molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: Шта је Пасхални канон?

Објављено 02 мај 2019

vaskrsrublevmБЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК

ШТА ЈЕ ТО ПАСХАЛНИ КАНОН?

Међу службама које се редовно врше, постоји свакодневна служба која се зове „јутрења“. У тој јутарњој служби, један од главних делова је „канон“. У том канону први део нас увек подсећа на чудесни излазак Јевреја из Египта, када су по сувом прешли Црвено море, руковођени великим пророком, боговидцем, својим вождом - Мојсијем. Они су ишли из те поробљене земље, из Египта, у Земљу обећану. То се помиње на свакој јутрењи, али вероватно се највеличанственије тога сећамо на јутрењи Светле Пасхалне ноћи, Светлог Христовог Васкрсења, када појемо торжествено и радосно: „От смерти бо к жизни и от земли к небеси Христос Бог нас приведе“. Подобно томе како је Мојсије извео свој народ из земље робовања у драгоцену Обећану земљу, тако ће и Христос Спаситељ спасти Свој изабрани народ, повешће у своје време, свет у вечно Царство „от смерти к жизни и от земли к небеси“.

Али у данашњем јеванђељу смо слушали кога ће Он са Собом повести тада – оне који иду за Њим. Ко Му буде неверан, тај се неће удостојити тог блаженог, бесконачно радосног времена и милости Божије. А ономе ко Му буде веран, њему ће Он поставити категорички услов: „Ко хоће да иде за Мном, треба да узме свој крст и да иде за Мном“. Данас смо то слушали, овог дана, када се нарочито велича и прославља Животворни Крст Христов.

Запамтите тај услов који је Христос категорички поставио пред све нас: ко хоће да иде за Њим „да отвержется себе и возьмет крест свой и по Мне грядет“ (нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за Мном). И даље, као појашњавајући, Господ говори да за Њим може ћи само онај, како је рекао, ко душу своју положи, а ко се буде трудио да своју душу сачува, тај се неће наћи у броју Његови следбеника. 

Шта то значи? Свети Оци су говорили да се то може схватити, не у смислу да хришћанин треба да буде роб, да положи своју душу тј. да да свој живот за верност Христу, и то је тачно, али може бити и да је основни смисао тих Спаситељевих речи дубљи. Господ говори да човек треба своју душу да погуби а јеванђелист Лука, преносећи те исте речи, говори да човек треба да „омрзне своју душу“. То уопште не значи, наравно, да он треба, омрзнувши своју душу, да насилно прекрати свој живот.

То ће бити страшна погибељ њему не на смрт, не. Човек треба да се одлучи на категоричко, потпуно исправљење свог живота. А пошто је наша душа испуњена разноразним доживљајима: радостима и страховима, чега све нема у нашем душевном животу! И ето, онолико колико човек живи тим непросветљеним душевним животом, Господ и говори да он треба да погуби управо ТУ своју душу тј. да се потпуно одрекне тог садржаја и свог душевног живота који је био до тога, и да испуни душу потпуно другим садржајем.

У том смислу се и оправдавају Његове речи, када је рекао: „Ко хоће да спаси своју душу“ – ко се буде држао за њен садржај, ко се буде трудио да је сачува онаквом каква јесте, тај ће је погубити. Погубиће је за вечност. А ко је буде погубио „ради Мене и Јеванђеља“, говорио је Господ тј. ко се ради Њега и ради Његовог јеванђелског учења одрекне од тог садржаја свог душевног живота и буде се трудио да га испуни сасвим другим садржајем, чистим, светим, јеванђелским, тај ће своју душу заиста спасти за вечност. Ето ту лекцију нам данас даје Црква.

Када се кајемо, често се догађа да је наше покајање површно. Нема решености да човек објави рат самом себи, својој сопственој души, својим сопственим страстима и похотама. Да се бори са њима немилосрдно, да се труди да их уништи, порази, да их лиши снаге. Наравно, човек сам по себи нема снаге да уради такву ствар, али уз Божију помоћ, то је могуће. Али то ће се десити само онда када он пође за Христом. Сам по себи он то никада не може учинити. Без Божије помоћи, нама су само суђене „добре намере, а учинити ништа није нам дато“. А кад нам Господ помаже, онда наше слабе, колебљиве жеље и намере добијају силу, чврстину и постојаност и тада човек заиста може да преради себе и уместо свог гњилог, непросветљеног душевног садржаја, може својој души заиста да задобије нови живот. Тада ће он заиста своју душу спасти за вечност, као што и призива Господ. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског 2. део, манастир Рукумија, 2018. 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски