molitvoslovm

Митр. Филарет Вознесенски: Торжество Православља

Објављено 15 март 2019

1 Met Phil w CrossБЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК ЊУЈОРШКИ

НЕДЕЉА 1. ВЕЛИКОГ ПОСТА: ТОРЖЕСТВО ПРАВОСЛАВЉА

Православна црква сутра торжествено празнује дан посвећен самој нашој православној вери, јер се сутрашњи дан тако и назива Торжество православља. Црква празнује своју победу над свим својим непријатељима, који су током хиљаду година устајали против Ње и Њеног учења. Тешким путем, крсним путем, многоскорбним и многострадалним путем ишла је Црква. Тај пут остаје и данас, нарочито данас. Али верно је слово Божанственог, Благог Оснивача Цркве, који је рекао, када је апостол Петар, не само у своје, већ и у име целог сабора апостола, исповедио веру у Њега, као у Сина Бога Живога. Господ Је на то апостолско исповедање рекао да ће на тој вери, на камену тог исповедања, Он саздати Своју Цркву и врата ада тј. сви адски напори тамних сила, неће Цркви одолети.

А те тамне, адске силе одмах су се на Цркву обрушиле. У прво време – кроз неверујуће Јевреје, књижевнике, фарисеје, чланове синедриона – Христове непријатеље. Они су се надали да ће претњама и разноразним злостављањима да угуше хришћанство, али, наравно, нису успели. Када су видели да се хришћанство распрострањује и шири, схватили су да не могу да га победе и почели су на сваки начин да побуђују државну, паганску римску власт на гоњење Цркве Христове.

Та власт се обрушила на Цркву свим својим моћним државним апаратом – мучењима, истјазавањима. Паганска држава је деловала свим врстама насиља како би победила и уништила хришћанство, али је на крају сама та држава била побеђена. Нарочито су на почетку и на крају гоњења била љута и страшна: прва Неронова гоњења, када је наредио да се хришћани разапињу на крстове и да их затим живе спаљују, и последња гоњења цара Диоклецијана, који је, на крају крајева, потпуно обезумљен издао едикт (одлуку) да се сви хришћани у држави истребе до последњег.

Ускоро после њега зацарио се равноапостолни Константин, и у време његове владавине хришћанство је просијало као вера за коју Свети апостол говори: „Сия есть победа, победившая мiрь, вера наша!“ (Ово је победа, која победи свет, вера наша!)

Истина, десио се касније још један безумни покушај. Покушај императора Јулијана Одступника, који је у младости васпитан у недрима Цркве, имао јестепен црквеног чтеца и учествовао у богослужењима. Али, велики стуб православља, Григорије Богослов, који је учио с њим у истој школи, говорио је да је он још тада видео какво зло расте у недрима Цркве. Зло, које ће потом напасти Цркву.

„Ја бих волео“, говорио је Свети Григорије Богослов, „да сам пророк који је погрешио. Али авај! Нисам погрешио“. Цар Јулијан, одлазећи у поход против Персијанаца, дао је скоро заклетву да ће истребити хришћанство кад се врати. Али, није се вратио јер је био чудесно поражен Небесном Руком за време битке.

Кад се завршила епоха гоњења, тамне адске силе нису се смириле, већ су почеле да нападају Цркву на други начин: појавиле су се јереси. Оне су постојале и раније, за време гоњења, али нису нарочито узнемиравале Цркву, али, када се појавила Аријева јерес, она је узбунила целу Цркву. Управо та прва јерес, као и последња, иконоборачка, исто као и у време гоњења, биле су најљуће и најзлобније . Тако су прва – Аријева, и последња – иконоборачка јерес, нарочито дуго и упорно узнемиравале Цркву.

Поражавајуће је колико је упорна била та Аријева јерес: осудио ју је Васељенски сабор, победоносно су се борили против ње Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти и други, али упркос томе, она је опстајала и ратовала са Црквом више од сто година. Иконоборачка јерес је, такође, упорно и дуго узнемиравала Цркву. И на крају, када је на Седмом Васељенском сабору коначно установљен догмат поштовања икона, установљено је и да се Торжество православља прославља прве недеље Великог поста.

Сабор је у основ својих одлука о светим иконама ставио тачну одредбу Светог Василија Великог, који је, говорећи о молитвама пред иконом, пред светим ликовима, указао да се част, која се указује пред иконом, не односи на саму икону као на ствар, већ та част и молитва од образа усходи ка првообразу т.ј. усходи од иконе ка ономе ко је или шта је изображено на светој икони. Тако је Црква установила Торжество православља.

Ми не знамо путеве Цркве који су пред нама, али знамо да се у наше време појавила нова јерес, која се зове екуменизам. Као што је некада говорио наш Сабор, Архијерејски сабор Руске Заграничне Цркве у извештајима својих светитеља и својих саветовања: то је јерес над јересима, зато што екуменисти желе да сједине несједињиво, сјединивши истину са лажју и саздавши складну целину.

Безуман покушај! Али како се она привлачно предлаже у наше дане, да не треба много гледати, да бисмо одмах схватили да су многи и многи захваћени саблазнима те духовне подвале, тог лажног јединства. Чувај се, хришћанине! Чувај се тих саблазни у наше дане! Када се сутра буде вршио Чин православља, када испред свих који се моле ђакон буде наглас произносио Символ вере, као заједничко веровање целе Православне Цркве, и кад потом кажу „сия вера апостольская, отеческая, православная“ (ово је вера апостолска, отачка, православна), која је укрепила васељену – тада провери себе.

Символ вере тачно и кратко садржи изложење наше вере. Проверавај себе да ли и ти тако верујеш, по свим тачкама, које наводи Символ вере. И ако сумњаш у нешто, ако у нечему не мислиш тако, памти да у тачки у којој се твоје мисли разилазе са учењем Цркве, треба с мислима да поступиш онако како на икони поступа арханђел Михаило са ђаволом или великомученик Георгије са змајем: да их погазиш ногама и пробушиш копљем – да немилосрдно уништиш сваку своју мисао, која се противи учењу Цркве.

Чувај се тога – да се не слажеш са било којом тачком учења Цркве. Оснивач Цркве је рекао да ко Цркву не слуша, тај је исто што и митар и незнабожац. Зато, ако се у нечему колебаш, памти да на дан Торжества православља треба да молиш Господа да ти на сваки начин помогне да превазиђеш све своје сумње и одлучно, у свему, поверујеш у оно што те учи твоја Мајка-Црква, у чијим недрима ти живиш, без које се нећеш спасти, која савршава твоје сигурно спасење. Зато понављам, ако ти се у нечему поткрала сумња, моли се Богу да ти Господ да снаге да будеш веран Његовој Цркви, Његовом православљу. А ако си веран, онда ће заиста Торжество православља бити и твоје торжество (славље, победа, празник, прим.прев.), биће велики и радосни празник за твоју душу. Амин.

Извор: Проповеди митрополита Филарета (Вознесенского), Holy Trinity Orthodox Mission

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 2.део, ман. Рукумија, 2018. 

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски