molitvoslovm

Старац Јосиф Исихаста: Младићу који се распитује о молитви

Објављено 03 септембар 2018

staracjosif11СТАРАЦ ЈОСИФ ИСИХАСТА

НЕМОЈ НИ ДИСАТИ БЕЗ МОЛИТВЕ

...Творити умну молитву значи непрестано и без прекида приморавати себе на уснено изговарање умне молитве. У почетку брзо, да се ум не би расејавао, при чему се пажња обраћа само на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Када то потраје довољно дуго, ум се на то привикава и сам то изговара. Тада почињеш да се наслађујеш, као да ти је мед у устима. И желиш да то све време изговараш, а ако прекинеш, осетиш горчину...

 

М

ој љубљени у Христу брате,

Молим се да будеш добро. Данас сам добио твоје писмо и одговорићу ти на оно о чему си ми писао. Ствари за које се ти распитујеш не захтевају од мене много времена и труда да бих размислио и одговорио.

За мене је умна молитва оно што је за сваког другог човека оруђе којим дела, јер се над њом трудим већ више од тридесет шест година.

Дошавши на Свету Гору, одмах сам почео да трагам за пустињацима који се баве овом молитвом. Тада, пре четрдесет година, постојали су многи који су у себи имали живот. Врлински људи, древни старци. Између њих сам изабрао свог старца, и он је постао мој руководитељ.

Творити умну молитву значи непрестано и без прекида приморавати себе на уснено изговарање умне молитве. У почетку брзо, да се ум не би расејавао, при чему се пажња обраћа само на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Када то потраје довољно дуго, ум се на то привикава и сам то изговара. Тада почињеш да се наслађујеш, као да ти је мед у устима. И желиш да то све време изговараш, а ако прекинеш, осетиш горчину.

Када се ум на то навикне, када се засити и добро се томе научи, он то тада шаље у срце. Ум је хранитељ душе и ако он научи или чује нешто, било да је добро или лоше, он то шаље у срце, средиште човекове духовне и телесне снаге и престо ума. Онда када молитвеник не допусти уму да ствара било какве представе и када пажњу обраћа искључиво на речи молитве, тада он, лако дишући, уз извесни напор и својим сопственим хтењем, спушта га у срце и задржава га унутра, као у неком теснацу, и равномерно изговара молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“

Ум у почетку изговара молитву неколико пута, и за то време се само једном удахне ваздух. Након тога, када се ум привикне да обитава унутар срца, при сваком удисају изговара се по једна молитва. „Господе Исусе Христе“ – удисај, „помилуј ме“ – издисај. Тако се ради све док не осени благодат и док не започне да дејствује у души. После тога већ наступа созерцање.

Према томе, молитва се стално изговара: и када седиш, и када си у постељи, и када ходаш, и када стојиш. Молиш се без престанка, и на свему захваљујеш, каже апостол (1 Сол. 5,17-18). Али то не значи да се молиш само онда када се одмараш. Неопходна је борба: стојећи – седећи. Када се замориш, седи. Након тога поново устани, како те не би надвладао сан.

То се назива делањем. Ти показујеш Богу своје усрђе, али од Њега даље зависи хоће ли ти то дати или неће. Бог је почетак и крај, и Његова благодат твори све. Она је покретачка сила.

Да би се појавила љубав и да би почела да дејствује, неопходно је држање заповести. Када ноћу устанеш и почнеш да се молиш, када видиш болесника и почнеш да састрадаваш са њим, када видиш удовицу или сироте и старце, и пружиш им љубав, онда и тебе љуби Бог. Тада и ти љубиш Бога. Он први љуби и излива своју благодат. А ми дајемо [узвраћамо] своје од својих, „Твоје од Твојих“.

Ако, дакле, стремиш да Бога пронађеш само молитвом, онда немој ни дисати без молитве. Гледај, али не прихватај представе. Јер Бог је безобличан, незамислив, безбојан. Он је надсавршен. Он не трпи наше расуђивање и у нашем разуму дејствује као благи поветарац.

Умиљење долази када схватиш колико си ражалостио Бога који је толико добар, толико сладак, толико милостив, толико благ и савршено преиспуњен љубављу. Који је био распет и који је пострадао због нас. Када будеш размишљао о томе и о другим стварима због којих је Господ пострадао, појавиће се умиљење.

Дакле, ако си у стању да молитву изговараш наглас и непрестано, за два-три месеца ћеш се навићи на њу. Благодат ће те осенити и освежити. Само је изговарај наглас и непрекидно, а када је ум прихвати, престаћеш да је изговараш уснено. И поново – када је напусти ум, прихватиће је језик. Неопходно је да своје напоре усмериш на језик док на почетку не навикнеш [на молитву], а затим ће је током свих година твог живота ум изговарати без напора.

Када, као што кажеш, будеш дошао на Свету Гору, дођи да нас посетиш. Али тада ћемо говорити о другим стварима. Нећеш имати времена за молитву. Молитву ћеш наћи тамо где ти је ум спокојан. Овде ћеш посећивати манастире, и ум ће ти се одвлачити на све оно што будеш видео и слушао.

Сигуран сам да ћеш задобити „молитву“. Не сумњај. Треба само да право закуцаш на врата Божијег милосрђа и Христос ће их сигурно отворити. Немогуће је за Њега да то не учини. Уколико га [Христа] више будеш љубио, уто- лико ћеш више и добити. Од те љубави, велике или мале, зависи и величина дара, великог или малог.

Старац Јосиф Исихаста – ПРВО ПИСМО

Извор: Старац Јосиф Исихаста, Изложење монашког подвига, ман. Хиландар, 2011.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-prvo-pismo/

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски