molitvoslovm

Блажени Филарет Исповедник: Тројица - рођење Цркве Христове

Објављено 29 мај 2018
troica rublev

БЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК

ТРОЈИЦА – РОЂЕЊЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ

Убрзо након Вазнесења Господњег и дана сошествија (силаска) Светог Духа на апостоле, почела је своје постојање црква првих хришћана. Из црквене историје и књиге Дела апостолских, ми знамо да је Црква, која се налази усред света, о којем апостол говори да „у злу лежи“, била одвојена од њега и није се сједињавала с њим. У књизи Дела апостолских, на пример, речено је, када је поменуто како се рађала Црква, да нико од оних са стране тј. од нехришћана, није смео да им се придружи, већ само они који су, благосиљајући у њима Бога, видели хришћански живот, видели како живи и слави Бога та прва црква. И наравно, хришћани су се разликовали од света, који их је окруживао, тиме што су они непосредно доживљавали и испуњавали све свете Христове заповести, црквене законе и установљена црквена правила; испуњавали су их усрдно и строго, тачно и радосно...

 

Тако је било некада код нас „на Руси-Матушки“ (у Мајчици Русији, прим.прев). Када је живот целог руског народа био, у суштини, ако не као монашки, у сваком случају – живот је био побожан јер је сваки руски човек у та далека, али у извесном смислу благословена времена, стално, увек и свуда себе сматрао сином или кћери Православне Цркве и живео, и не налазећи се унутар црквене ограде (у клиру, прим.прев.), такође свето, усрдно и строго испуњавајући света црквена правила, поредак и послушања. А нарочито – поштујући црквене постове. Руски човек тада није ни помишљао да може да не држи пост. Сви странци, који су долазили у Русију и православни из других помесних цркава, били су запањени тиме како је строго постио руски народ, како је руски човек строго испуњавао црквени устав (типик).

Али, време је, наравно, пролазило и авај! – промена није ишла у добром смеру. Још је преподобни Серафим Саровски наглашавао да се гнев Божији приближава Русији зато што су руски православни људи изгубили дужно усрђе према послушању Цркви и већ не испуњавају тако усрдно и правилно њене уставе, а нарочито – зато што су престали да држе пост. И Русија се све више и више удаљавала од тог тачног послушања Цркви. У народним црквама се то сачувало у значајном степену, али у „врховима“, у такозваној аристократији, су се све више и више удаљавали од тога. Али онај ко је горео духом хришћанског расположења, тај је увек држао постове.

Овде нам, невољно, пада на ум јако велика и светла фигура једног великог руског човека, мислиоца и писца, човека велике културе, Алексеја Степановича Хомјакова. Он је био човек многострано обдарен, великих дарова и нарочито дубоког, широког, самосталног, светлог и стваралачког ума. Он је, чини се, знао све ризнице руске културе, и не само руске. Он је истовремено био и величанствени зналац светоотачког богословља. Он га није само знао, као носилац тог знања, већ је био и напојен његовим задивљујућим, светим, спасоносним духом – светоотачком светињом.

И он, будући веран син Цркве, мудар, који зна богословље, победоносно је штитио православље од свих инославних исповедања. Захваљујући свом високом културном нивоу, стајао је упоредо са свим врховима аристократског друштва и тамо био „свој на своме“, али се јасно разликовао од њих тиме што је строго, тачно држао црквене постове. Када су се други томе чудили, он је, са своје стране, задивљено говорио: „А како може бити другачије, како православни хришћанин може да не слуша Православну Цркву?“ Али око њега је, понављам, већ било велико расуло по том питању.

troica rublev

Али, у наше време је ствар отишла још даље. Данас ми знамо да неки руски људи, који себе сматрају православнима, и не знају да је, на пример, пре неколико дана почео Божићни пост, који нас припрема за велики и светли празник – Рождества Христовог. Поражавајуће је како се наводно верујући, православни људи, лако, лакомислено, преступно односе према тој свештеној црквеној установи.

Рекло би се да, када заиста свуда око себе видимо почетке апостасије тј. одступања од учења Цркве, од Христове Истине, од Христовог Јеванђеља, би то требало да изазове спасоносну реакцију у нама самима. Видевши како се свуда потире црквеност, ми би требало да наглашено чувамо ту установу поста, онако како су га први хришћани чували усред развраћеног паганског света. Али авај! Ми немамо ни мужества, ни истрајности. Човек по том питању живи онако како га струја носи, а та струја води у пропаст.

А како су постојани били хришћани првих векова! Сутра ће Црква молитвено прослављати Светог мученика Варлаама. Његов мученички подвиг је био необичан – од њега нису тражили отворено и срамно одрицање од Христа Спаситеља, већ су тражили, у ублаженом виду, неверност Христу. Тражили су да он баци шаку тамјана на жар, на жар који је горео као паганска жртва пред идолом тј. да баци на тај жар, приневши жртву тамјана, жртву благоухања паганском идолу. Варлам је то одлучно одбио.

Никакви наговори ни застрашивања нису могли да га натерају да то уради. Разјарени мучитељи су га гурнули ка том жару, ка огњу, насилно му ставили тамјан у руку и насилно је ставили изнад ватре, тако да му је огањ страшно изгорео руку. Али мужаствено издржавши страшно огњено мучење, мученик је стајао са јако савијеном руком и није испуњавао оно што су од њега тражили. Он је тако стајао, са руком која је горела, док му на крају, прсти нису изгорели и отпали. А он је само стајао и стајао. И није учинио оно што су тражили од њега. Ето какви су они били стоици тада, а како смо малодушни, како слаби, како неверни ми у наше време!

Примери оваквог стајања за истину, овакве верности Христу Спаситељу и Његовом учењу требало би да одушеве сваког хришћанина. Али авај! О таквим подвизима мало ко и зна, мало ко је и читао и слушао. Запамтимо, братије, какви су били древни хришћани и нека њихов свети пример истрајности и силне верности учини да се и у нашим срцима распламса та верност у славу Господа Бога! Још се Јован Кронштатски жалио на то да људи уопште не ревнују у посту. Тако да, понављам, можда ће нас та ужасна слика, о којој читамо у беседама, можда ће нас она побудити да се пробудимо и постанемо у свему верни Христу и верни Његовој светој Цркви. Амин.

Превод: Православна породица, мај 2018.

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски