molitvoslovm

Свети Пајсије Величковски - Житије и дело

Објављено 28 новембар 2018
pajsije velickovski6СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ЖИТИЈЕ И ДЕЛО

Поштовани читаоци, на почетку Божићног поста, доносимо житије и кратак избор из дела Светог Пајсија Величковског, чији спомен данас празнујемо. Овај Свети Отац је нарочито значајан за нас, као што ћете читати у предговору блаженог Серафима Роуза, између осталог јер је он преводилац првих светоотачких текстова са грчког на црквенословенски, који су касније ушли у прво издање Добротољубља, које је он издао у 18. веку. Касније су његов труд на превођењу светоотачких књига, као и на преносу његове аскетске традиције, наставили преподобни Оптински старци, који су издавали преводе Светих Отаца, које он није стигао да уради. Препоручујемо читање његових поука из "Пољских кринова", које смо овде објавили, у току поста. Његовим светим молитвама и нас грешне Господ да помилује! Желимо вам благословен почетак Божићног поста! 

 

 

pajsije velickovski6

БЛАЖЕНИ СЕРАФИМ РОУЗ

СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ

Двадесет првог децембра 1972. године обележена је 250-годишњица рођења схиархимандрита Пајсија Величковског. Ова изузетна годишњица прошла је готово потпуно неприметно у православном свету, који је тако заузет својим светским проблемима и самом борбом за опстанак. Па ипак, за православне хришћане 20. века нема значајнијег Светог Оца последњих времена од блаженог Пајсија Величковског. То није само због његовог светог живота; не само зато што је, као други свети, Григорије Палама, бранио исихастичко бављење умном Исусовом молитвом; не само зато што је, кроз велики број својих ученика надахнуо обнову монаштва 19. века, чији се процват највише огледао у светим старцима Оптинског манастира − но пре свега зато што је преусмерио пажњу православних хришћана на изворе светог православља, који су једина основа истинског православног живота и мисли, и прошлих и садашњих времена, и монаха и лаика.

Управо су ти извори божанског Писма и списи Светих Отаца основа целокупног истинског православља нашег времена. Посматрач православног света данас може сасвим лако видети шта „православље“ постаје када ови извори не чине основу његовог живота и мисли.

Сами следбеници непросвећеног обреда су недужни; они само прихватају оно што им је „предато“. Но пошто не виде значење и не познају изворе онога што им је предато, они се лако могу завести у заблуду, примајући оне обичаје, које је Црква допустила само ради снисхођења или икономије, као да су они нешто што је најбоље у православљу, или пак оне исто тако неправилне обичаје свог недавног инославног порекла и надахнућа, заједно са чистим и значајним православним обичајима предатим од Светих Отаца. Под строгим али мудрим пастирима, такви људи се могу довести до истинитог православног пута; али у наше време, у коме је широко распрострањено неодговорно црквено руковођење, ти људи се чешће постепено одводе на пут још већег и бесмисленијег новачења и реформе, а најјаснији пример јесте Грчка архиепископија у Америци, у којој су клупе, оргуље и унијатска духовност и богословље постали нови „обичаји“ несрећних људи од којих је у ствари украдена православна вера.

Но у још горем стању су они који нису укорењени у истинским изворима светог православља, а заузимају положаје пастира и богослова, и својим „ученим незнањем“ теже да руководе паством по некој данашњој интелектуалној струји. Такве су вође „харизматског покрета“, понесене искуством сагласним са протестантизмом и папизмом, а које они који су укорењени и живе по Светим Оцима лако могу препознати као сатанску обману. Такви су такође „богослови“ „париске“ и других модернистичких школа који су се, одомаћени у инославном начину рaзмишљaња и живота, дрзнули да сами представе Свете Оце по изопаченом модерном схватању, не преносећи њихову истинску поруку нити укус православља, дајући пре њихову академску карикатуру која доликује само презентацији по декадентим екуменским салонима и беживотним академским часописима. (У овој „париској“ школи су поникли савремени србски модернисти - новотарци, прим. ПП).

Оба ова типа „православаца“ заправо су „одсечена“ од извора православља и тако помажу и другима да се одсеку од истих. Покрет истинског православља у нашем времену све јасније види потребу да се одвоји од овог лажног православља или полуправославља и да поново нађе своје корене у веродостојним и неоскврњеним изворима православља, Светим Оцима. И управо је то блажени Пајсије видео и учинио, што га чини кључном фигуром за нас данас.

Узљубивши Свете Оце и истинску православну побожност у детињству, блажени Пајсије је као седамнаестогодишњак видео да чак и у најбољој православној школи у Русији њему није било дато чисто учење светог православља из светоотачких извора, већ нешто половно, праћено бескорисном паганском науком. Даље, видео је да се пренаглашава формална страна црквеног постојања, у великој мери потпомогнута од Владе, која је покушавала да од Цркве направи „одељење“, државно министарство, подржавајући идеју да црквена лица, свештенство, па чак и монаштво, заузимају одређено место у устројству црквене организације. Ово пренаглашавање стварног али несумњиво другостепеног вида црквеног живота стремило је да замрачи оно што је превасходно: љубав и ревност према истинском православљу и истинској благочестивости, које представљају надахуће за сваког искреног православног хришћанина, било да је свештеник, монах или лаик. Видевши тешкоћу у делању са љубављу и ревношћу у Русији његовог времена, Пајсије напушта своју отаџбину у потрази за местом где је његова нежна православна свест могла да сазри у благословеној слободи и прилици да добије поуку и надахнуће из неоскврњених извора православља. Духовно сазревши, блажени Пајсије ће потом и сâм постати извор и расадник велике монашке и светоотачке обнове Свете Русије 19. века. Истинска светоотачка духовност и њено исихастичко предање, свакако се никада нису угасили у Русији, чак ни у 18. веку, добу лажног просвећења, када је царица Катарина затворила већину православних манастира и строго контролисала преостале. Не, Русија је опстала и пружила плодно тло на којем су и пример блаженог Пајсија и његови ученици донели веома узвишене духовне плодове. Али, било је неопходно да светоотачке пчеле великог Пајсија, враћајући полен истинског и слободног православног предања под много погоднијом климом 19. века, учине да домаће руско дрвеће роди такве чудесно богате духовне плодове.

Данашње стање православља знатно је другачије, и много горе него што је то било у време старца Пајсија. Уместо фасаде паганизма и латинства, које у ствари никада није доспело у срце православља, данас имамо преовлађујућу атмосферу модернистичког инославља и бескичменог „идења у корак с временом“, што је тако дубоко пробило у само срце неких православних Цркава, тако да је сигурно да се оне неће опоравити, а њихова деца ће бити лишена православља, и не знајући шта су изгубила.

Уместо тешке руке владине бирократије, видимо још тежу руку псеудохришћанског и паганског начина живота који лишава православне хришћане нечега што је било нетакнуто у време блаженог Пајсија: православне побожности, пуноће хришћанског начина живота. И оно што чини читаву ситуацију практично немогућом јесте то што нас спопадају самозвани реформатори и обновитељи који не познају, не осећају нити љубе оно што православље јесте и који би желели да „обнове“ верне по последњој моди протестантске науке и побожности. Данашњи православни седамнаестогодишњак обично није васпитан правилно и савесно у православној науци и побожности, или ако јесте, све јачи темпо паганизованог модерног живота снажно делује, тако да негира његово васпитање; обично није заволео Свете Оце и богослужења од детињства, као ни жудњу за вишим, и тешко да има где да се обрати да би исправио недостатке васпитања и околине: мало је вероватно да ће иједна од богословија у слободном свету, осим руске богословије у манастиру Свете Тројице (Џорданвил, Њујорк), и покушати да му дâ образовање у истинском православљу. За таквог младића који није дубоко утврђен у православљу, људска страна Цркве пречесто постаје центар пажње. Учестале ситне препирке и неправде међу црквеним људима често су довољне да потпуно одврате његову пажњу од Цркве, или, ако је у њему остало иоле интересовања за веру – да га окрену ка једном од данашњих „напредних“ верских или друштвених култова, или пак ка широко рекламираном животу дрога и неморала.

Заиста, данас нам је далеко потребније да се вратимо изворима истинског православља него што је то било потребно светом Пајсију! Наша ситуација је безнадежна! Па ипак, милост Божја нас не напушта, чак се и данас може рећи да постоји покрет истинског православља које свесно одбацује равнодушност, новачење и потпуну апостазију, проповедану од стране светски познатих православних „теолога“ и „архијереја“, и које стреми ка вишем од „уобичајеног“ православља, немоћног пред жестоким нападом света добро увежбаног у уништавању душа.

Наравно, истина је да више не постоји свет надахнут светим православљем из кога је потекао блажени Пајсије; истина је и да се у наше време, које је свакако време последњих хришћана, не може чути за бројне богоносне старце које је Пајсије сретао и стварао на своме путу, чак и у доба духовног пада. Па ипак, није могуће да ће се огањ истинске православне ревности угасити пре другог доласка Христовог, нити да Христос Бог наш неће показати, уколико тај огањ постоји, Својим ревнитељима како да воде истински и надахнути православни живот. Заправо, порука блаженог Пајсија је упућена управо и директно нама, последњим хришћанима: у Свитку нам он говори да су Свети Оци написали своје књиге „по посебном Промислу Божјем, да не би у наше време ово божанствено дело пало у заборав.“

Чујете ли, православни хришћани последњих времена: ови списи Светих Отаца, чак и они који се баве најузвишенијим обликом духовног живота, сачувани су за нас, да бисмо, када се учини да више нема ни једног преосталог богоносног оца, још увек имали непогрешиве речи Светих Отаца које ће нас водити у богоугодном и ревносном животу.

Стога греше они који уче да, будући да је крај света близу, треба седети скрштених руку, не трудити се много, просто чувати оно што нам је дато и, попут лењог слуге, када дође наш Господ, вратити Му закопани талант (Мат. 25, 24−30). Блажени Пајсије учи да се „уопште није могуће спасти самом православном вером, без ревносносног држања свих Христових заповести“ (односно, без примене православља на делу, без великог труда). „Иако изгледа да је крај близу, не знамо његово време: ма колико био близу, он је још увек у будућности, а у садашњости имамо ону исту вековну борбу против невидљивих сила, против света, против сопствених страсти, по чијем исходу ће се одлучити наша вечна судбина. Боримо се, дакле, док је још дан, временом и оружјем које нам је подарио свемилосрдни Бог наш.“

Житије блаженог Пајсија за нас је од посебне вредности, јер је то житије Светог Оца модерног доба, онога који је живео готово у нашем времену, а живео је као људи из старине. Све оне смртоносне антидуховне струје које сада прете да потпуно заробе човека − безбожни хуманизам, бездушни екуменизам и жестока револуција која их је довела на власт на рушевинама цивилизације у мору крви – или су већ постојале или су рођене за његова живота. Духовна клима његовог времена била је врло слична нашој; он нам је одговорио на бројна најактуелнија питања. Овај, такорећи, наш савременик подвизавао се и био славно овенчан, а Бог, видећи његов труд, дао му је стоструке духовне дарове који и до данашњег дана хране православне хришћане, и открио у њему источник чистог предања руског православља у модерном добу.

Читаоца овог житија ипак морамо упозорити да га не чита са превише „одушевљења“. Епископ Игњатије Брјанчанинов, велики Свети Отац деветнаестог века, који је можда боље него ико изразио значење животног дела блаженог Пајсија, упозорава нас да „послушници никада не могу прилагодити књиге сопственом положају, него их, по правилу, привлачи правац књиге... Ако књига говори о безусловној послушности под руководством духоносног оца, почетник ће неизбежно развити жељу за најстрожим животом у потпуној потчињености старцу. Бог није дао нашем времену овакав начин живота. Али, књиге Светих Отаца који га описују могу тако снажно утицати на почетника да он, из неопитности и незнања, лако може одлучити да остави место у којем живи и где има сваку погодност да ради на свом спасењу и духовно напредује, јер је немогући сан савршеног живота одсликан јасно и примамљиво у његовој уобразиљи“(Арена, 10. глава).

Циљ житија блаженог Пајсија није да занесе почетника (а сви смо ми у нашем духовно ослабљеном 20. веку „почетници“) и да га наведе да помисли да је способан за такав живот. Нипошто. Старац Макарије Оптински, други настављач дела блаженог Пајсија из деветнаестог века, учи нас да су „Свети богоносни Оци писали о великим духовним даровима не зато да би свако тежио да их прими, него да би они који их немају, чувши о таквим узвишеним даровима и откривењима која су примили они који су их достојни, увидели своју дубоку немоћ и велики недостатак и да би и нехотице тежили смирењу, што је потребније за оне који ишту спасење од свих других дела и врлина“ (Писмо монасима, Москва, 1862, 370).

Четири века раније, св. Нил Сорски у вези са житијима Светих Отаца пише: „Ми који смо оптерећени многим гресима и поробљени страстима, недостојни смо чак и да чујемо такве речи. Па ипак, положивши сву нашу наду у милост Божју, охрабрени смо да у уму чувамо речи Светих Отаца, да бисмо узрасли макар у свести о своме паду у којем се ваљамо“ („Монашко правило“, 2. поглавље). А још у 6. веку, св. Јован Лествичник каже: „Као што сиромаси, кад виде царске ризнице, још више осећају своје сиромаштво, тако и душа која чита о великим врлинама отаца постаје свакако смиренија у својим мислима“ (Лествица, степен 26, 25).

То су речи Светих Отаца прошлих векова, у којима је православље било дубоко утврђено у људској души и преображавало читава друштва. Колико је онда потребније смирење о коме се говори у нашем духовно бескореном и вештачком 20. веку!

Морамо, наравно, наставити да читамо православне духовне текстове, као што је житије блаженог Пајсија, или ћемо се и сами духовно осушити и умрети. Али морамо се у исто време смирити и користити узвишеност живота описаног у овим списима као прилику да бисмо „узрасли макар у свести о своме паду“, о чему тако добро св. Нил говори. Морамо правилно применити житије блаженог Пајсија на сопствено стање.

seraphim21

Стога, читаоцима се даје на знање:

1. У данашњем времену више нема стараца попут Пајсија. Ако бисмо уобразили да их има, могли бисмо нанети непоправљиву штету својој души – „уобразиља“ је управо један од облика прелести или духовне обмане. Морамо да научимо да читамо о његовом житију или делима, а да их не примењујемо у потпуности у свом трулежном и палом животу. У исто време, морамо поштовати наше духовне оце и старце, који знају бар више од нас и труде се да руководе своја духовна чеда што боље могу под готово немогућим условима. Многи млади људи данас траже гуруе и спремни су да падну под власт било код сличног кандидата; али тешко онима који искористе климу овог времена да би себе прогласили „богоносним старцима“ по древном предању – они само обмањују себе и друге. Сваки православни духовни отац искрено ће рећи својим чедима да је минимум данас преосталог старчества веома различит од онога што су представљали блажени Пајсије и Оптински старци.

2. Тип обитељи којом је Пајсије руководио превазилази могућности нашег времена. Епископ Игњатије је рекао да овакав начин живота није био дат чак ни његовом времену – када је Оптина била на свом врхунцу; а како је тек православни живот ослабио од тада! Такав „рај на земљи“ не би могао да постоји данас, не само зато што нема богоносних отаца који би га водили већ и зато што је духовни ниво оних који би следили такве оце, све и када би их било, немогуће низак. Наше доба је доба духовне преваре par excellеnce, а не древног духоносног живота. Игуман било ког православног манастира данас ће вам рећи исто.

Али зато научимо да максимално искористимо могућности које имамо (које су, уосталом, још увек „рај на земљи“ када се упореде са данашњим световним животом!), не растурајући број наших православних обитељи саможивим и беспосленим критикама, не узнемиравајући себе ни друге сновима о немогуће савршеним заједницама.

3. Наше време, изнад свега, позива на смирен и тих труд, са љубављу и саосећањем према другим трудбеницима на путу православног хришћанског живота и на дубоку решеност да се не обесхрабримо зато што је атмосфера неповољна. Ми, хришћани последњих времена, још увек смо призвани да упорно радимо на себи, будемо послушни духовним оцима и власти, водимо уредан живот са бар минималном духовном дисциплином и редовним читањем православне духовне литературе, за чије је предавање нашем времену у највећој мери заслужан блажени Пајсије, да пазимо на своје грехе и падове и да не осуђујемо друге. Ако тако чинимо, чак и у нашем страшном времену, можемо имати наде у Божју милост – за спасење душа наших. Можда је данас главни циљ житија блаженог Пајсија да нас охрабри да издржимо застрашујућу антидуховну климу нашег времена; јер као што нас је наш Спаситељ упозорио, чак и у време када ће „љубав многих охладнети“ – „ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мат. 24, 13).

Житије старца Пајсија које овде представљамо написали су његови ученици, поглавито схимонах Митрофан из манастира Њамец, а у садашњем облику објављено је пре тачно 125 година (1847) од стране богоносних отаца Оптинског манастира, као први од текстова истинске светоотачке обнове коју су они подстакли у Русији деветнаестог века. Ово житије више је цењено од биографије из двадесетог века зато што не даје само чињенице из старчевог живота него, што је још важније, и сам укус његових трудова. Оно је само по себи светоотачки текст који је способан да руководи и надахне данашњег православног верника.

Монах Серафим Роуз,

1976. година

Извор: http://podmaine.weebly.com/10571042104510581048-1055104010321057104810321045-10421045105110481063105010541042105710501048.html

 Подвлачење наше, ПП.

pajsije velickovski9

Кратко житије Светог Пајсија Величковског (1722 – 1794)

Међу руским подвижницима, једно од првих места припада старцу Пајсију Величковском – имајући у виду духовни утицај који је он имао на своје савременике. Иако је он делао углавном изван граница своје родне Русије, светлост његовог труда и учења је продирала до свих крајева руске земље и свуда доносила добар плод. Његов први успех је био у томе што је поново оживео старо учење о Исусовој молитви – учење које је било готово заборављено у Русији; а његов други успех – да је постао један од главних трудбеника за оживљавање руских манастира, који су се у великој мери растурили – као последица реформи Петра I и Катарине II. Био је у стању да, на један задивљујући начин, формира монашки духовни центар у Молдавији – чије се савршенство ни на који начин није разликовало од старог египатског општежића, онако како га описују свeти Јован Касијан и свeти Јован Лествичник.

Oвај велики светилник, свeти Пајсије, рођен је у Полтави, 21. децембра 1722. године, од врло побожних родитеља. Отац му је био свештеник у градској саборној цркви. У овом благословеном домаћинству Петар – како су га назвали на крштењу – је био једанаесто од дванаесторо деце. Пошто му се отац рано упокојио, мајка га је послала да се школује на Академији Могила у Кијеву 1735.год. Од своје четрнаесте године, поставио је себи правило да никада не осућује свога ближњега, чак иако су греси овога очигледни, да никада не гаји мржњу ни према коме и да од свег срца прашта онима који га можда увреде. После четири године школовања, његова душа није налазила покоја у свету, и он је осећао да је његов позив – монашки подвиг. Заједно са онима који су му у томе били блиски дао је обећање да никада неће постати монах у богатом манастиру, већ да ће следити сиромаштво Христа и живети у трпљењу и строгом упражњавању монашких правила.

У јесен 1739. год., када му је било само седамнаест година, Петар се упутио у потрагу за манастиром и добрим духовним оцем, што је његовој души било преко потребно. Седам година је лутао по различитим скитовима и манастирима, укључујући и Кијевско-печерску лавру. У Медведовском манастиру је постао расофорни монах са именом Платон. Међутим, не налазећи духовни одмор и мир у Украјинским манастирима, расофорни монах Платон, вођен Духом Светим, прешао је у Молдавију 1743. год., где је трудбовао по приличан број украјинских монаха. У то време је тамо било око четрдесет скитова разбацаних по околним планинама, у којима су живели руски, српски и бугарски монаси, бежећи од невоља које су задесиле њихове земље.

Платон је био у неколико од ових скитова у којима су живели румунски пустињаци изузетног кова, попут старца Василија (из Поиане Марулуи) и Онуфрија. Правило њиховог живота је било слично оном са Атоса и били су васпитани на учењима Светих Отаца. У овом периоду је монах Платон стекао такву мудрост и искуство, укључујући и вештину умно-срдачне молитве, да су га сви звали „млади старац“.

После три године духовног подвижништва у Молдавији, 1746.год., у двадесет четвртој години живота, он одлази за Свету Гору, како нам сам говори – не би ли избегао рукоположење. Један од његових биографа додаје да је за време свог боравка у Валакији он већ примио све духовно благо које је могао примити за своје године. Осим тога, Атос је био његов сан још из најраније младости. Када је Платон стигао на Атос, путовао је до свих манастира и испосница, не би ли нашао искусног вођу. Али не налазећи духовног оца по својој жељи, повукао се у пустињу где се сам подвизавао четири године, уз велике напоре и у оскудици, у молитви и читању светих отаца, и у сузама и бдењу дан и ноћ. Живео је у крајњем сиромаштву и то само од милостиње. Узимао је храну једанпут сваког другог дана, а и онда само суви хлеб са водом, осим суботом, недељом и празником. У духовној борби коју је водио на Атосу осећао је потребу да га неко руководи више него икад. Али духовни оци су били реткост на Светој Гори у то време, и дела о аскетском животу су била заборављена до те мере да многи чак никад нису ни чули за њих.

pajsije velickovsk4jpg

Године 1750., старац Василије је посетио Атос и замонашио пустињака Платона, дајући му име Пајсије. Старац Василије је саветовао свог ученика да напусти усамљеничко подвижништво и да крене царском стазом, говорећи: „Онај који живи сам ради само за себе, из самољубља“. Учење светог Пајсија је у његовом каснијем животу одзвањало ове исте речи попут еха: „Онај који не жели да страда заједно са Христом у животу заједнице, већ се у својој гордости усуђује да се одмах успне на Христов крст – бирајући пустињски живот пре времена, није пустињак, већ је самовољан… Ни један други живот не доноси монаху такво напредовање, нити га избавља од страсти душе и тела тако брзо, као што то чини живот у заједници кроз блажено послушање.“

Од тада је смирени Пајсије почео да прима ученике, од којих је први био Висарион, румунски монах који га је молио са много суза да га прими. Опет из послушања, свети Пајсије је примио и свештенички чин, и од тада братство почиње да се увећава. Услед недостатка простора морали су да се преселе у скит светог пророка Илије. Пајсије је био толико поштован и вољен да су монаси долазили код њега са свих крајева Свете Горе. Његов биограф Григорије Учитељ бележи да се не памти када је Атос имао такву заједницу. Јасно се виде почеци духовне обнове на Светој Гори у примеру ове заједнице. Они су живели у великој материјалној немаштини, али и у потпуној хармонији и духовној ревности. Сам блажени игуман је радио током данa правећи кашике, а ноћу читајући и преписујући књиге Светих отаца, жртвујући само три сата за спавање. Његови ученици су говорили како је Пајсије током целог свог живота пролио много суза служећи Божанствену Литургију, дубоко додирнут Божанском љубављу. Живео је на Атосу укупно седамнаест година.

Свeти Пајсије је мудро приметио да духовни живот мора бити утемељен на изучавању патристичких аскетских списа. Из тог разлога је он започео свој рад на превођењу тих драгоцених текстова, који је трајао до краја његовог живота, а који је био неизрециво тежак. Оригинални грчки зборници текстова су били непотпуни, а он није знао језик. Рукописи који су тада постојали често су били пуни грешака насталих приликом преписивања, што је отежавало одређивање оригиналног смисла текста. Уз помоћ двојице ученика, почео је да истражује те рукописе у разним светогорским манастирима; на њихово велико разочарање, нашли су их једино у скиту Светог Василија. Рад пајсијеваца је био попут зоре која најављује долазак „Добротољубља“ 1782. год.

У лето 1763. год., усред све бројнијег братства и тешких услова живота на Светој Гори, игуман Пајсије је са својих шездесет и четири ученика дошао у Молдавију где је добио манастир Драгомирну. Тамо је живео дванаест година и окупио братство од тристо педесет монаха. Овде је он организовао праву школу за монахе који ће исправљати, преводити и преписивати патристичке и аскетске текстове. Румунско „Добротољубље“ је настало већ у Драгомирни: позамашни зборник текстова чија је главна тема била Исусова молитва. Тако је рођено прво „Добротољубље“ на домаћем локалном језику.

У лето 1763. год., усред све бројнијег братства и тешких услова живота на Светој Гори, игуман Пајсије је са својих шездесет и четири ученика дошао у Молдавију где је добио манастир Драгомирну. Тамо је живео дванаест година и окупио братство од тристо педесет монаха. Овде је он организовао праву школу за монахе који ће исправљати, преводити и преписивати патристичке и аскетске текстове. Румунско „Добротољубље“ је настало већ у Драгомирни: позамашни зборник текстова чија је главна тема била Исусова молитва. Тако је рођено прво „Добротољубље“ на домаћем локалном језику.

У јесен 1775. године старац Пајсије са још две стотине монаха одлази у манастир Секу; а у лето 1779. се по последњи пут сели, сада у велику лавру Молдавије, манастир Њамац, где је провео петнаест – најплоднијих година свог живота. Ту је превео многобројна дела Светих отаца. Његов ученик се дивио: „Човек може само да се чуди како је он могао да напише толике књиге, јер је био физички веома слаб, и имао је ране по читавој десној страни тела. На кревету где је лежао окружио би се књигама: разним речницима, Светим Писмом на грчком и словенском језику, грчким и словенским граматикама, књигом из које је преводио, и свећом у средини. И он би, седећи нагнут као мало дете, писао по целу ноћ, заборављајући и на слабост тела и на јаке болове и напор“.

pajsije velickovski1

Такође је наставио своју школу за темељно обучавање лектора и преводилаца. Патристички списи су пунили библиотеку манастира Њамац и били слани у бројне друге манастире широм земље, а и ван њених граница. Њамац је нарочито постао центар и светилник православног монаштва, школа исихастичког живота и духовне културе за читав православни свет. Овај велелепни рад старца Пајсија је крунисан издавањем „Филокалије“ на словенском језику – Добротољубље у Петрограду 1793. год. (годину дана пре његовог упокојења).

Подједнако је важно истаћи да је велики старац био живи преносник ових учења својим ученицима. Он је уредио своју заједницу следећи светогорска правила, и окупио веома велико братство од око хиљаду монаха, обучавајући многе ученике у упражњавању Исусове молитве. Монашки живот у његовом манастиру цветао је као неко ново чудо, изображавајући живот раних пустињских отаца. Тај манастир су овако описали: „Њихово добровољно сиромаштво је савршено. Код монаха се нарочито истиче њихово смирење, потпуно избегавање гордости, а мржња и завист су им потпуно страни. Ако један увреди другог, одмах долази до помирења. Ако неко не жели да опрости брату који га је увредио, одмах мора да изађе из манастира. Држање монаха је скромно. Када се сретну, сваки настоји да предухитри оног другог својим поклоном. Празне приче су сасвим забрањене. У заједници Светог Пајсија живи осам стотина монаха, и кад год се скупе на неко послушање – било да их је стотину или сто педесет братије – један од њих увек чита неку поучну омилију или изговара неку душекорисну проповед. Ако неко започне празне приче, одмах је заустављен… Јер ови људи, оживљени кроз њихову љубав према Богу, по сопственој вољи су мртви за овоземаљске ствари. А како човек да опише схватљиво, осим делимично, рад који они врше у тајности, тј. – обделавање срца, дубоко смирење, страх Божији, стражење над собом, умиреност мисли, молитва срца која се стално уздиже, заједно са неописивом и горућом љубављу према Христу и ближњима. Јер многи од њих непрестано лију сузе, не само у својим келијама, већ и у цркви, и док су на послушању, за време читања и духовних разговора, као дар Духа Светога“. Игуман Пајсије је захтевао од монаха да раде три ствари у својим келијама: да читају омилије Светих отаца, да упражњавају умну молитву и да чине честе метаније са сузама, по њиховој снази. Овај велики игуман је сматрао да је свакодневно исповедање мисли духовном оцу основа духовног живота.

Старчева келија је била увек отворена за свакога. Он је имао изузетан дар да својим речима утеши и умири и најочајнијег и да охрабри и оснажи обесхрабрене. Као додатак свему томе, увече би се братија сакупила, свеће би гореле, а игуман Пајсије би читао из омилија Светих отаца, објашњавајући прочитано тако да би сви разумели.

Они који су га познавали су га овако описали: „По први пут у свом животу сам својим сопственим очима видео истинску и отеловљену светост. Његово лице ме је одушевило – свето и бледо, без икакве боје, дуга и бела брада која сија као сребро, док су његова одећа и келија били необично чисти. Његов говор је био смирен и потпуно искрен. Деловао ми је као човек потпуно одвојен од тела… О, како целомудрен и свет човек! О чисте ли душе, сједињене са Богом! Био је потпуно привезан за Бога и препун љубави за свога ближњега. Стога је и његова реч била снажна и ефектна, испуњена благодаћу, искорењујући страсти и садећи врлине у душе оних који су га слушали са вером и љубављу“. Такође се за њега знало да је прозорљив.

У среду, 15. новембра 1794. години, у седамдесет другој години живота, овај велики светилник, тај старац над старцима, Свети Пајсије Величковски, преселио се у вечни покој, остављајући иза себе преко хиљаду монаха: Румуна, Руса, Срба, Бугара и Грка. Као што га славе и у акатисту састављеном у његову част – он је заиста поново запалио светиљку старчества, постао обновитељ живота у заједници и мост који води до Светих отаца. Непосредно након његове смрти, његови ученици су сачували успомену на свог великог старца, не само кроз молитву, већ и тиме што су се сами почели називати „пајсијевцима“, а свој манастир – Пајсијев манастир. Овај Пајсијевски покрет се одликовао монашким општежићем, обнављањем исихастичког духа и његовим увођењем у живот заједнице, као и проучавањем Светог Писма и патристике комбиновано са трудом око превођења литературе везане за Добротољубље.

pajsije velickovsk dobrotoljublje

После уснућа Светог Пајсија, многи од његових руских ученика су се вратили у Русију, носећи са собом ово пајсијевско наслеће и веома снажно зрачећи њиме. То су били свети људи који су упечатљиво подсећали на старе пустињске испоснике и они су били главни узрок процвета светости у Русији у 19. веку.

У Румунији су мошти старца Пајсија наставиле да чудотворе. За његове остатке, који су сада сакривени од очију људи, знало се да су нетрулежне, као што је и забележено много пута, последњи пут 1872.год. Ту, у Румунији, његова баштина је наишла на плодно тле у шумама и планинама Молдавије које су биле пуне испосника надахнутих пајсијевским учењем. На стотине исихаста, који су такоће понекад достизали светост великих пустињских светитеља старих времена, одгајани су под благодатним утицајем старца Пајсија.

Због светости његовог живота и огромног броја чуда која се дешавају његовим молитвама, велики старац игуман Пајсије је канонизован за светитеља и његов спомен се слави на дан његовог праведног упокојења, 15. новембра.

О, свети и богоносни оче Пајсије, моли Бога за нас!

О, препрослављени и преблажени оче Пајсије, прими ову нашу скромну молитву. Сачуван смирењем, учењима Светих отаца успео си се до молитвених висина; помози нама који не знамо како да се боримо нити како да се молимо. Смилуј се на нас, твоје бедне ученике, учећи нас да волимо доброту и избављајући нас будућих мука. Посредуј за нас, свети оче Пајсије, како бисмо узносили хвалу, славу и част Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Извор: Сајт манастира Светог Пајсија Величковског у Аризони.

http://stpaisiusmonastery.org/about-the-monastery/life-of-st-paisius/a-brief-life/a-brief-life-in-serbian/&qscrl=1

 pajsije velickovski

СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ

Беседа 1.

Кратко излагање мисли које наводе на покајање

           Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење.

О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дуг живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза.            

           Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волела спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено – прим. прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних, јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено спасење.

           О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш).

           Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство Небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о томе како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подражавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претрпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.

ПОУКА: ПОРЕКЛО ДЕПРЕСИЈЕ

34. ДЕМОНИ КРИЈУ СВОЈА ДЕЛА ОД НАС

Без обзира на очајање у које нас демони могу бацити, они теже да сакрију његов разлог. Они вребају погодан тренутак да би изазвали бол и тескобу, само да не бисмо схватили њихов узрок, но да бисмо роптали на тешке околности, не схватајући њихову препреденост.

pajsije velickovski0

Трпимо непријатности

Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају; потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш, него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио, нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем.

Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ.

Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола.

Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, који су подносили немаштину, муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим се желиш спасити? Ако већ не можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумно подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат…

Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо они подносе многе клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и којим своју недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо, данас нема бољег пута од овога. Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне проблеме које носи живот, а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај себе неспособним за било шта,тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга. Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је блажен човек који је стекао страх Божији, смирење и љубав, односно непрестану молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спасава вера без икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере, где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет. Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима,о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући друге, себе повредили-јер овакав однос према другима може да доведе до разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: “Опрости ми Бога ради!“ и даље ћути. Јер је Господ наш Исус Христос показао пример смирења-како је писано: као јагње на заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од тескобе и стида узе се, а род Његов ко ће исказати. (Ис. 53, 7-8). Треба да се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори: “Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: “Ако цео свет устане против тебе, непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља и да ћеш у земљу опет отићи.Заувек научи три речи: “праштај’’, “благослови’’ и “помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста потребна. Навикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа против ђавола.

pajsije velickovsk dobrotoljublje1

Прво издање „Добродољубља“ на црквенословенском језику штампано је (у четири тома) у московској Синодалној штамаприји маја 1793. године, у преводу преподобног Пајсија Величковског (1722-1794)...

Реч је о зборнику грчких исихастичких текстова православних монашких писаца из периода од IV до XV века, који су под насловом „Филокалија“ коначно уобличили митрополит Макарије Коринтски (1731-1805) и Никодим Светогорац (1749-1808), а објављен је у Венецији 1782. године...

Словенски превод преп. Пајсија Величковског штампан је само 11 година након грчког изворника...

Свети Теофан Затворник је 1876. године завршио петотомни руски превод Добротољубља (са црквенословенског) и објавио га до 1890. године... Српско издање „Добротољубља“ у преводу хиландарских монаха (према руском изворнику св. Теофана) објављено је 1997. године...

 

Извор: Свети Пајсије Величковски, "Пољски кринови", Центар за православне предањске студије, Београд.

Овде се објављује са дозволом издавача:

Информације: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Потражите наше књиге у књижарници "Златно руно" Светоторска 24, Београд (преко пута Атељеа 212).

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски