molitvoslovm

Блаж. Филарет Њујоршки: Вазнесење Господње

Објављено 07 јун 2019

voznesenjerublevmБЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ЊУЈОРШКИ

НЕДЕЉА 7. ПО ПАСХИ – ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Празнујући још једну недељу у низу, Црква заједно са тиме продужава празновање великог празника Вазнесења Господњег. Недавно смо овде говорили о томе да, када Црква од празновања Пасхе прелази на празновање празника Вознесења Господњег, она нас тиме од једне радости преводи ка другој. Наравно, ништа друго не може да се пореди са највећим од свих празника, Васкрсењем Христовим, Светом Пасхом, али у исто време, празнујући Вазнесење Господње, Црква нам наглашено понавља да, када су се апостоли удаљили са Јелеонске Горе, после тога како се Учитељ узнео на небо, они су се оданде вратили „са радошћу великом“.

У почетку су, по црквеним молитвословљима, њима овладали туга и јад, а затим су се са великом радошћу вратили у Јерусалим, са горе Јелеонске, зато што су поново чули од свог учитеља, за њих радосне речи: „Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века!“ А такође, и потврду тога да ће им послати Духа Светога од Оца, као што им је и обећао раније. И они су се, радујући се том светлом обећању, вратили у Јерусалим. Тамо су били десет дана, молећи се и очекујући испуњење обећања Свог Учитеља. Када је "во гласе бурномъ" (са великом хуком), сишао Дух Свети, Господ Животворни – Треће Лице Свете Тројице, исти такав Истинити Бог као што је и Учитељ, и испунио их Својом благодаћу, они су постали заиста „нова твар“ и пошли са надахнутом проповеђу већ у све крајеве земље.

Зато никада не допуштајте помисао да је празник Вазнесења Господњег некакав скорбни и тужни празник – не! Од једне радости, Црква нас преводи ка другој. Апостоли су се радовали томе о чему смо сад говорили. А ми заједно треба да се радујемо, на првом месту, због свог Учитеља, Господа. Он је апостолима говорио на Тајној Вечери: „Када бисте ви љубили мене како треба (већ просветљеном, духоносном љубављу), ви бисте се обрадовали када бисте чули од мене да Ја идем Оцу Својему“.

Ми, хришћани, као чеда Његовог закона, треба да се радујемо због Њега, зато што је Он, будући Сином Божијим по Божанству, истовремено био исти такав човек као и ми. За Његову људску природу, предстати пред Лицем Оца небеског, било је, наравно, таква радост, какву ми не можемо да достигнемо. Осим тога, Црква нам наглашено све време напомиње да сада на Престолу Божаствене Славе, са десне стране Оца, седи Човек, исти као и ми. Анђели немају ту милост, они само окружавају Престо, а Човек, по свему сличан нама, седи на Божаственом Престолу, са десне стране Оца, јер је Он тамо сео не само Својим Божанством, Којим Он и без тога није остављао Престо, већ сад управо Својом људском природом, Којом се и вазнео Богу Оцу.

Томе треба да се радује свака хришћанска душа. Важност подвига, који је савршио наш Господ, некако понекад измиче нашем разумевању, а довољно је обратити пажњу на то да је Господ Син Божији, Друго Лице Свете Тројице, сишао са Свог божаственог Престола ради тога да би спасао човека од греха, проклетства и смрти, како се говори у Светом Писму. Он је успео не само да уради то, Он је саму ту људску природу, која је отпала од Бога и због неизмерних грехопада постала предметом гнева, Он је не само очистио и спасао, већ је и вазнео тамо, на Престо са кога је сишао.

Ко би могао и да помисли на тако велико и страшно дело, које је савршио Наш Господ?! Некада раније, у рају, човек се предао гордељивој машти да се изједначи са Богом, да буде као Бог. Али ми добро знамо да не само да није постао Бог, већ је постао преступник, грешник. Пошто човек није постао Бог, онда је Бог постао човек, не престајући да буде Бог и људску природу је сјединио са Собом за сву вечност. Сада већ нема другог Сина Божијег, као што је Господ наш Исус Христос, Син Божији по Божанству – бесконачни Бог и Човек, сличан нама у свему, осим, наравно, у греху. Томе треба да се радује свака душа хришћанска, том великолепном крају тог подвига, који је Господ савршио ради нашег спасења. Како да се не радујемо великом радошћу на тај дан, светли дан Његовог торжества?! Амин.

Извор: Проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског 2. део, манастир Рукумија, 2018. 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски