molitvoslovm

Архиеп. Антоније Лосанђелески: Љубав ка Богу и ближњему - Оптински старци

Објављено 23 јануар 2019

optina eldersАРХИЕПИСКОП АНТОНИЈЕ ЛОСАНЂЕЛЕСКИ (СИНКЕВИЧ)

ЉУБАВ КА БОГУ И БЛИЖЊЕМУ

БЕСЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ НА ДАН ПРОСЛАВЉАЊА СВ.ОПТИНСКИХ СТАРАЦА

Добио сам тешко послушање-да испричам кратку беседу о светим Оптинским старцима. Тешко је због мноштва података о четрнаест Стараца који су се подвизавали током 100 година. Ови свети Старци су имали многе необичне дарове светости: дар пророштва и видовитости, дар непрестане молитве, дар чуда, дар исцељења ђавоиманих, дар читања мисли и срца, велико смирење, трпљење, дар пламене љубави ка свима – добрима и грешнима, дар подучавања и руковођења у духовном животу. Чак нећемо све моћи да кажемо о малом делу њиховог анђеоског живота. Они су сијали у Оптини Пустињи од 1828. до 1928. године (година смрти старца Нектарија).

 

Рећи ћемо само укратко нешто из њиховог светог живота, примера и учења. Међу мноштвом њихових предвиђања била су и пророчанства о Русији и о томе да ће настати велики потреси и глад за Речју Божијом, али ће бити и избављење. Молићемо се преподобним Оптинским Старцима да нам помогну да се исправимо и постанемо достојни да доживимо до таквог избављења.

Св. Оптински Старци су имали још једну заједничку особину: скоро су сви много страдали од тешких болести или од клевете и других искушења; а тројица од њих од тешких мучења у совјетским затворима и концентрационим логорима, све подносећи са невероватним трпљењем.

Познати старац Амвросије је цео живот патио од болести и толике слабости да је примао оне који су долазили код њега обично лежећи, и без обзира на то, приморавајући себе водио је опширну преписку и примао масу људи.

Последњи Оптински Старац Никон, када су га 1926. ухапсили и ставили у затвор, писао је својој духовној деци: „Нема краја мојој срећи, препун сам среће јер је за мене рекао Христос: радујте се и веселите се, јер је велика ваша награда на небесима“. Њега су мучили: током пет година је трпео глад, поларну хладноћу и патио је од туберкулозе без лекова.

Мучили су и Старца Исакија у логору, који се упокојио 1936. године. Он и Старац Никон су приказани на икони са крстом у рукама, јер су оба свештеномученици.

Претрпео је тешко прогонство из Оптине и Старац Нектарије.

optina elders

Старци Антоније и Варсануфије су били узети из омиљене и побожне Оптине и послати као настојници у друге манастире. Старац Антоније је на ногама имао ране од подвига, због чега је често био приморан да лежи и лежећи је на силу давао наредбе. То је за њега било велико искушење. Једном је у лаком сну имао виђење. Јавио се лепи хор отаца и један од њих му је рекао: “Био си у рају, а сада се труди, моли и не буди лењ“. То га је веома ободрило. Свих 14 година је провео у таквом труду, после чега су га вратили у Оптину. Из свог искуства страдања и трпљења писао је духовној деци: „Мислите да ћете сити и тако лагано доћи у рај. Али тамо води пут не само једном недаћом, већ многима, као што су рекли Апостоли: „Да нам ваља кроз многе невоље ући у Царство Божије“ (Дел.ап.14,22). А Христови следбеници су распели плот са свим страстима и пожудама (Гал.5,24). Започните то распињање трпећи прекоран поглед, или нељубазан дочек или одбијање у молби“.

Старац Јосиф, ученик и наследник по старчеству старца Амвросија, био је његов келејник. Он није имао своју келију и свих 30 година је спавао у соби за пријем или у ходнику, при чему је одлазио на спавање после 11 сати увече, кад су одлазили посетиоци, а у 1 или 2 сата је већ устајао на јутрење. Ево његовог учења о молитви: „Изговарајте молитву полако, продирући у смисао сваке речи, баш у сваку реч. Не тражите у молитви утеху. За почетнике је утеха и умилење опасно и чак штетно, ако изазове хвалисавост“. Несумњиво је да је Старац Јосиф сам задобио непрестану молитву Исусову на овај начин путем пажње.

Чујмо неколико поука Старца Амвросија из великог мноштва његових премудрих учења.

Седи ђаво и маше ногама. Видевши га духовним очима, монах га упита: „Зашто ти ништа не радиш?“

– „Ништа не радим зато што људи све раде по мојој жељи и без мене“.

Како се ово нажалост односи на наше време!

Верницима који су се жалили оцу Амвросију да им помисли сметају да се моле, Старац је говорио: „Ишао је човек по пијаци; око њега је била гомила народа, разговори, бука; а он само говори свом коњу: Не!-Не! Тако је помало прошао и целу пијацу. Тако и ти, ма шта да ти говоре помисли, ти ради свој посао - моли се“.

О страдањима која су послата од Бога: „Сваки грех захтева очишћујуће страдање. Кад је Господ опростио покајаном разбојнику на крсту и рекао му да ће он данас бити са Њим у рају, ипак, после тога су му сломили ноге, и он је висио са страшним болом у поломљеним ногама - само на рукама“.

Нека нам овај пример и сав анђеоски живот светих Оптинских Стараца помогне да прихватимо сва заслужена и корисна за нас искушења и нека нас одушеви да проведемо истински хришћански живот!

„Православна Рус“ 1990 №11 (1416), С.2-3.

Извор: http://afanasiy.net/liubov-k-bogu-y-blyjnemu.-slovo-na-vsenocshnoi-v-den-proslavlenyia-sv.-optynskyh-starcev

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, децембар 2018.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски