један врло поштовани и часни старац, схиигуман М. „јер сам се више пута уверио како у сну, тако и на јави, колико је моје помињање душа упокојених за њих веома драгоцено и благотворно. Тако сам једног дана добио писмо из далеке Русије, моје домовине, којим ме обавештавају о смрти мог блиског пријатеља кога је, заједно са многима у том крају покосила колера, и у коме ме моле да узнесем своје молитве за новопредстављеног. Жалио сам свог покојног пријатеља свом душом и почео да га помињем како у својим молитвама у келији, тако и у цркви вадећи честицу током проскомидије за покој његове душе.

Недуго по отпочињању молитвеног помињања упокојенога уснио сам необичан сан: нашао сам се на дивном месту, неописиве лепоте, пред мојим очима ширила се огромна ливада украшена дивним цвећем и зеленилом; у даљини су били раскошни вртови; пријатни мириси и благоуханије осећали су се у ваздуху, а све што сам видео било је такве неописиве лепоте да сам, од радости и задовољства заборавио на себе и кренуо овим чудесним пољем. После кратког хода угледао сам мале прелепе куће поређане недалеко једне од других. Кад сам им пришао, из једне је изашао човек, а кад смо се срели ја сам у њему препознао свог покојног пријатеља.

- В.Н. јеси ли то ти? - запањено сам узвикнуо, зурећи у њега.

- Да то сам ја - одговори он смешећи се.

- Како си се овде нашао - упитах?

- То је место које ми је доделио Господ, како и другима који су умрли од колере, а који сада живе овде поред мене.

- Дакле ти живиш овде! Па како ти је овде? Да ли ти је добро, јеси ли задовољан својим положајем? - нисам престајао са питањима.

- И ево, као што видиш, шта бих боље могао да пожелим; веома сам задовољан и захваљујем Господу на Његовој милости.

- А знаш ли В.Н. да те помињем, молим се за тебе?

- Знам, знам, нама је знано све шта се догађа на земљи. Хвала ти на помињању и молитвама, али ми имамо велику корист и весели нас када неко даје милостињу за нас, или нас помиње на проскомидији или чита псалтир за нас - рече ми мој покојни пријатељ.

- А да ли вам читање Псалтира заиста помаже? - питао сам изненађено.

- Итекако пуно помаже, јер су Псалтиром обухвађени сво небо и земља - рече покојник.

- Дакле, у недоумици рекох, - то значи да вам помажу три врсте молитвене помоћи: помињање на проскомидија, давање милостиње и читање Псалтира.

- Да, све ово нам доноси велику корист и радост.

- Па реци ми молим те драги мој В.Н. шта је од овога трога за вас најбоље и најпријатније?

- Ох, наравно, неуспоредиво важнија, пријатнија и вреднија за нас од свега је проскомидија, само што је ви на земљи називате проскомидија, док се овде она другачије назива - рече покојни В. Н.

- А како је зовете? - задивљено упитах ја.

- Ево како - узвишено и лагано изрече мој пријатељ - ми је овде зовемо ’’Голготска Жртва’’!

Од ових последњих речи мог пријатеља, као да се у мом срцу разгорела ватра која га је топила попут воска.

Неизрециво умиљење и и духовна радост испунили су ми душу и ја сам се уплакан пробудио; потоци суза лили су из мојих очију; неизрецива осећања мешала су се у мом срцу, и ја сам дуго био под утиском који је на мене оставио овај диван сан“.

valamski starci

---

„Други случај није био у сну, него на јави“ - рекао је исти атонски старац.

„Такође   из писма сазнадох за смрт побожне девојке коју сам некада лично знао.И тако, идући потом на прву наредну Литургију, ушао сам у олтар како бих споменуо новопредстављену рабу Божију. Пришао сам служашчему јеромонаху који је био у олтару и рекох му: ’’Помени оче новопредстављену девојку Н.Н.’’ Јеромонах је узео просфору и копљем почео да из ње вади честицу. У том тренутку нехотице сам погледао на десну страну и савршено јасно угледао покојницу обучену у бело, која је стајала крај жртвеника и са огромном пажњом гледала на јеромонаха и на честицу коју је вадио из просфоре, напрегнуто зурећи у њега док вади честицу и ставља је на свети дискос, као да очима жели урони у то свештенодејство.

Запрепашћен том појавом покојнице, узвикнух: "Господе, шта је ово!" По мом узвику лик усопше почео је постепено да бледи и да исчезава, те ускоро потпуно нестаде.

- Шта ти је, зашто си се уплашио? - упитао ме јеромонах приметивши страх на мом на лицу и чувши узвик.

- После, после ћу ти рећи, оче! - узбуђено одговорих, одлазећи од њега и са умиљењем размишљајући о томе како је дивно што је душа брзопокретна и како је за њу важно помињање, и како је она брзо осетила да ће бити поменута и са каквом је страшно пажњом гледала на свештенодејство током проскомидије.“

---

„А ево и трећег случаја, који се ових дана збио код нас на Валааму. У скиту Свих Светих, чредни јеромонах Г., пред најранијом литургијом, уснио је непознатог сељака, у крзненом капуту, повезаног црвеним појасом, средње висине, са малом црвенкастом брадицом, још увек не тако старог, а који му је, клањајући се с поштовањем , рекао:

- Да ли ћеш оче сада да служиш Литургију?

- Да, хоћу, – одговори јеромонах.

- Онда се помоли за мене грешнога – замоли сељак.

- А како ти је име? - упита отац Г.

- Помени новопредстављеног Василија – одговори сељак и поклонивши се нестаде.

Пробудивши се, јеромонах је био снажно узнемирен тим сном, јер није познавао ни једног сељака Василија, а нико од његових рођака и пријатеља у то време није умро. Међутим, будући под снажним утицајем сна, решио је да помене новопредстављеног слугу Божијег Василија.

Ушавши у цркву, тек што је о. Г. почео проскомидију, прилази му старац прислужник схимонах М. и, дајући просфору, рече: "Помени оче новопредстављеног Василија."

Јеромонах, још увек под утиском онога што је сањао, запрепашћено упита прислужника: "Ко је тај, новопредстављени Василије?" „То је мој рођак из села“, одговори отац М. „Данас му је четрдесети дан по упокојењу, па га и помињем“.

Након литургије о. Г. рече прислужнику: "А знаш ли оче М., да сам ја данас у сну видео твог рођака и он ме је замолио да се помолим за њега."При том му описах спољашњи изглед Василијев.

’’Он, баш он, тако је изгледао!" - зачуђено је узвикнуо прислужник, крстећи се са страхопоштовањем и у чуду ширећи руке“.

---

Могло би се навести много сличних случајева и појава, но мислим да је и наведено довољно да би се схватило колико је за упокојене значајно помињање и колико за њим жуде.

Поревнујмо дакле, браћо, и са усрђем помињимо усопше, како би и нас по упокојењу усрдно помоњали, сећајући се истинитих Спаситељевих речи: ’’Којом мером мерите и вама ће се мерити.’’

Разговор валамског јеромонаха Маркијана са Атонским старцима, из чланка „О користи помињања душа упокојених“, објављеног у часопису „Руски монах“ (1912, бр. 13).

Извор: https://valaam.ru/publishing/206300/

Превод: Православна породица, март 2020.

Подвлачење наше, ПП.

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски