Свети Јован Златоусти: О користи од читања Светог Писма

Објављено 07 јун 2019

zlatousti1СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДА 53 - О КОРИСТИ ОД ЧИТАЊА СВЕТОГ ПИСМА

...А ми, ако будемо изучавали брижљиво Свето Писмо, а не које-како, доћи ћемо до могућности да достигнемо своје спасење. Ако се будемо постојано удубљивали у његове поуке, дознаћемо и праве догмате и шта је врлински живот. Иако би неко био крајње својеглав, и лењ, и иако раније није имао никакве користи од слушања Писма – ипак ће имати у своје време неку корист, иако не толико осетну, али ће је неизоставно добити! Ако неко ко долази у мироварницу и седи тамо неко време, и невољно се прожима миомирисом, а много више онај који долази у цркву. Као што се од нерада рађа лењост, тако се од активног делања рађа марљивост. Зато, иако би ти био испуњен безбројним мноштвом грехова, иако би ти био и нечист, - не избегавај овдашње сабрање. Но, каква је корист од тога што ја слушам, али не испуњавам оно што чујем? Није мали добитак ни ово – признати себе достојним сажаљења...

 

Ове ријечи каза Исус код ризнице кад учаше у храму; и нико га не ухвати, јер још не бјеше дошао час Његов (Јн: 8:20)

1.Како су безумни Јудеји! Још пре Пасхе су тражили Исуса, а када су Га нашли међу народом, много пута су покушавали да Га ухвате и сами непосредно и преко других, али нису могли, и при свему овоме нису се зачудили сили Његовој, већ су и даље истрајавали у својој злоби и нису одустајали никако од ње. А да су се свагда они упињали да Га ухвате, о томе говори јеванђелиста: ове ријечи каза Исус код ризнице кад учаше у храму, и нико Га не ухвати. Он је говорио у цркви и у својству Учитеља, што их је посебно могло раздражити; при томе је говорио због чега су се они љутили на Њега и окривљавали за то што Он чини Себе једнаким Оцу: управо овакав смисао имају речи: свједочанство двојице људи је истинито (8, 17). Међутим, без обзира на то што је Он говорио ово у цркви и као Учитељ, нико Га, речено је, не ухвати, јер још не бјеше дошао час Његов, то јест још није наступило погодно време, у коме би Он хтео да буде распет на крсту. Сходно томе, и тада ово није било дело у њиховој моћи, већ по Његовом промислу.

Они су и пре хтели да Га ухвате, али нису могли. Тако исто и тада они не би то могли, да се Он сам није сагласио с тим. А Исус им поново рече: Ја идем, и тражићете ме (ст. 21). Због чега Он често говори о овоме? Зато да би потресао и заплашио душе њихове. У ствари, обрати пажњу какав је страх ово наводило на њих! Без обзира на то, што су хтели да Га убију, они се старају да сазнају, куда Он одлази. Тако им се то важно чинило! А с друге стране, Он је хтео да их научи, да то дело не зависи од њиховог насиља, него да га је још од искони Он предуказао; истовремено с тим Он је овим речима предјавио и васкрсење. Тада рекоше: да се неће Сам убити? (ст. 22). А шта каже Христос? Оповргавајући њихову претпоставку и показујући да је такво дело грех, каже: ви сте одоздо (ст. 23). А ово значи: нема ничег чудног што тако мислите ви, људи телесни и не помишљајући ни на шта духовно. Но, ја ништа такво нећу учинити. Ја сам одозго, ви сте од овога свијета (ст. 23). Овде опет говори о светским и телесним помислима. Отуда се види да и речи: Ја нисам од овога свијета не означавају то, да Он није примио тело, већ да је туђ њиховом лукавству. У ствари, Он и о ученицима говори да они нису од свијета, а они су имали тело.

Сходно томе, као што Павле говорећи: ви нисте по тијелу (Рим. 8, 9), не назива их (Римљане) бестелесним, тако и Он када говори о ученицима, да они нису од овог света, не сведочи тиме ни о чему другом, до само о њиховој побожности. Зато вам и рекох, ако не повјерујете да Ја јесам, помријећете у гријесима својим (ст. 24). Заиста, ако је Он дошао ради тога, да би узео грехе света, и ако се не може „свући грех“ другачије, до кроз крштење, онда у неверујућем неизоставно остаје стари човек. Ко неће да га умртви (старог човека) и погребе кроз веру, тај ће умрети с њим и отићи тамо, подневши казну за пређашње грехе. Зато је говорио: који не вјерује већ је осуђен (3, 18), не само зато што не верује, већ и зато што одлази одавде са пређашњим гресима. Тада му говораху: Ко си Ти? (ст. 25). Какво безумље! После тако дугог времена, после знамења и учења они још питају: Ко си ти? И шта одговара Христос? Почетак, што вам и кажем (ст. 25). А ево шта ово значи: ви сте недостојни чак и да чујете моје речи, а не само да знате ко сам Ја, јер ви све говорите с намером да Ме искушавате и нимало не уважавате моје речи.

О свему овом Ја бих могао сада да вас разобличавам (управо ово значе речи Његове: много имам о вама говорити и судити – ст. 26), не само да разобличим, већ и да казним; али Онај који ме је послао, то јест Отац, то не жели. Јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет (12, 47). Речено је: јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз Њега (3, 17). Дакле, ако је Он ради тога послао мене, а Он је истинит (8, 26), то Ја оправдано никоме сада не судим, већ говорим оно што служи на спасење, а не на посрамљивање. Христос им ово говори ради тога да не би помислили да им се Он чувши све што су говорили, не свети по слабости или пак да не схвата њихове мисли и подсмехе. И на разумјеше да им говори за Оца (ст. 27). Каква бесмисленост! Непрестано им је говорио о Њему (Оцу) и нису разумели! Потом, пошто их није могао ни многим знамењима ни учењем привући Себи, он тада почиње говорити о крсту, рекавши: Кад подигнете Сина Човјечијега, онда ћете дознати да Ја јесам , и да ништа сам од себе не чиним; него како ме научи Отац мој, онако говорим. И Онај који ме посла са Мном је. Не остави Отац мене сама (ст. 28-29). Овим показује, да је с правом рекао: почетак, што вам и кажем.

2.Тако су они били непажљиви према Његовим речима! Када подигнете Сина Човјечијега. Не очекујете ли ви, да ће те се ослободити од Мене, само када ме убијете? Но, кажем вам: тада ћете посебно и дознати, да Ја јесам, из знамења, из васкрсења и ропства; све ово је стварно показивало Његову силу. Он није рекао: тада ћете дознати ко сам Ја, него: када увидите, да ја нисам ништа претрпео од смрти, тада ћете, каже: дознати да Ја јесам, то јест да сам Христос, Син Божији, све подносећи и побеђујући, и да нисам противник Његов (Оца). Зато је Он и додао: ништа Сам од себе не говорим. Ви ћете тада дознати то и друго – и силу Моју, и Моје јединомислије са Оцем. У суштини изрека: Сам од себе ништа не говорим показује и неразличитост суштастава, и то да Он не говори ништа несагласно са мислима Оца. Када ви будете лишени богослужења, када вам не буде дозвољено чак ни да Му служите, као раније, тада ћете дознати, да Он ово чини у освету за Мене, негодујући на оне који ме нису послушали. Као да је овако рекао: да сам Ја био противник Богу, туђ Њему, онда Он не би подигао на вас тако велики гнев. О овоме говори и Исаија: Одредише му гроб заједно са злочинцима (Ис. 53, 9); и Давид: Тада ће им говорити у гњеву Своме (Пс. 2, 5) и сам Христос: ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт. 23, 38). Исто показују и приче, када на пример Христос говори: шта ће учинити господар винограда виноградарима оним? Злочинце ће злом смрћу погубити (Мт. 21, 40-41).

Примећујеш ли да Он свуда говори овако, зато што они још нису поверовали? Но, ако их Он погуби, као што ће их и стварно погубити, зато што је речено: А оне непријатеље моје, који нису хтјели да ја царујем над њима, доведите амо, и исјеците их преда мном (Лк. 19, 27), онда зашто Он не назива ово Својим делом, него Очевим? Зато што говори сходно њиховој слабости, а истовремено с тим одаје почаст и Ономе који га је родио. Зато Он није рекао: оставићу кућу вашу пусту, већ: оставља се, - изразио се безлично. Међутим, пошто је Он рекао: колико пута хтједох да саберем чеда твоја, и не хтједосте! (Мт. 23, 37), потом је додао: ето ће вам се оставити, чиме показује да је управо Он произвео ово опустошење. Пошто ви, каже Он, нисте хтели да ме познате, када сам чинио добро и служио вам, онда ћете увидети ко сам Ја, када се подвргнете казнама. И Онај који ме посла са Мном је. Да не би помислили, да израз – Онај који ме посла – означава д аје Он мањи, - каже: са Мном је. Оно указује на Домострој, а ово – на Божанство. Не остави Отац Мене сама, јер Ја свагда чиним оно што је Њему угодно (ст. 29). Опет им Он снисходи, непрестано се враћајући на оно што су они говорили, заправо – да Он није од Бога и да не поштује суботу. Сходно овоме Он каже: свагда чиним оно што је Њему угодно, показујући да је и нарушавање суботе угодно Њему.

Тако је Он говорио и пред крстом: мислите ли, да не могу сад умолити Оца Мога (Мт. 26, 53), - иако их само једном речју: кога тражите? – оборио ничице на земљу. А зашто Он не каже: зар ви мислите, да вас Ја не могу погубити, када је то доказао самим делом? Из снисхођења према њиховој немоћи; а при томе Он се старао да покаже, да не чини ништа противно Богу. Тако исто и овде Он говори човекообразно. А коме смислу је речено: не остави Ме сама, - у таквом је и ово: јер Ја свагда чиним што је Њему угодно. Кад Он ово говораше, многи повјероваше у Њега (ст. 29-30). Када се обраћао снисходљивом речју, тада су многи поверовали у Њега. Зар ћеш и после овога још питати ради чега Он говори снисходљиво? Јеванђелиста је јасно указао на узрок овога, када је рекао: кад Он ово говораше, многи повјероваше у Њега. Христос као да вапије: не збуњуј се, слушаоче, ако чујеш нешто унижено, зато што су они који и после толико дугог учења нису поверовали да је Он од Оца, морали чути реч снисходљивију, да би поверовали. И ово служи као оправдање томе што ће даље бити говорено снисходљиво.

Дакле, они су поверовали, али не како би требало, већ одушевљени и умирени снисходљивошћу Његових речи. А да су они заиста имали непотпуну веру, то открива јеванђелист у потоњим стиховима, у којима Га они вређају. А да се ради о истим особама, на то је указао речима: Тада Исус говораше оним Јудејцима који су му повјеровали: ако ви останете у науци Мојој (ст. 31), показујући тиме да они нису још прихватили Његово учење, већ да су само обратили пажњу на Његове речи. Зато се и изразио упечатљивије: раније је он само рекао – тражићете Ме, а сада је додао – помријећете у гријесима својим. Он показује и на који начин ће се то догодити, то јест дошавши тамо (у вечност), више нећете имати могућности да Ме умолите. Ја говорим у свијету. Овим речима је Он већ открио, да Он иде незнабожцима. Међутим, пошто Јудејци још нису схватили да им је Он раније говорио о Оцу, онда им Он опет објављује о Њему. А јеванђелист је навео и разлог због чега је он говорио снисходљиво.

3. А ми, ако будемо изучавали брижљиво Свето Писмо, а не које-како, доћи ћемо до могућности да достигнемо своје спасење. Ако се будемо постојано удубљивали у његове поуке, дознаћемо и праве догмате и шта је врлински живот. Иако би неко био крајње својеглав, и лењ, и иако раније није имао никакве користи од слушања Писма – ипак ће имати у своје време неку корист, иако не толико осетну, али ће је неизоставно добити! Ако неко ко долази у мироварницу и седи тамо неко време, и невољно се прожима миомирисом, а много више онај који долази у цркву. Као што се од нерада рађа лењост, тако се од активног делања рађа марљивост. Зато, иако би ти био испуњен безбројним мноштвом грехова, иако би ти био и нечист, - не избегавај овдашње сабрање. Но, каква је корист од тога што ја слушам, али не испуњавам оно што чујем? Није мали добитак ни ово – признати себе достојним сажаљења. Није бескористан ни овај страх, није бесплодна ни ова бојазан. Ако се само будеш скрушавао због тога што слушајући не испуњаваш, неизоставно ћеш једном доћи и до испуњавања. Ко говори са Богом и слуша говор Божији, томе је немогуће да не добије неку корист.

Примећујеш ли, какво се страхопоштовање јавља још пре читања? А ако ми будемо и са пажњом читали, онда ћемо стећи велику корист. У ствари, ако читање не би приводило душу у страхопоштовање (побожност), ми не бисмо прали руке; поврх тога, жена, ако је гологлава, одмах ставља мараму, показујући овим сведочанство своје унутрашње побожности; а човек, ако има капу на глави, одмах је скида. Примећујеш ли, како је спољашњи изглед бива гласник унутрашњег побожног стања? Потом и човек који је сео да слуша читање Писма, често уздише и осуђује свој садашњи живот. Онда љубљени, односимо се са пажњом према Писму! И ако не нешто друго, онда у крајњој мери нека Јеванђеље буде за нас предмет од посебне пажње, то јест нека буде увек у нашим рукама. Јер чим отвориш ову књигу, одмах ћеш пред очима угледати име Христово и одмах ћеш чути речи: А рођење Исуса Христа овако би: кад је мати Његова Марија била обручена Јосифу, нађе се да је затруднила од Духа Светога (Мт. 1, 18). А ко ово чује, одмах се зажели девства и одрешивања од земље, дивећи се рођењу.

Није неважно ни то што ћеш ти угледати Дјеву, која се удостојила Духа и анђела који говори с Њом. Међутим, ово је само још почетак. Ако будеш наставио читање до краја, одмах ћеш одбацити све житејско и смејати се свему земном. Ако си богат, сматраћеш за ништа богатство, када чујеш да је обручена за дрводељу и пореклом из сиромашног дома постала Мајка твога Господа. Ако си сиромашан – нећеш се сидети свог сиромаштва, када будеш дознао да се Творац света није постидео најсиромашнијег дома. Помишљајући на ово, ти нећеш узимати оно што припада другима; напротив, пре ћеш сам постати наклон сиромаштву и презиратељ богатства. А достигавши ово, ти ћеш избећи свако зло.

Даље, када Га угледаш како лежи у јаслама, тада се нећеш старати да украсише своју децу и жену златом и сребром. А не бринући се за то, нећеш ни зеленашити ни красти. И многе друге користи се могу добити од читања Писма, али се оне не могу испричати подробно, али ће их дознати сви из свог искуства. Зато вас умољавам да набавите Свето Писмо, и усвајате његове мисли и утискујете у своје душе. Јудејцима је, с' обзиром на њихову непажљивост било било наложено да пришивају књиге за руке; а ми их остављамо у домовима, не узимајући их у руке, иако је потребно да их наштампамо у срцу. Кроз то ћемо очистити садашњи живот и достићи вечна добра, којих нека бисмо се удостојили сви ми, по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, кроз Кога и са Којим Оцу са Светим Духом слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

Свети Јован Златоусти: Беседа 53 на Јев. по Јовану 8 21-31

Са руског превео: Небојша Ћосовић