molitvoslovm

Житије и поуке светог старца Амвросија Оптинског

Објављено 23 октобар 2019
amvrosije5ЖИТИЈЕ И ПОУКЕ СВЕТОГ АМВРОСИЈА ОПТИНСКОГ

Поштовани читаоци, на данашњи дан се прославља један од највећих стараца Свете Русије - старац Амвросије Оптински, који се сматра највећим оптинским старцем. У наставку је његово свето житије, а кога занима детаљно његов живот и његово духовно наслеђе, може га прочитати овде. Сутра је Сабор Оптинских стараца. Њиховим светим молитвама и нас грешне Бог да помилује!

 

 

 

 

Старац Амвросије се родио 23. новембра 1812. године у селу Велика Липовица у тамбовској губернији истог среза, у породици Гренкових, од оца црквењака Михаила Теодоровича и мајке Марте Николајевне, Гренкових. Дечака су на крштењу назвали Александар, по благоверном кнезу Александру Невском, чији се спомен славио на дан рођења дететовог. То је било име и благоверног цара Александра Павловича. У то време збивало се повлачење Наполеонове војске из Русије, која је нанела толико зла и произвела толико разарања. За то је многострадална Русија посебно празновала овај дан Светога и имендан истоименог, Богом благословеног цара Александра. Уочи рођења младенца, деда малог Александра, свештеник у том селу, имао је много гостију. Породиља је превезена у парно купатило јер је у кући о. Теодора била велика гужва, а и пред кућом је била гомила света. Старац Амвросије је касније у шали говорио: «Као што сам се међу људима родио, тако стално – међу људима живим».

Црквењак Михаил Теодорович је имао осморо деце, четири сина и четири кћери. Александар Михаилович је био шесто дете.

У детињству је био веома живахан, весео и даровит. Може се рећи да се свим својим бићем предавао дечијим играма и зато му се у кући није седело. Једном му мајка каже да пољуља колевку од млађег детета. Дечак поче тај за њега досадни посао, али само док га мајка није изгубила из вида, заузета кућним пословима. Тада се дечак опрезно привуче прозору, са истом опрезношћу га отвори и побеже из собе, да би се повеселио са вршњацима. Старац је причао још о неким својим дечијим несташлуцима. Једном се тако подвукао под кров, јурећи за голубовима, али је пао и одрао леђа. Међутим, за то није смео да каже ником од старијих, плашећи се грдње. Други пут, без обзира на мајчину опомену, није престајао да у штали бичује једну мирну кобилу, док ова није изгубила стрпљење и ударила га копитом у главу. Разумљиво је стога што због таквог понашања Александра у кући нису волели. Нису према њему били посебно расположени ни деда, ни баба, па чак ни рођена мајка, која је највише волела старијег сина Николаја и млађег Петра.

Оштроумни Саша је врло брзо схватио свој незавидни положај у породици која га није волела, иако можда и није знао разлог томе, а можда је делимично и знао, али није умео и није могао да се понаша тако да заслужи љубав старијих. Ипак, понекад му је било тешко што, у поређењу са њим, његов млађи братић ужива љубав целе породице.

«Једном сам», причао је касније сам Старац, «веома љут због тога, решио да се осветим брату. Знајући да деда не воли галаму, и да, кад бисмо се ми деца разгаламили, све, и кривог и правог, без разлике хватао за косу, ја да бих га довео под тешку дедину руку, расрдим брата. Он завика, а деда, изгубивши стрпљење, истуче и мене и њега. Ово последње ми је било потребно. Уосталом, имао сам прилике да добијам батине, осим од деде, и од маме и баке.»

Говорећи о својим несташлуцима, смерни Старац је себе укоревао пред слушаоцима: «Кајем се пред вама, чинио сам то и то...»

У ствари, он је једноставно био немиран дечак, као жива, и није био у стању да хода «на прстима», као што се то тражило у строгој патријархалној породици.

Као што је тад био обичај, учио је да чита из словенског буквара, Часослова и Псалтира. Свакога празника је са оцем певао и читао у цркви. Никад није ни видео ни чуо ништа лоше, јер је васпитаван у строго религиозној и црквеној средини.

Кад дође време учења, дечака најпре послаше у духовну школу, а затим у богословију. Из строге породичне атмосфере прешао је у још строжу – школску. Имао је изузетне способности. Сећа се његов друг из богословије:» Дешавало се да за последњи новац купиш свећу, бубаш, бубаш последње лекције, а он мало погледа, и кад дође у разред одговара све како је написано – боље од свих.» У јулу 1836. године Александар Гренков је са одличним успехом и примерним владањем завршио курс.

Најпре је радио као приватни учитељ, а затим је добио посао наставника грчког језика у Липецкој духовној школи.

Убрзо се тешко разболео. Скоро да није било наде на боље и Александар даде завет да ће, ако оздрави, отићи у манастир.

amvrosije

Иако је оздравио, унутарња борба трајала је још дуго. Александар Мухаилович је по природи пун животне радости, весео, душа друштва. Ево шта сам Старац прича о том периоду свог живота:» Пошто сам оздравио целе четири године сам се колебао и нисам био спреман да одједном прекинем са светом. Наставио сам, као и раније, да посећујем пријатеље, не напуштајући своју говорљивост. Дођем кући, у души немир, и мислим – па, сад је са тим коначно готово, сасвим ћу престати са брбљањем. Али, видим, чим ме позову у госте, опет се добрано набрбљам. Тако сам се мучио читаве 4 године.» Ради олакшања душе почео је ноћу да се осамљује и моли, што је изазивало подсмех његових другова.

У лето 1839. Александар Михаилович са другом П. С. Покровским на путу за Тројице-Сергијеву Лавру, на поклоњење тамошњим светињама, сврати у Тројеруково, познатом затворнику о. Илариону. Свети подвижник је младе људе примио очински и дао Александру М. сасвим јасно упутство: «Иди у Оптину, тамо си потребан». Сам старац Амвросије је претпостављао да му је о. Иларио указао на Оптину јер је тамо било веома развијено стараштво. Како је познато, преподобни Серафим, који се упокојио 6 година раније, није имао ученика, осим саровских монаха, и зато у Сарову није постојало наследно стараштво. Покровског је о. Иларион благословио да још живи у свету. Он је у Оптину дошао касније.

У априлу 1840. Александар М. је коначно обучен у искушеничку одећу. Неко време је био келијник оца Лава и његов чтец (за правило службе). Радио је у пекари, правио квасац, пекао земичке, и био у добром здрављу.

Затим су га у новембру 1840. превели у скит. Млади послушник није престајао ни отуда да одлази оцу Лаву ради поуке.

У скиту је целе године био куварев помоћник. Често је имао прилике да после службе одлази код старца Макарија, некад ради благослова за јеловник, када је требало да се звони за трпезу, или неким другим послом. Том приликом је имао могућности да прича Старцу о свом душевном стању и да добије одговоре. Циљ је био не да искушење победи човека, већ да човек победи искушење.

Старац Лав је посебно волео младог послушника и са нежношћу га звао Саша. Али, из педагошких разлога, пред људима би испитивао његово смирење. Правио се да на њега грми гневом. Са тим циљем му је дао надимак «химера». Под том речју је подразумевао бескорисни цвет који се јавља на краставцима. Међутим, у његовом одсуству би говорио: «Биће ово велики човек.»

Пред крај живота старац Лав позва старца Макарија и рече му о Александру:»Онај човек са чежњом тражи уточиште код нас Стараца. А ја сам сад већ доста слаб. Зато ти га предајем испод скута под скут, руководи га како знаш».

Закључује се да су ти скути великих Стараца за њиховог присног ученика били слични огртачу благодати Илијином, баченом на Јелисеја.

После престављења старца лава, брат Александар је постао келијник о. Макарија. У мантију је пострижен 1842. и добио име Амвросије (спомен 7. децембра). Затим је уследило јерођаконство 1843., а кроз две године рукоположен је у јеромонаха. Ради тога преподобни Амвросије оде у Калугу. Била је велика зима. Исцрпљен постом, навуче јаку прехладу, која се одразила на унутрашње органе. Старац од тада никада није могао да буде здрав као пре.

Једном, док се старац Амвросије још некако држао, дође у Оптину преосвећени Николај Калушки и рече му:» Помажи о. Макарију у духовном служењу. Он већ стари. Па и то је наука, само не академска, већ монашка.» Преподобни Амвросије је тада имао 34 године. Често је морао да има посла са посетиоцима, да њихова питања преноси Старцу и да им од њега преноси одговоре.

Тако је било до 1846. године, када је због болести морао да иступи из послушничке службе, јер је био неспособан за послушања, те је добио статус инвалида који су живели у манастиру. Од тада више није могао да служи литургију, једва се кретао, патио је од болесног знојења, тако да је морао да се пресвлачи и преобува неколико пута дневно. Није подносио хладноћу и промају. Јео је врло мало, течну и рендану храну.

Без обзира на болест, старац Амвросије је остао у потпуној послушности Старцу, полажући му рачун и о најмањим стварима.

Сада му је било дато послушање да преводи и припрема за издавање светоотачку литературу. Превео је на руски језик «Лествицу» св. Јована Лествичника, игумана Синајске горе.

«Може се рећи», писао је писац његовог житија, «да је ова преводилачка делатност преп. Амвросију веома користила у духовном животу». Један од учесника у том његовом раду пише:» Како смо обилно били награђени за своје мале трудове! Ко од оних који пазе на себе не би дао неколико година живота да чује оно што су слушале наше уши: објашњења

старца Макарија о неким местима из светоотачких књига, за која, да није било овог посла, нико не би смео да га пита, а ако би се неко и усудио да пита, добио би без сумње овакав смирен одговор:»Ја то не знам, то није у мојој моћи, можда си ти достигао тај степен, ја само знам ово:»Дај ми, Господе, да видим своја сагрешења!». Очисти срце и тада ћеш појмити.

amvrosije1

Овај период у животу преподобног Амвросија био је најпогоднији за његово бављење уметношћу над уметностима – Исусовом молитвом. Једном старац Макарије упита свог највољенијег ученика:» Погоди ко се спасио без невоље и жалости?» Сам старац Амвросије такво спасење је приписивао свом руководитељу, старцу Макарију, али у житију овог старца пише да је « његово бављење умном молитвом за тадашњи његов духовни узраст било рано и да му замало није наштетило». Главни узрок тога је био што преп. Макарије није имао сталног духовног вођу у том највишем духовном делању. Преподобни Амвросије је, пак, у старцу Макарију имао најискуснијег духовног наставника, који се винуо у висине духовног живота. Зато је могао да се учи умној молитви без невоља, тј. прошавши замке вражије које подвижника воде у прелест, и без жалости које нас сналазе као последица наших привидно добрих жеља, којима се често обмањујемо.

Спољашње невоље, као што су болести, сматрају се корисним и спаносним за душу подвижника. Монашки живот преподобног Амвросија је од самог почетка текао, под кормилом мудрих Стараца, без посебних посртања, усмераван ка све већем и већем духовном усавршавању.

Шта значи стицање узвишене умне молитве, уз помоћ Божију, као венца или круне спасења које се даје човеку на земљи, можемо видети из речи преподобног Јована Лествичника који је молитву одредио као «пребивање и сједињење човека са Богом, јер ко се са Богом сједини и у њему пребива, тај је, иако се још налази у смртном телу, већ спасен».

То да су се оне речи преподобног Макарија односиле на преподобног Амвросија, може се видети из тога што је старац Амвросије последњих година Старчевог живота достигао већ високи степен духовног развоја. Као што је старац Лав у своје време старца Макарија звао светим, тако се и сада старац Макарије односио према преподобном Амвросију.

Али, то није сметало да удара по његовом самољубљу, васпитавајући у њему строгог подвижника сиромаштва, смирења, трпљења и других монашких добродетељи. Када су се једном заузели за о. Амвросија – «Баћушка, па он је болестан човек!», старац Макарије им одговори:»А ја о томе као мање од тебе знам! Али, приговори и примедбе монаху, то су четкица којима се чисти греховна прашина са његове душе, а без тога монах би се заразио».

Још за живота Старца, са његовим благословом, неки од братије су долазили о. Амвросију на откривање помисли.

Ево шта о томе прича игуман Марко, који је завршио живот у Оптини, «у пензији»:»Колико сам могао да приметим», прича он, «о. Амвросије је тада живео у савршеном безмолвију. Сваког дана сам ишао к њему на откривање помисли и скоро увек га затицао да чита светоотачке књиге. Ако га не бих нашао у ћелији, значило је да је код старца Макарија којем је помагао у кореспонденцији са духовним чедима, или се трудио на превођењу светоотачких књига. Некад бих га нашао како лежи на постељи у сузама, али увек уздржано и једва приметно. Чинило ми се да Старац свагда ходи пред Богом и у свему осећа присуство Божије, по речи псалмопевца:» Свагда видим пред собом Господа», зато се трудио да све што је радио буде ради Бога и богоугодно. Због тога је увек био сетан, да чиме не би прогневио Господа, што се видело на његовом лицу.

Видећи такву сабраност Старца, ја сам у његовом присуству свагда пребивао у трепетном страхопоштовању. Другачије и није могло да буде. Пошто бих, као и обично пао пред њим на колена и узео благослов, он би ме сасвим тихо упитао:» Шта ћеш ми, брате, по доброти рећи?» Збуњен његовом сабраношћу и срдачношћу, дешавало се да кажем:» Опростите, Господа ради, Баћушка, можда сам дошао у невреме?» «Не», рече Старац, «кажи што је потребно, само укратко». И, саслушавши ме пажљиво, дао би ми користан савет, благословио ме и отпустио са љубављу. Поуке није давао од свога мудровања и расуђивања, иако је био богат духовном мудрошћу. Када би учио оне којима је био духовник, као онај који се и сам учи, није им давао своје савете, већ неизоставно, делотворно учење светих Отаца».

Ако би се о. Марко жалио на некога ко га је увредио, дешавало се да Старац плачевним тоном каже:» Брате, брате, ја сам човек умирући». Или:»Данас-сутра умрећу. Шта да радим са тим братом? Та, ја нисам настојатељ. Потребно је да се самоукореваш и смириш пред братом – и успокојићеш се.» Такав одговор би у души о. Марка изазвао самоукоревање и он би се смирено поклонио Старцу, и, измоливши опроштај, одлазио умирен и утешен, «одлетао као на крилима».

Старац Макарије је старца Амвросија зближавао не само са својим духовним чедима међу монасима, него и са оним духовним чедима која су живела у свету. Гледајући га како беседи са њима, старац Макарије би у шали говорио:» Видите, видите ово, Амвросије ми хлеб отима!»

Тако је старац Макарије полако себи припремао достојног наследника. Када се преставио, 7. септембра 1860., иако преп. Амвросије није био још званично постављен, околности су постепено учиниле да постане заменик старца Макарија.

После смрти преподобног Мојсија, за настојатеља је изабран преподобни Иларион, који се до саме смрти према о. Амвросију односио као према свом Старцу. Због таквих односа у Оптини није било никаквих несугласица међу онима који су управљали.

amvrosije5

Старац се преселио у други конак, близу скитске ограде, са десне стране звонаре. Са десне стране тог конака била је грађевина звана «колибица», за пријем жена. Читавих 30 година, до одласка у женски Шамордински манастир, Старац је ту престајао на божанственој стражи, предавши се служењу ближњима. Преп. је већ тада био пострижен у схиму, вероватно у тренуцима када се услед болести његов живот налазио у опасности.

Имао је два келијника: о. Михаила и о. Јосифа, будућег Старца. Главни његов писмовођа био је о. Климент (Зедерхољм), син протестантског пастора, који је прешао у Православље и био веома образован човек, магистар грчке књижевности.

Ради служења јутарњег правила испочетка је устајао у 4 сата ујутру, звонио у звоно на које би му долазили келијници и читали јутарње молитве, 12 изабраних псалама и Први час, после чега би остао сам и пребивао у умној молитви. Затим, после краћег одмора, слушао би часове: Трећи, Шести са Изобразитељном и канон са акатистом Спаситељу или Мајци Божијој, с обзиром на то који је дан. Акатисте би слушао стојећи.

После молитве и чаја почињао би напоран дан са малим прекидима у време јела. Храну је узимао у количинама уобичајеним за трогодишње дете. За време јела келијници би наставили да му постављају питања посетилаца. Понекад, да би колико-толико олакшао преоптерећену главу, тражио би да му прочитају једну или две басне Крилова. После кратке паузе, напорни посао се настављао, и тако до касно у ноћ. Без обзира на крајњу немоћ и болешљивост, преп. Амвросије је сваки дан завршавао вечерњим и јутарњим правилом, које су чинили: Мало повечерје, канон Ангелу Чувару и вечерње молитве. Од целодневних извештаја, довођења и одвођења посетилаца, келијници би се једва држали на ногама. Сам Старац би повремено лежао, готово сасвим изможден. После правила, молио је опроштај »што сагреших делом, речју и мишљу». Келијници би узимали благослов и кретали ка излазу. Откуцава сат. «Колико је то?», пита Старац слабашним гласом. Одговарају:» Дванаест.» «Окаснили смо», каже.

Кроз две године стигла је Преподобног нова болест. Његово ионако слабо здравље сада се сасвим погоршало. Отада није могао да иде у храм Божији и морао је да се причешћује у келији. Године 1868. његово здравствено стање се толико погоршало, да су сви почели губити наду на побољшање. Довежена је Калушка чудотворна икона Мајке Божије. После молебана и келијног бденија, а затим Свете Тајне Јелеосвећења, Старцу се стање поправило и било је могуће лечење, али га изнемоглост није напуштала целог живота.

Тако тешка погоршања су се понављала више пута. Старац је говорио:» Понекад ме тако стегне, да помислим – ево, готово је!»

Тешко је замислити како је он, прикован за такав крст страдања, у потпуној немоћи, могао да прима огромне гомиле људи и да одговара на десетине писама. На њему су се остваривале речи:» Да није био изабрани Сасуд Божији, кроз кога је сам Бог говорио и дејствовао, овакав подвиг, овакав дивовски напор, не би се могао остварити никаквим људским силама. Животворна Божија благодат овде је видљиво била присутна и садејствовала.

Тако је, Божијом благодаћу, старац Амвросије био просветљен и проницљив у свему. «Ко сасвим сједини своја осећања с Богом, тајно од Њега бива поучаван речима Његовим. То живо општење јесте пророчки дар, она необична прозорљивост коју је имао старац Амвросије». О томе је сведочило и на хиљаде његове духовне деце. Од њега није била скривена ни прошлост ни садашњост ни будућност. Навешћемо речи једне његове духовне кћери:» Како срце радосно затрепери када, идући мрачном шумом, угледаш на крају стазице скитски звоник, а са њене десне стране убогу келијицу смиреног подвижника! Како је лако у души када седиш у тој тесној и загушљивој колибици, и како ти дође светло у њеном полумраку!

Колико је људи овде бивало! Долазили су овамо лијући сузе туге, а одлазили са радосницама; очајни – утешени и охрабрени; неверујући и сумњалице – као верна чеда Цркве. Овде је живео «баћушка» – источник толиких добара и утеха. Ни звање ни положај човека за њега нису имали значај. Била му је потребна само душа човечија, која је за њега била тако драгоцена, да би заборављао на себе, и свим силама се старао да је изведе на прави пут и спасе. Од ујутру до увече, иако изможден болешћу, Старац је примао посетиоце, дајући свакоме према потреби. Његове речи су примане с вером, и биле су закон. Старчев благослов или посебна пажња сматрани су великом срећом, и они који су се тога удостојили, одлазили су крстећи се и благодарећи Богу за добијену утеху.

amvrosije2

Од јутра до вечери Старцу су долазили људи са најтежим питањима, која би осећао као своја сопствена и са којима се у тим тренуцима потпуно саживљавао. Увек би одмах схватио суштину ствари, непојмљиво мудро је разјашњавајући и дајући одговор. Али, у току тих 10-15 минута разговора, није се решавало само једно питање; за то време Преподобни је у своје срце примао целог човека, са свим његовим привезаностима и жељама, са свеколиким његовим унутрашњим и спољашњим светом. Из његових речи и напомена видело се да он не воли само оног човека са којим говори, но и све оне које тај човек воли, његов живот, и све до чега је том човеку стало. Нудећи своје решење, старац Амвросије је имао у виду и све стране у животу, којих се та ствар тицала. Какво је тек умно напрезање било потребно за решавање таквих задатака? Не рачунајући монахе и педесетак писама која су му стизала и одашиљана дневно, таква питања су Старцу постављали на десетине мирјана. Старчева реч је била «са влашћу», заснованој на блискости са Богом, која му је давала свезнање. Била је то пророчка служба.

За њега није било тајни, он је видео све. Непознати човек могао му је доћи и ћутати, а Старац је знао његов живот, његове околности и разлог због кога је дошао. Преподобни Амвросије је своје посетиоце запиткивао, али је пажљивом човеку, по томе како и шта пита, било јасно да је Старцу све познато. Понекад, по живости духа, то се знање испољавало видљиво, што је самог Старца збуњивало. Једном му дође неки млад човек, грађанин, са повезаном руком, и поче се жалити да се не може излечити. Код Старца је тада био још један монах и неколико мирјана. Човек не успе ни да заврши – «...Боли, много боли...», а Старац га прекиде:» И болеће, зашто си увредио мајку?» Али се одмах збуни и продужи:» Да ли се лепо понашаш, да ли си благодаран син?»

Старац Амвросије никада није био без саосећајног осмеха, од чега би човеку на души бивало радосно, топло и лепо; и без брижног погледа, који говори да ће смислити и рећи вам нешто сасвим добро; није се могао замислити без чилости у свему – у покретима, у сјају очију, којима вас прати и по којима јасно разумете да у том тренутку сав са вама живи и да сте му тада ближи него сами себи. Због те живахности и израз његовог лица би се стално мењао. Час би вас гледао нежношћу, час би се са вама смејао одушевљеним младићким смехом, час би на минут размишљао, час радосно саосећао, када бисте били задовољни, час би погнуо главу када говорите нешто тужно, час би се за трен погружавао у размишљање. Ако бисте изволели да вам каже како у нечему да поступите, час би одлучно климнуо главом када би вас од нечега одвраћао, час би вас пажљиво и проницљиво загледао да види да ли схватате, и почињао да објашњава како да се све то изведе.

За све време разговора, будно би вас гледале изразито црне Старчеве очи. И осећали бисте да вас те очи скроз виде, са свим што је у вама добро и лоше, и радовали бисте се што је то тако, и што у вама за њега нема никаквих тајни.

Имао је тих и слаб глас који се последњих неколико месеци претварао у једва чујни шапат.

Да бисмо колико-толико схватили подвиге преподобног Амвросија, треба да замислимо колико је тешко говорити више од дванаест сати дневно, када језик од умора отказује, глас прелази у шапат, а речи са муком излазе, једва изговаране. Човек није могао мирно гледати сасвим измореног Старца, видећи његову главу која пада на јастуче, и слуша како једва покреће језик, док се он притом труди да се придигне, и детаљно расуди о томе за шта су му долазили.

Поучавање других му је било у крви. Често је учио друге како да предузму неки посао и када су му за благослов због сличних ствари долазили људи приватно, са усрношћу се прихватао да их прими, посаветује и да своје објашњење. Старац је волео одважне, сналажљиве људе, који пазе на речи - «пази да не погрешиш», и давао би им благослов, и са њим су имали веру у успех најсмелијих подухвата.

Један спахија, зет једног оптинског монаха, често је посећивао Оптину и о. Амвросија. Када му једном тако дође, Старац му се обрати са речима:» Кажу (баћушка је често употребљавао реч «кажу» да би прикрио своју прозорљивост) да се близу тебе продаје погодно имање, купи га». Спахија се зачуди. «Продаје се, баћушка, како би га било добро купити, али то је само сан: имање је велико, траже готов новац. Иако је јефтино, ја немам новца». «Новца», понови Старац тихо, «па новца ће бити». Затим пређоше на друге теме. На растанку преп. Амвросије рече:»Чујеш, купи то имање».

Трговац оде кући својим колима. Пут га је водио код његовог стрица, богатог, али веома шкртог човека, који је избегавао сву родбину. Десило се да се морао негде зауставити, па је свратио код стрица. У разговору стриц упита:» Зашто не купуш имање које се продаје у комшилуку, то је добар пазар?» Он одговори:» Зашто и питаш, стриче! Где да набавим толики новац?» Стриц рече:»Ако се новац нађе, хоћеш ли да ти дам у зајам?» Синовац то прими као шалу, али се стриц није шалио. Имање је било купљено, нови поседник је дошао да га прими. Није прошла ни недеља дана, а господина обавештавају да су дошли купци за шуму. Хтели су да купе само део. Када се повела реч о цени, купци рекоше:» Нећемо се погађати, да одмах дамо цену» - и дадоше суму за коју је било купљено цело имање.

Дође једном Преподобноме имућни орловски спахија, између осталог рече да жели да изгради систем за наводњавање у својим великим јабуковим воћњацима. Старац се веома заинтересовао за тај подухват. «Кажу људи», почиње Старац својим, у сличним случајевима уобичајеним речима, «кажу људи да је овако најбоље», и подробно описује систем за наводњавање. Спахија, пошто се врати у село, узе да чита о томе. Показа се да је Старац описао најновија искуства из те области. Кад је поново био у Оптини, Старац га упита:» Па, како стоје ствари са наводњавањем?» Околни воћњаци су сви пропали, а овај спахија је имао богат род.

Безначајне ствари за Преподобног нису постојале. Знао је да је у животу све вредно и да даје своје резултате, и зато није било питања на које Старац не би одговорио свим саосећањем и жељом за добро. Једном Старца заустави нека жена која је била најмљена да чува ћурке. Међутим не зна се зашто, ћурке су цркавале, па је спахиница хтела да је отпусти.

amvrosije6

«Баћушка», обрати му се она са сузама, «ја сам немоћна; са њима немам кад ни да једем, чувам их као своје очи, а оне цркавају. Госпођа хоће да ме отера. Сажали се на мене, рођени». Присутни су јој се смејали, а Старац је саосећајно упита како их храни и даде јој савет како да их другачије пази и остало, благослови је и отпусти. Онима који су јој се смејали Старац објасни да је у тим ћуркама сав њен живот. После се сазнало да старици ћурке нису више цркавале.

А што се тиче исцељења, њима није било броја и немогуће је набројати их у овом кратком прегледу. Та исцељења преподобни Амвросије је на све начине прикривао. Слао би болеснике у пустињу, ка преподобном Тихону Калушком, где је био извор. До старца Амвросија о исцељењима у тој пустињи се није ништа знало. Може се рећи да је преподобни Тихон почео да исцељује молитвама Старца. Понекад би он слао болеснике светом епископу Митрофану Вороњешком. Дешавало се да болесници буду исцељени на путу и да се врате натраг да заблагодаре Старцу. Понекад би, као у шали, куцнуо кога по глави, и болест би прошла. Тако је једном чтеца, који је читао молитве, напала јака зубобоља. Старац га одједном удари. Присутни се насмејаше мислећи да је чтец сигурно нешто погрешио у читању. Њега, пак, зуб одмах преста да боли. Знајући за такав Старчев обичај, неке од старица су га молиле:»Баћушка, удари и мене, боли ме глава».

Дешавала су се исцељења не само од слабости, него и од неисцељивих болести.

Навешћемо следећи случај. Причала је монахиња Шамординског Агрипина. «У пролеће 1882, на Пасху, заболи ме грло и у њему се отворише ране, тако да нисам могла ни јести ни пити. Доктор саопшти да имам туберкулозу грла и да треба да очекујем смртни исход. Отпутујем ја Баћушки и он ми рече: Узми воде са бунара из скита, не говорећи никоме, и до три пута свакога дана испирај грло. Кроз три дана ме је позвао. Дохвативши испод јастука три јаја, поједе жуманца, а беланца помеша. Затим благослови о. Јосифу, келијнику, да донесе воде са бунара. Благословивши воду, заповеди да ме, када се вратим у келију, водом полију, а беланца да поједем. Тако се и деси, беланца поједох без бола. После тога сам спавала цели дан и ноћ и кад сам се пробудила осетих да је болест прошла и да сам сасвим здрава. Не часећи, упутих се Старцу.

Монахиње ме нису познале, мислећи да то нисам ја, него моја рођена сестра. Баћушка ме срете и благословивши ми рече да ме је исцелио свети Тихон Калушки. Од тада нисам боловала од грла. Кад сам доктора обавестила о исцељењу, он изјави да се са мном десило чудо, јер моја болест људским лековима није могла да се излечи.»

Иван Михаилович Концевич, за време рата 1915, летњи распуст проведе у Оптини Пустињи. Свакодневни одласци у скит били су поучни за младога студента. Међутим, Старци, заузети посетиоцима који су им долазили са разноврсним невољама, нису нарочито имали времена за младог придошлицу. Зато су га дали на обучавање оцу Јосифу (Полевом), искусном у духовном животу који је у Оптини био већ 10 година. У свету је био директор банке, иначе широко образован човек. За време двомесечног боравка Ивана Михаиловича у Оптини, често би га после службе позвао у келију. У разговорима са њим, младом студенту се откривао духовни свет. Од о. Јосифа, Иван М. Је чуо догађај из живота о. Амвросија које није ушло у његово житије.

Једном старац Амвросије, погрбљен, опирући се о штап, однекуд долазаше путем у скит. Одједном угледа сцену: стоји натоварено возило, поред њега мртав коњ, а над коњем плаче сељак. Губитак коња хранитеља у сељаковом животу је највећа несрећа! Дошавши до коња, старац га три пута полако обиђе. Затим, узевши прут, ошину коња и викну му: «Устај, ленштино!» - и коњ послушно стаде на ноге.

Старац је људе поучавао народним пословицама и изрекама, са њему својственим хумором. Најдубљу мудрост је исказивао кроз своје духовите и оштроумне речи, ради лакшег памћења и примања. На пример: «Где је све просто, ту је Ангела сто, а где је замршено, нема ни једног.»

«Не хвали се, граху, да си бољи од боба: чим се расквасиш, и сам ћеш пући».

«Због чега човек бива лош? Зато што заборавља да је над њим Бог.»

«Ко мисли за себе да нешто има, и то ће изгубити».

«Добро говорити, то је сребро сипати, а благоразумно ћутање је злато».

Једној особи којој је било стид да призна грех, он рече:» Сидор и Карп у Коломни заједно живе, а грех и невоља с ким не бивају?»Она се са сузама баци Старцу пред ноге и признаде свој грех.

«Праведне у Царство Небеско уводи апостол Петар, а грешне сама Царица Небеска.»

На дан свих Светих Старац рече: «Сви су они били као и ми, људи грешни, али су се покајали, и прихвативши се дела спасења, нису се окретали унатраг као жена Лотова.» На напомену да сви ми гледамо унатраг, Старац објасни:» Зато смо и терани шибом и камџијом, тј. невољама и искушењима, да се не бисмо окретали.»

Жени која је осуђивала друге Преподобни је говорио:»Они можда и имају неко скривено добро, које покрива све њихове недостатке, и оне које не видиш. Ти имаш много снаге за жртву. Али, Господ је рекао: Милости хоћу, а не жртвоприношења. А ти милости имаш мало. Своје жртве видиш и њима се преузносиш. Боље се смиривај духом. Смирење и подвиге замењује. Трпи све невоље и предај се Богу.» Оваквим и многим другим речима Старац је поучавао и спасавао народ који му је долазио.

Као и други Светитељи, Старац се, сходно потреби, јављао људима на јави, као и у сну, и помагао им. Ево неколико примера.

amvrosije7

Дође у Шамордино Старцу човек Божији, кога су звали Гаврјуша, који је имао 40 година. Он је био један од оних које је Господ упоредио с децом, рекавши да је њихово Царство Небеско. Живео је у Ливенском срезу у Орловској губернији, и био одузет: тресао се целим телом и једва је говорио, ноге га нису служиле, нити је могао да узима храну. Лежао је и молио се Богу. Примећивало се да му је много откривено. Последњег пролећа му се јави старац Амвросије и он устаде на ноге и објави да иде у Шамордино, . Међутим, пошто је био сасвим слаб, а пут нераван, мајка је хтела да га одведе возом, но он пође пешке. Старац га срете недалеко од Шамордина. Полако се возио однекуда, а око њега народ. «Баћушка «, повика Гаврјушка својим једва разумљивим гласом, «звао си ме, и ево сам дошао». Преподобни одмах изађе из екипажа, приђе му и рече:» Здраво, драги госте! Па, живи овде...»

Причао је скитски јеромонах Венедикт:» Госпођа Карбоњер је већ неколико дана лежала тешко болесна, не устајући. У неко доба угледа старца Амвросија како улази у собу, прилази постељи, узима је за руку и говори:» Устани, доста си боловала.» Осетила се толико јаком да може устати и следећег дана се пешице упутила од Козељска у Шамордино, где је тада живео баћушка, да му заблагодари за исцељење. Баћушка је прими, али јој не благослови да о томе прича пре његове смрти.»

Друга прича:» Излазећи преко капије, обратих пажњу на неко комешање у групи жена. Нека постарија жена, са болесничким лицем, седећи на пању, причала је да је болесним ногама допешачила до Вороњежа, надајући се да ће је старац Амвросије излечити. Прешавши пчелињак на осам врста од манастира, затетурала се, изгубила и занемоћала, и нашавши се на завејаној стази, са сузама пала на оборено дебло, кад јој се одједном јави неки старчић у мантији и скуфији, упита је зашто плаче и показа јој штапом на стазу. Она пође на указану страну и, заобишавши жбун, одмах виде манастир. Сви су се сложили да је то био манастирски шумар. Одједном се на тераси појави келијник и упита:» Ко је од вас Авдотија из Вороњежа?» Сви су ћутали и згледали се. Келијник понови питање гласније, додавши да њу зове Старац. «Голубићи моји, па Авдотија из Вороњежа сам ја, главом!», узвикну жена са болесним ногама, која је причала. Сви се раздвојише, а поклоница пође храмајући до терасе, и нестаде на вратима.

Изашла је кроз 15 минута и, ридајући, обзнанила са сузама да је старчић који јој је показао пут, сам старац Амвросије, или неко врло сличан њему. «Па како то? Сам старац А. Зими никад не излази из келије, а у манастиру није постојао нико сличан њему. И како је он могао, у моменту самог њеног доласка ка колибици, знати ко је она и одакле је дошла?», питао се очевидац.

Јављајући се на јави, Старац је три пута упорно опомињао једну сеоску матушку (попадију) говорећи јој да ће јој сад убити мужа. Отрчавши мужу, успела је да стварно спречи убиство. Ова прича је постала позната у Оптини од ње лично, када је дошла да заблагодари Страцу за спасење.

amvrosije8

Сведочанство монаха Јакова

«Беше то пре 25 година. У то време још увек сам био само расофорни послушник и имао послушање канонарха. Једном ми се деси да се силно пометем духом, и то да се тако пометем, да сам хтео да побегнем из манастира. И као што свагда бива у таквим случајевима, уместо да своју душевну смутњу откријем Старцу, а тада је код нас старац био велики баћушка Амвросије, ја је утајих у срцу своме и тиме јој омогућих да се тако развије, да сам готово у уму био решио да напустим послушање, и чак да се сасвим растанем са манастиром. Из дана у дан та помисао је све више јачала у мом срцу, док најзад није сазрела у одређену одлуку: Одлазим! Овде не само да ме не цене, него ме још и прогоне. Нема за мене овде места, нема ми спасења! При тој одлуци и останем, а Старцу, наравно, да откријем одлуку ни не помишљах. У случајевима сличним моме, губи се и поверење према Старцима, тобоже, и они су као и сви ми грешни људи.

И ето, долазећи у келију са вечерњег правила, обузет неизразивом чамотињом, прилегнем на свој кревет, и сам не приметих кад задремах. И видим у сну како сам дошао у неку Ваведењску саборну цркву, а она препуна богомољаца, а богомољци се, видим, тискају и примичу према десном углу цркве, где током читаве године код нас стоји плаштаница до њеног изношења о Страсној Седмици.

«Камо то», питам, «хрли овај народ?»

«Ка моштима», одговарају, «светог митрополита Тихона Задонског.»

«А», мислим се ја, «зар он код нас почива? Та он је у Задонску!»

Ипак, и ја се упућујем са другим богомољцима ка том путу, да се поклоним моштима великог Угодника Божијег. Прилазим и видим: преда мном на подијуму кивот. Поклопац је његов затворен и народ му се клања са страхопоштовањем. Дође ред на мене. Пред кивотом ја учиним земни поклон и тек што сам почео да се пењем на подијум да га целивам, видим – поклопац кивота се преда мном отвара и из њега се у епископској одећи подиже сам митрополит Тихон. У страхопоштовању и препасти ја падам ничице и, док падам, видим да то заправо није свети Тихон, него наш старац Амвросије, и да он више не стоји него седи и спушта ноге на земљу, као да жели да устане у сусрет мени...

«Шта то чиниш?», загрме на мене страшан Старчев глас.

«Опростите, Баћушка, Бога ради», прошаптах у грозном стању.

«Додијао си ми са својим «опростите», гневно повика Старац.

Немогуће је описати какав је ужас у том тренутку обузео моје срце, и у том ужасу ја сам се пробудио. Скочих са свога кревета, прекрстих се...У истом трену ударили су у звоно за јутрење и ја сам се упутио у храм, једва долазећи к себи од виђеног и доживљеног. Одстојим јутрење, дођем у келију и све мислим:»Шта би значио сан који ме је запањио?». Зазвони уто за Литургију нешто раније, сан ми свеједно не избија из главе. Чак нисам прилегао у међувремену између јутарњег и ране Литургије. Све што се тајило у мени и притискало моје јадно срце толико времена, све је то од мене одступило, као да га никада није ни било, и само је сан који сам видео обузимао моје мисли.

После службе упутих се у скит к Старцу.

Народа је тога јутра код њега било, чини ми се, више него обично. С муком дођем код његовог келијника, о. Јосифа, и кажем му:» Веома ми је потребно да видим Баћушку».

«Не», одговори он, «и сам видиш колико је света. А и Баћушка је нешто слаб»:

Али ја одлучим да преседим, ма и цели дан, само да стигнем до Баћушке. Собицу у којој је, изнемогао од напора и болести, Старац примао народ на благослов, делио је од мене непрозирни вид богомољаца. Чинило се да ред на мене никада неће стићи. Помисао је почела да ми дошаптава:» Одлази, свакако нећеш дочекати».

Одједном зачујем глас Баћушке:» Иване (у расофору сам се звао Иван), брже дођи к мени одмах!»

Гомила се раздвојила и направила ми пут. Старац је лежао сав исцрпљен од слабости на свом дивану.

«Затвори врата», рекао ми је једва чујним гласом.

Ја затворих врата и спустих се на колена пред Старцем.

«Но», рече Баћушка, «сада ми кажи шта си у сну видео».

Био сам згранут: та, о томе сну знали су само моје срце и душа. Изговарајући те речи Старац као да живну, придиже се на свом страдалничком лежају и, бодар и весео, стаде спуштати своје ноге с дивана на под, сасвим као што их је спуштао у мом сновиђењу. Ја сам у тој мери био запрепашћен Баћушкином прозорљивошћу, особито начином на који ми је он открио тај дар благодати Божије, да сам поново, али већ на јави, проживео исто оно осећање страхопоштовања и ужаса и припао главом к ногама Старца. И над главом чух његов глас:» Шта то чиниш?»

«Баћушка», једва чујно прошаптах, «опростите Бога ради!»

И поново чух Старчев глас:» Додијао си ми са својим опростите!»

Али, глас Баћушке зазвучао је не страшним гласом прекора као у сновиђењу, него дивном нежношћу за коју је једино он, благодатни Старац, био способан. Подигао сам од земље своје од суза мокро лице, а рука оца Амвросија са очинском нежношћу се већ спустила на моју несрећну главу, и кротки глас његов нежно ме је прекоревао:

« Но, а како сам могао другачије да уразумим тебе, глупана?», завршио је таквим речима прекор Баћушка.

И тако мој сан оста неиспричан. А зашто бих га и причао, када се он сам испричао кроз нас. И од тога часа до саме смрти великог нашег Старца, ја се помислима вражијим о одласку из Оптине више нисам одавао.

«Баћушка», обрати се о. Јакову слушалац казивања његовог, « а после оца А. Коме прибегавате ви са својим жалостима и помислима?»

«Коме би, данас, убоги Јаков?», одговорио је он на то питање. Храм и келија, два су само уобичајена пута у слепога, по којима он ходи са штапом и не помиче се. А у великим жалостима сам Бог не оставља нас Својом милошћу.

Било је то, рећи ћу вам, у јесен претпрошле године. У моме монашком животу догодило се нешто што је крајње растројило сав мој духовни мир. У крајњем смућењу, чак у гневу проведох дан, у коме ми се то десило. У таквом стању духа дочеках време вршења свог духовног правила. Око 9 часова тога дана, нимало се не успокојивши и не умиривши, ја без икаквог осећања, само по 36-годишњој навици, узех бројанице и стадох на молитву, у свештени угао, пред иконе. У време када ми се десила та невоља, ја сам већ био готово сасвим ослепео. Могао сам да видим само дневну светлост, а предмете већ нисам видео. Тако, ето, стадох на молитву да свршим правило, хтео бих да саберем мисли, да доведем себе у молитвено расположење, али осећам да ми никаква молитва не иде и не улази у ум. Моје духовно расположење било је приближно онакво као пре 25 година, о чему сам само понешто рекао. Али, онда је још био жив отац Амвросије, мислио сам се, мој Старац од дана мог ступања у манастир, њему је била дата власт нада мном, а сада сам и убог и потпуно духовно усамљен. Шта да радим? Остало је само једно: да изливам своја осећања кроз речи жестоког негодовања. Разуме се да сам за то себи пребацио, али се ослободити нисам могао.

И гле, зби се ту са мном нешто чудно и неуобичајено.

Стајао сам пред иконама, пребирајући левом руком по бројаницама, када изненада угледах неку необичну и заслепљујућу светлост. Мојим очима указа се јако обасјана светлошћу цветна ливада. И видим како ходам по тој ливади и трепти ми срце од још непознатог сладосног осећања мира душевног, радости, најпотпунијег спокојства и очараности красотом и саме те светлости и те неописиво лепе ливаде. И када сам у усхићењу срца осетио сву радост и срећу неземаљске те красоте, мојим очима се на крају ливаде указа невероватно стрма, врло висока, сасвим окомита планина. Моје срце пожеле да се попнем на сам врх те планине, али ја нисам дао жељи на вољу, рекавши себи да се људским напорима не може савладати та литица. И тек што то помислих, у истом тренутку нађох се на врху планине, и из мога погледа ишчезну та прелепа ливада по којој сам ходао, а са планине преда мном се указа други призор: колико је мој поглед могао да обухвати, свеколико пространство које се отворило преда мном било је покривено шумом лепоте неописиве људским језиком, као и раније виђена ливада. А по шуми – расејани храмови различите архитектуре и различите величине, почев од пространих и величанствених саборних, завршно са малим капелицама и, чак, споменицима, овенчаним крстовима. Све је то сијало од исте оне јарке, заслепљујуће светлости при чијој појави се пред мојим усхићеним очима раскрио овај призор.

Дивећи се том велепију, корачам ја планином и видим како преда мном вијуга необично кривудава планинска стазица. А унутарње чувство срца мога говори ми:» Теби је та стазица добро позната. Иди њоме смело, нећеш залутати.» Идем тако и, одједном, на једном од завијутака видим: на камену седи непознат ми благообразни Старац, какве на иконама изображавају. Ја прилазим и питам: «Баћушка, благословите да питам каква је ово чудесна шума и какви су то храмови?»

«То су», одговори ми Старац, «станови Цара Небескога, које уготови Господ онима који Га љубе!»

И док је Старац са мном разговарао, видех да ми је од свих тих храмова у тој дивотној шуми најближи један велелепан храм, огромних размера, сав заливен сјајем дневне светлости. Упитах Старца:»Чији је то, баћушка, храм?»

«То је храм», одговори ми он, «оптинског старца Амвросија».

У том тренутку осетих да из руку мојих испадоше бројанице и да ми, падајући, ударише по нози. Пробудих се.

И како сам стао у 9 сати на молитву, у том положају се и пробудих од виђења које сам имао: стојим у полумантији пред својим иконама, чује се само шеталица мог зидног часовника како лупка.

Зазвонило је за јутарње: било је један час по поноћи.

Моје виђење је трајало 4 сата. Од мене је тако отпала свака жалост и ја сам са сузама заблагодарио Господу, Који ме је утешио по молитвама незаборавног Старца, чији ми је стан међу храмовима Цара Небеског ближи од свих храмова које сам видео.

Старца Амвросија није свако могао за време његовог живота да види у златокругу његове светости и да схвати све његове поступке као нешто што бива по надахнућу са Неба. То је изискивало духовну осетљивост. Али, ево неколико прича лица која су се удостојила да виде Старца у стању благодатног озарења.

amvrosije9

«Преподобни није волео да се моли јавно. Келијник, који је читао правило, морао је да стоји у другој просторији. Читали су молебни канон Богородици. Један од скитских монаха реши да у то време оде код баћушке. Очи о. Амвросија су биле усмерене ка Небу, лице му је сујало од радости, на њему је титрала јарка светлост, коју тај свештеномонах није могао да издржи.»

Овакви случајеви, када се – испуњено дивном добротом- лице Старчево преображавало и озаравало благодатном светлошћу, готово увек су се збивали у јутарњим часовима, за време или после његовог молитвеног правила.

Једне вечери Старац позва двоје супружника, који су са њим имали да обаве важан разговор, да му дођу рано ујутру, у време када код њега још није почињао пријем, јер су имали неки важан посао. Уђоше к њему у келију. Старац је седео у постељи, у белој монашкој раси са капом. Имао је бројанице у рукама. Његово лице се одједном преобразило. Некако је постало светије и све је у келији деловало некако свечано. Дошавши супружници су уздрхтали, и уједно осетили некакву неизрециву срећу. Нису могли проговорити ни речи и, заборавивши се, дуго су стајали, сагледајући лик Старца. Около је било тихо и они приђоше за благослов. Он их ћутећи осени крсним знаком. Супружници се окренуше да још једном виде тај призор, да би га заувек сачували у срцу. Старац је са таквим преображеним ликом утонуо у богозрење (богосагледање, сазрцање). Тако су отишли од њега, не рекавши ни речи.

Следећи случај. Дође Старцу, као и обично на крају јутарњег правила, његов писмовођа, скитски јеромонах Венедикт. Старац, одслушавши правило, седе на кревет. Отац Венедикт прилази за благослов и, на своје велико удивљење, види да Старчево лице сија. Али, чим је узео благослов, та дивна светлост се скрила.

После мало времена, о. Венедикт опет дође к Старцу, који се тада налазио у другој келији са народом, и у својој простоти упита:»Да ли сте, баћушка, имали неко виђење?» Старац му не рече ни речи, само га мало лупну по глави руком: био је то знак Старчеве наклоности.

Ево још приче о. игумана Марка: «Када је Старац живео у Шамординском манастиру», пише он, « припремајући се за причешће Божанским Тајнама, у Страсну Седмицу, уђем к Старцу у келију ради исповести и, на своје запрепашћење, видим на његовом лицу потпуну сабраност и дубоку усредсређеност на оно што је сагледао и трепетно страхопоштовање. Лице му је било обливено радосним руменилом. Видевши ово, вратих се на неко време у своју келију, и тек касније поново дођох Старцу».

Шамординске монахиње причају да се често дешавало да виде Старчево лице прослављено неземаљском славом.

Његова верна духовна кћи записала је следеће:

« Баћушка је говорио са неким у гомили и гледао право у некога. Одједном види, како из његових очију излазе два зрака, као сунчева. Обамрех на месту. И све је време било тако док је Старац посматрао тог човека.

«У десет сати увече, пред отпуст целог народа, баћушка позва мене и моју ћерку. Кад падох на колена пред њим, окренувши се Старац ми рече:» Спавајте и одморите се, лаку ноћ вам желим.» Уплаших се. «Рођени мој баћушка! Допустите да останем на минут, ништа вам нисам рекла!» Баћушка ми допусти. У његовој келији је горело кандило и мала воштана свећа на столу. Било је тамно и немогуће да читам шта сам записала. Рекох то што сам запамтила и то журећи додадох:»Баћушка? Шта још да кажем? Зашта треба да се кајем? Заборавила сам!» Старац ме укори због тога. Али, одједном устаде са постеље на којој је лежао, и направивши два корака, стаде на сред келије. Ја нехотице на коленима кренух за њим. Старац се потпуно исправи, подиже главу и руке као у молитвеном положају. Учини ми се да се тад његова стопала одвојише од пода. Гледала сам његову главу и лице обасјано светлошћу. Сећам се да у келији као да више није било таванице, као да је ишчезла, а Старчева глава као да се подигла горе. То сам јасно видела. Баћушка се кроз минут саже нада мном, запрепашћеном оним што сам видела, и, закрстивши ме, рече ми следеће:» Запамти, ево до чега може да доведе покајање. Сад иди». Отидох од њега, тетурајући се и целу ноћ преплаках због своје неразумности и лењости. Ујутру рано дадоше нам поштанске коње и пођосмо. За Старчева живота ово ником нисам смела рећи. Он ми је једном заувек забранио да говорим о сличним случајевима, рекавши са претњом:» Иначе, лишићеш се моје помоћи и благодати».

AmvrosijeOptinski

Оснивање Шамординског манастира и Старчево престављење

Шамордино се налази на прелепом месту – на широкој пољани изнад стрмог обронка. Густа лисната шума се простире низ читаву окомиту падину. А тамо даље дубоко вијуга, као сребрнаста трака, речица Сирена. Иза ње су широка поља, која се понегде прекидају брдашцима. Равница се стапа са хоризонтом, преливајући се у даљини у борове шуме.

Сам манастир је једну врсту далеко од истоименог села, поред широког калушког пута. Он је припадао не баш богатом велепоседнику Калигину, који је ту живео са својом женом. Године 1871, то имање од 200 десетина земље купи удовица богатог спахије Кључарева, Старчева послушница (у монаштву мати Амвросија). Она и њен покојни муж су дубоко поштовали Старца и у свему га слушали. Ето, та будућа мати Амвросија је постала власница Шамордина. Годину дана пре продаје имања, стари Калигин је имао овакво виђење: видео је на свом имању цркву на облацима.

Будућа мати Амвросија је, иначе, имала две унуке близнакиње од сина јединца. Изгубивши прву жену, мајку близнакиња, млади Кључарев се поново оженио, а деца су живела код баке. За те унуке будућа мати Амвросија је била и првобитно наменила Шамордино, где је све било обновљено, и саграђена нова кућа. Она је из Оптине често долазила у Шамордино, где је стално живела у одвојеном конаку близу манастира. Шамордино је посећивао и старац Амвросије, од кога се неколико пута могло чути: «Овде ће бити манастир». Шета он тако по имању, разгледа све около, одједном се негде заустави, наређује да измере ширину и дужину и поставља кочиће. Прозорљиви Старац је већ тада знао да ће овде бити манастир, размишљао је и одређивао где ће се које зграде налазити.

Заједно са малим госпођицама Кључаревима, у Шамордино су се населиле и неке бивше кметовске девојке мати Амвросије, које су тражиле молитвену тишину јер се овде живело као у манастиру.

Пошто је бака била уверена да ће њене унуке живети у свету, трудила се да им обезбеди добро световно образовање. Када су почеле да одрастају, тражила је благослов од Старца да им доведе Францускињу, да их научи да течно говоре француски и да их учи лепом облачењу. Али Старац није благословио, што ју је јако наљутило.

Девојчицама је крштени кум био преподобни Амвросије и оне су од раног детињства биле дубоко побожне. Често би се молиле, много су волеле дугачке оптинске службе и одлично знале поредак богослужења, да су саме савршавале свеноћно бденије. И подвизавале су се. Месо су јеле само када их је на то наговарао старац Амвросије. Старица се бојала да тиме не наруше своје здравље, а Преподобни јој је одговарао:» Нека се моле, оне су слабог здравља.» Ове речи прозорљивог Старца бака није схватала, а он би другима о кумчићима говорио:» Ништа зато, оне знају да се спремају за тамо.»

Желећи да обезбеди унуке и због Старчевих упорних савета, мати Амвросија им је купила још три летњиковца – Рудњево, Преображењски и Акатово, не схватајући сасвим зашто се купују толике шуме, као да ће се градити читав град. На њихово име је оставила капитал, при чему је договорено да у случају њихове смрти Шамордино буде женски манастир, а да за његово издржавање послуже три летњиковца и капитал остављен на име госпођице Кључареве.

Тринаестог марта 1881. мати Амвросија се упокојила. Десетогодишње унуке оставши још веће сиротице, наследивши имања, наставиле су да живе са својим дадиљама, васпитачицом и сестрама-послушницама у Шамордину. Прође година. Сесте-сиротице Вјера и Љубов живеле су мирним животима, безмерно волећи једна другу, никад се не растајући. Нису знале за дечје игре, једноставно су се облачиле, поштовале монашки живот и богослужење. У Старчевим кумицама се све више разгоревао огањ љубави према Богу. Више пута би говориле својим дадиљама: «Ми нећемо живети више од 12 година – шта има добро у овом животу?»

Међутим њихов отац се није слагао са тим усамљеним животом, и послао их је у Орел, у пансион. У лето 1883. је за њих била спремна дача. Сиротице су се свом душом отимале из света на који су биле ненавикнуте у окриље старца Амвросија. У мају, пре него што ће се преселити у дачу, дођоше у Оптину. 31. маја обе се разболеше од дифтерије. Сместише их у одвојене просторије. Исповедале су се и причешћивале. Када би им понестајало снаге, писале би баћушки писамца, у којима су молиле његове савете, молитве и благослов. 4. јуна упокојила се Вјера, а убрзо за њом и Љубов.

Сада је требало испунити завет мати Амвросије и основати у Шамордину женски манастир.

Шамординска обитељ омогућавала је преподобном Амвросију да гаси жеђ за чињењем дела милосрђа према страдалницима које је он увек био пун. Старац је у Шамордино слао многе беспомоћне.

Долази баћушки млада жена, која је болесна остала удовица у туђој породици. Свекрва је тера и говори:» Ти, беднице, и да се удавиш, не би био грех!» Старац је саслуша, погледа је и говори:»Иди у Шамордино.» Или неки муж остави тешко болесну жену , у лето је одведоше к Старцу. Преподобни је срете, благослови и у шали јој рече :»Па, нек се код нас скупљају старице, одведите је у Шамордино.»

Пространо шамординско уточиште створено је од сиротица без прибежишта. Старац је волео да борави у том «сиротишту». Деца би се умиљато тискала око њега, а он би сео на клупу између њих. Шамординске сиротице би му певале »Оче рођени» коју су за њега саставиле, или тропар «Казанској Мајци Божијој», којој је манастир посвећен. Старчево срце пуно љубави устрептало би од њиховог појања и сузе би потоком потекле низ његове бледе, упале образе.

Пред крај, број сестара Старчеве обитељи прешао је 500. Били су подигнути велики многокуполни храм и велика трпезарија, а добротворна делатност се све више ширила.

Прва настојатељица манастира била је Софија Михајловна Астафјова, рођена Балотова, која је живот завршила у великим подвизима. Затим, игуманија Ефросинија, усрдна послушница Старчева. Последња настојатељица била је мати Валантина.

Да кажемо нешто о првој шамординској игуманији Софији, сестри оптинског монаха, сликара о. Данила (Болотова).

Мати Софија је била незаменљива помоћница о. Амвросија у његовом новооснованом манастиру, што се каже, «десна рука». На жалост, њена управа није дуго трајала. Разумна, врло добро је схватала духовни живот и домаће послове, и била свом душом предана Старцу. Под његовим непосредним руководством ступила је у монашки живот и примила најтеже послушање у манастиру – послушање настојатељице. Почела је да се подвизава са великом ревношћу. Бивало је да по влажном и хладно времену, читавог дана, од јутра до вечери, иде по целом манастиру разгледајући разне послове, и да се, тек када се ноћ спусти, враћа у своју келију, сва покисла и прозебла. Ти трудови и бриге, заједно са строгим подвижничким животом, ускоро сломише њено крепко здравље. Поред тога, мати Софија је имала и свој лични крст: одрекавши се од света, она је на жртву принела и материнску љубав према кћери, коју више није васпитавала. Много је због тога суза пролила у ноћној тишини. Постепено је почела да вене, и мало по мало се топила као свећа. На крају, 24. јануара 1888. уснула је вечним сном праведнице, добивши од Господа награду која је одговарала њеним великим трудовима и ревности. Старац Амвросије је при сећању на њу често говорио са умилењем:» Ах, мати! Нашла је милост у Бога!»

Због сталног увећања броја сестара, Старац није могао да буде духовник свакој од њих. Зато је многе предао духовном руковођењу старца Анатолија (Зјерцалова), који се према њима односио са најбрижнијом очинском љубављу, што се види из његових писама монахињама.

Мати Софија није затекла у Шамордину ништа, сем малог броја скромних зграда: дрвену кућу са домаћом црквом и неколико изби за становање сестара, и то је све. Ни новца, ни имања, ни залиха. Међутим, сестринство се сваког дана умножавало. Старац је у манастир слао не само здраве и за рад способне, него још више болесне и сакае. Осим тога, доносили су му и одбачену децу. Убогу децу, обучену у прљаве дроњке, често са шкрофулозним ранама на телу, све би слао у Шамордино. Људство се увећавало, а средства су се смањивала, али мати Софија није падала духом. Као што магнет привлачи железо, тако је и личност матушке Софије у манастир привлачила најразличитије личности: племкиње, трговкиње, занатлијке, добротворке, и уопште оне које су имале значајан положај у друштву. Шамордино је постепено почело да се гради и улепшава здањима. Чврсто се држао поредак Оптине пустиње. Али, авај, као што је предсказано, манастир се није дуго наслађивао миром и духовном радошћу под њеним руководством.

По престављењу мати Софије, о. Амвросије је изабрао за настојатељицу мати Ефросинију Розову. Била је то монахиња дубоко верујућа и свецело предана Старцу, али није имала оне сјајне дарове администратора и духовног вође, који су красили мати Софију, и Преподобни је морао да на себе узме све бриге о устројству манастира, због чега је много пута посећивао манастир, где се упокојио у октобру 1891. године, зазимивши тамо због болести.

Старац је у Шамордино отишао у лето 1820. године. Његов живот је тамо био скопчан са многим тешкоћама. «Матушке и сестре», говорио је, «ја сам овде код вас на крсту». И заиста је његов живот, по причама блиских лица, у то време био неподношљиво тежак. Ни дању ни ноћу није имао мира: и због неудобности смештаја који се до његове кончине само припремао и градио, и због многих послова и народа који га је окруживао. Срце га је болело за Оптинцима који су остали без његовог духовног руководства. Када би му дошао неко од њих, баћушка није дозвољавао да дуго чека, већ би га са посебном љубављу примио и тешио. После празника Пасхе, настојатељица манастира се тешко разболела и ослепела. Хтела је да да оставку, али Старац није благословио. «Сама не одступај, а ако нареде да предаш власт, тада се повуци.» Да би невоља била већа, епархијална власт је негодовала због његовог напуштања Оптине. Биле су смишљене разне клевете на Старца.

Већ почетком 1891. Старац је знао да ће ускоро умрети.

«Првог јануара», причају сестре,» на сам први дан 1891, ујутру после Литургије, Старац изађе ка сестрама посебно озбиљан и замишљен. Севши на диван, поче неочекивано да чита стихове:» Лабуд на обалама Меандра последњу песму пева».

«А ми», примети Старац у шали, «могли бисмо овако препевати: Лабуд на обалама Шамандра пева последњу песму». И објасни да лабуд пева само пред своју смрт.

Тада нико није схватио да је говорио о својој кончини те године. Предосећајући је, Преподобни се нарочито ужурбано трудио да уреди манастир. Саграђене су многе нове келије, сређен салаш у Рудњеву, коме је Старац предсказао да ће бити црква, и то се десило по његовој смрти. Крајем септембра је добио заушке заједно са прехладом и почео да се топи... Међутим, незадовољни архијереј се спремао да лично дође у Шамордино, и у својој кочији одвезе Старца. Сестре су питале баћушку: « Како да дочекамо владику?» Он је одговорио:» Нећемо ми њега, него ће он нас дочекати.» «Шта да му певамо?» «Запеваћемо му – Алилуја!»И заиста, архијереј га је затекао већ у ковчегу и ушао у цркву када су певали – Алилуја.

Погребна поворка са ковчегом Старчевим бројала је више од 1000 људи. На путу из Шамордина у Оптину, зауставила би се у сваком селу да би се служила литија. Следећег дана је била архијерејска литургија и беседа. Старчева смрт је била жалост за сву Русију, али посебно за Оптину, Шамордино и сву његову духовну децу.

Шамордински манастир, са саборном црквом у изградњи и са својим дечијим прихватилиштем, тешким богаљима, остао је без свог хранитеља и извора средстава. Али, ево шта нам је познато из беседе шамординске монахиње Александре(Гурко).

Трговац чајем Пјерлов и његова породица били су духовна деца Старчева. Њему се у сну јави Мајка Божија и нареди му да преузме старање о шамординском манастиру. Пјерлов одговори да он носи бреме трговине чајем. Али Мајка Божија му обећа да ће узети на себе ту трговину. После тога, Пјерлов већ није жалио ни пара ни снаге за помоћ Шамордину. Тамо је одлазио његов капитал.

У Оптини Пустињи пили су пјерловски чај, а то су подражавали и верни оптински посетиоци.

Писци ових редова обратили су се проти о. Јовану Григорију-Кључку, који је у Паризу сахранио госпођу Пјерлову, са молбом да нам напише све што је о њој знао. Ево одговора:

«Писмо од 5. септембра 1856. године о старици Пјерловој (била је тајно замонашена), која је умрла од галопирајуће ангине пекторис, говорила су ми њена деца. Она је пола сата пред смрт разговарала са необичном радошћу са оптинским Старцима, обраћајући им се поименично. Деца су мислила да бунца и свим угодностима настојала да је умире, а она гледајући их сасвим свесно каза:» Па како не схватате како је тамо лепо!» Опет је управљала поглед у непознату даљину и наставила одушевљену беседу. Видео сам доста покајница, старијих људи, али тако светло лице као њено, не памтим. Оно се блистало управо као осветљени порцулани.»

Извор: http://www.manastirulesju.org.rs/files/4.%20sadrzaj-zitija.pdf 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски