molitvoslovm

Mитрополит Кијевски Онуфрије о себи, Цркви, власти у 23 цитата (Фото)

Објављено 26 новембар 2019

onufrije8МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ ОНУФРИЈЕ

"ЈА МОРАМ БИТИ СЛУГА БОЖИЈИ А НЕ ПОЛИТИЧАР"

Данас (5.11.н.к.) је предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, блажењејши митрополит Кијевски Онуфрије напунио 75 година. Био је изабран на Кијевску катедру у веома тешко време, када су многе политичке снаге покушавале да од Цркве направе заложника у својим играма. Владика Онуфрије је монашки скроман у својим интервјуима. Он не воли да говори о себи, уствари не воли ни да говори много. Ми смо одабрали најупечатљивије изјаве предстојатеља о себи, свом детињству, Цркви и претњама са којима се она среће данас.

 

Моје детињство је пролазило у сасвим простом окружењу. Родио сам се и живео у селу. Сећам се да никада нисмо закључавали кућу.

Мој отац је постао свештеник 1956.године, ја сам тада био пети разред. Наравно да смо били под будним оком као деца свештеника. Почели су да нас притискају. Смејали су се што смо поповска деца. Ја се никада нисам љутио на оца због тога.

Нисам био баш претерано религиозан у детињству. Да, ишао сам у цркву, али сам живео и уличним животом. Уопште нисам био „светац“.

onufrije

Јеромонах Онуфрије (Березовски)

Троице-Сергиева лавра, 70-г.

Много пута сам питао самог себе: како се осећа човек који не зна за Бога? И нисам могао себи да одговорим на то питање. У мом животу не постоји период, тренутак када нисам знао за Бога. Могуће је да сам га у различитим временима осећао другачије.

У детињству се никада нисам сусретао са монасима. И природно је да нисам имао ни помисли о одласку у манастир. И ипак ме је, чим се завршила прва школаска година у Тројице-Сергијевој лаври, Бог призвао. Ни сам не знам зашто. Можда је Господ желео да од мене направи доброг човека?

Своје монашко име нисам сам изабрао, и за име Онуфрије у почетку нисам имао никакве симпатије. Мени су га дали. А сада имам веће симпатије за њега. Не желим да га мењам ни за које друго име.

У манастиру сам провео најбоље године свога живота. Отишао сам у манастир када сам имао 26 година, а преместили су ме када сам имао 44 године. То су најбоље године живота. И знате, никада нисам зажалио што сам их провео у манастиру.

onufrije3

У радном кабинету.

Ја никада нисам хтео да будем главни, али Бог је другачије пресудио. Прво су ме поставили за настојника Светогорског подворја од 1984. до 1985.године (Свето-Преображенског храма Светогорског подворја у селу Лукино, Московске области-прим.прев.). Затим сам био благочиниј (типикар) у Тројице-Сергијевој лаври од 1985. до 1988.године. Потом су ме изабрали за намесника наше Успењско-Почајевске лавре. И тада сам схватио да сам очигледно недостојан да живим као прост монах у манастиру. Нисам ја тако хтео, већ је Бог тако уредио. Тако ја то видим.

onufrije1

Фото Јурија Жарикова

Ја волим и поштујем власт, али молим је да она уради све што је могуће да заустави рат. Ја не идем на компромис и не чиним уступке само у ономе што је супротно Божијем закону. Иначе, правим компромисе и уступам у ономе, у чему могу.

onufrije2

Кијево-Печерска лавра

Фото Јурија Жарикова

У Светом Јеванђељу је речено: „И длака са главе човека неће пасти без воље Божије“. Али, ово се тиче оних људи који живе по вољи Божијој. А они, који живе без ње, сами себи чупају косу са главе.

Мене надахњује молитва. Молитва је дисање душе. Ако душа дише, значи да је жива и да може да ради.

Неки политичари сматрају да сам ја против њих. Али ако ја идем ка Богу и истовремено идем против њих, онда куда то они иду? Испада да они иду против Бога. Али кад иду против Бога, зар и ја треба да идем са њима?

onufrije4

Боженствена литургија у Успењском сабору Кијево-Печерске лавре

Фото Јурија Жарикова

Црква је конзервативна за грешног човека, који је навикао да живи по својим страстима. А за човека, који је навикао да живи према вољи Божијој, закону Божијем, за њега је то слобода. Ја се не осећам уопште да сам везан, живећи у Цркви... Црква остаје онаква, каква јесте. А ако неко хоће неки други живот, па слободан има слободу, а спашен – рај.

Не само ја, већ било који предстојатељ има своје проблеме. Они су истоветни. Ја сам послушник Цркве. Налазећи се у том послушању, ја, према свом дугу, према својим обавезама морам да контактирам и са иноверцима, и са бизнисменима, и са политичарима. Задатак предстојатеља је и у томе, да контактирајући са неверницима не изгуби чистоту своје православне вере. Разговарајући са бизнисменима да не постанем бизнисмен, да разговарајући са политичарем не постанем политичар. Да останем Божији слуга, слуга Цркве.onufrije5

У чину архиепископа, 1990. године.

Испричаћу као пример једну анегдоту. И то из живота, није анегдота. Један архијереј је постригао свог послушника у монашки чин, тј.замонашио га је. Дошао је његов друг, други архијереј, и честитао том новопостриженом монаху и рекао му: „Честитам ти примање анђеоског лика. При том ти желим да не изгубиш лик човека. Добра је ствар постати монах. Али, ако ти при томе изгубиш лик човека, онда нећеш бити монах“.

onufrije8

1990. године.

Ја, носећи послушање предстојатеља, не смем изгубити лик правог хришћанина. Али нисам рекао, да га нисам изгубио. Ја падам, спотичем се, немоћан сам, грешан. Али се уздам на милост Божију, па и вршим служење колико могу, колико се трудим. А Бог ради. Ако је нешто добро урађено, то је урадио Бог, а не ја. Тако.

onufrije6

Са својим духовником – архимандритом Кирилом Павловим и братијом.

Тројице-Сергијева лавра, 1979.година

Видео сам много светих људи. Сви, који су живели у светим обитељима, осим мене нерадника, су били свети људи. Светац је онај човек, који ради Бога све трпи и који се, борећи се са својом гордошћу, труди да себе потчини Божијем закону.

onufrije7

Са схиархимандритом Кирилом Павловим

Тројице-Сергијева лавра, 1979 г.

Једина особина, која је карактеристична за све свеце – је њихово смирење пред Богом и пред ближњима, као носиоцима лика Божијег.

Споља човек може да живи у било ком ритму: великог града, малог града, села – али унутра човек мора да живи у ритму светог Јеванђеља.

Критеријуми према којима би човек требало да одређује своју меру поста и молитве, су следећи: он мора да остане радно способан, а не да постане труп, који лежи исцрпљен на постељи због поста, и не сме да постане чудак, ментално одвојен од обавеза свог животног крста и молитвена луталица по површинама туђих живота.

onufrije9

Први Свеукрајински православни омладински фестивал.

Фото Сергеја Рижкова.

Данас друштво очекује од духовника, да свештеници својом речју, и још више својим животом, личним примером показују људима пут који води ка Христу. Може бити да друштво то не очекује, али му је то потребно.

Раскол је трагедија не само Украјине, већ и многих других хришћанских земаља. Узрок свих раскола је грех. Да бисмо избегли раскол, морамо да уништимо грех. Данас ми много говоримо о избегавању раскола, али не говоримо о искорењавању сопственог греха.

onufrije10

Свеукрајински крсни ход, 2016

Фото пресс-службы Святогорской Лавры

Жеља да постанем свештеник се код мене појавила још у детињству. Отац ми је причао о светом Василију Великом – какав је он био молитвеник, какав је био свештеник. И мени се у срцу појавио такав осећај да хоћу да будем налик на тог свеца.

Приредио Кирил Баглај

Извор: https://foma.ru/ya-dolzhen-byt-slugoj-boga-a-ne-politikom-blazhennejshij-mitropolit-kievskij-onufrij-o-sebe-o-czerkvi-o-vlasti-23-silnye-czitaty.html 

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, новембар 2019.
 
 
 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски