molitvoslovm

Обрачун са православном цивилизацијом у позадини раздора

Објављено 30 октобар 2018
vartolomejprav.ruОБРАЧУН СА ПРАВОСЛАВНОМ ЦИВИЛИЗАЦИЈОМ у позадини опасног раздора у Православној Цркви

„Православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију“. - Карл Билт (28. 4. 2014.) Комунисти су покушали да религију замене идеологијом: уместо вере у Бога, понуђена је вера у класну равноправност. Идентично чине и неолиберали. Само се данас, уместо вере у класну равноправност, нуди вера у безграничну слободу. Без икаквих ограничења и правила. У том контексту, православље је проблем. Одлука Цриградског Патријарха Вартоломеја I је скандалозна. Још је горе што она може послужити као окидач за широку, синхронизовану акцију диљем православног света, са несагледивим последицама.

Иницијативу Зорана Заева о признавању неканонске Македонске православне цркве, у коју се у једном тренутку упетљао и заклети атеиста Алексис Ципрас, треба гледати, такође, у том светлу. Као и нову акцију Мила Ђукановића, који је подвукао да „СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори и да остаје ударна песница онога што желе идеолози Велике Србије и империјалне Русије на Балкану“.

Карл Билт је на самом почетку украјинске кризе закључио како су западни лидери дуго мислили како је проблем у комунизму, а нису схватили да је стварни узрок — православље:

„Русија је деведесетих година била боља држава него данас, јер је стремила демократији и западним вредностима. У данашњој Русији ситуација је много гора. Путин не демонстрира приврженост међународним вредностима, но православним“.

Хенри Кисинџер наводи како је Стаљин током конференције на Јалти, на констатацију Черчила како и Ватикан има неке захтеве око успостављања новог поретка у Европи, подругљиво упитао: „Колико папа има дивизија?“

Одговор је стигао четири деценије касније, са почетком протеста у Пољској, које је не само снажно подржао, но донекле и инспирисао папа Јован Павле II. Остало је историја. Једном пробуђена свест народа Пољске, па затим и Мађарске и Чехословачке, коштала је комунистичку Москву најпре распада Источног блока, а убрзо потом и Совјетског Савеза.

Срушити централни стуб!

Нема свести без вере. Комунисти су покушали да религију замене идеологијом: уместо вере у Бога, понуђена је вера у класну равноправност. Идентично чине и неолиберали. Само се данас, уместо вере у класну равноправност, нуди вера у безграничну слободу. Без икаквих ограничења и правила. У том контексту, православље је проблем. Једнако као што је некада било за комунисте, тако је данас за неолиберале.

Обрачун са православљем се, дакле, већ неко време спрема. Или, тачније речено — са православном цивилизацијом. Неопходно је срушити централни идентитетски стуб источнохришћанских народа, сасећи њихову културу и религијску вертикалу из које се црпе вредносни обрасци и моралне норме.

Разлога за то је више, има ту и прилично идеологије, али изгледа како је геополитички најважнији. Географско круњење територије коју доминантно настањују православни треба интензивирати и у том циљу подстицати етнофилију, индуковати сукобљавања између братских народа и пројектовати неке нове ратове.

Неолиберални контранапад

У првом реду је, свакако — Украјина. Све што нису успели оружјем и политичким средствима, сада би неолиберални (западни) спонзори да учине преко поделе цркве.

Цариградски патријарх се у то уплео и постао саучесник у овом монструозном плану. Није нам објаснио зашто, нити којим се мотивима водио. Само се кратко огласио на Фејсбуку, наводећи да је одредио архиепископа Данила памфилског из САД и епископа Илариона едмонтонског из Канаде за егзархе цариградске патријаршије у Кијеву „у оквиру припрема за давање аутокефалности православној цркви у Украјини“.

Заједничко за оба свештеника јесте што су Украјинци, први из Ивано-Франковска, а други из Лавова, и што су већ забележене њихове активности по питању „осамостаљивања“ цркве у родној земљи. Наравно, на наредни корак Вартоломеја I и евентуалну одлуку о признавању аутокефалности Кијевске патријаршије (у Украјини највећи број верника окупља Украјинска православна црква Московске патријаршије, која делује као самоуправна црква са правима широке аутономије а на основу „Томоса патријарха московског и све Русије“ из 1990. године, док самопрокламована Украјинска православна црква Кијевске патријаршије није канонска и функционише од 1992. године) Московска патријаршија неће оћутати, јер се ради о грубом кршењу вековних правила.

Јерарси Синода Белоруске цркве изразили су протест против овог корака Цариградске патријаршије, јер он „представља агресивно мешање једне помесне цркве у унутрашње ствари друге помесне цркве, усмерене на подривање темеља међуправославног света и јединства“.

Цариградски патријарх не може додељивати аутокефалност на територији друге помесне православне цркве. Отуда и недвосмислена, директна или индиректна подршка свих помесних православних цркава Московској патријаршији.

Кључни проблем је, међутим, у томе што ће распламсавање кризе у Украјини и највероватнији улазак у „нови круг пакла“ који може чак резултирати и жестоким грађанским сукобљавањима (најжешћи ратови су они који се воде због религијских убеђења), бити само пола јада за православље.

Друга половина је у томе што се ново правило цариградског патријарха онда може (зло)употребљавати и на другим местима, па ће аутокефалност одмах тражити и делови осталих помесних православних цркава који се не налазе на територији „матичних држава“.

Пет плус једна православна патријаршија у СФРЈ?

Да, то управо значи да на простору бивше СФРЈ, може уместо Српске православне цркве, преко ноћи нићи још пет православних патријаршија. Плус и она на Косову, у одређеном политичком расплету, а који је недавно најавио Беџет Пацоли („Цркве на Косову нису српске, него и српске и албанске“, рече Пацоли, па онда, водећи се новом логиком, зашто не би припадале некаквој косовској православној цркви).

Претпостављам да многима оваква упозорења делују претерано? Некима и смешно? Треба се подсетити да је указом Анте Павелића 3. априла 1942. године основана Хрватска православна црква. Рашчињени руски монах Гермоген (Георгиј Иванович Максимов) постављен је за патријарха, а чувени Савић Марковић Штедимлија за уредника часописа „Хрватска православна црква“ и издавача православног календара за територију НДХ.

Шири се хибридни рат

Било је таквих покушаја раније, биће их опет. Уосталом, поново смо у рату глобалних размера, истина претежно „хибридног карактера“ и са регионалним војним сукобљавањима, али који оставља велике последице и дестабилизује целокупан светски политички систем. У таквим околностима, а зарад победе која доноси огромне добитке, све је дозвољено, па и нови крсташки рат против православне цивилизације.

Наравно, не треба уопште сумњати у крајњи исход свега. Комунистичко безверје и покушај стварања бескласног друштва по сваку цену довели су до стравичних репресалија и диктатура широм света. Овај неолиберални покушај производи анархију епских размера. Анархија не може победити.

То нам објашњава и велики Александар Панарин:

„Православље је религија сапатништва са слабима — и као таква, она представља устанак против духа нове сегрегације, новога расизма“. Али, проблем је у томе што ће нас победа над анархијом коштати жртава, средстава и времена. Зато, нека Бог помогне цариградском патријарху. Да мало застане. И не чини нове кораке.

17. септембра 2018.

Душан Пророковић, Спутњик

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски