molitvoslovm

Олимпијске игре: спортско такмичење или окултни ритуал?

Објављено 10 мај 2018
olimpijske igreОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ: СПРТСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЛИ ОКУЛТНИ РИТУАЛ?

"Неки су, напустивши нас, отрчали да гледају коњске трке и пали су у такво беснило да је цео град испуњавала непристојна бука и вика, узнемирујући смех или боље рећи - плач." Св. Јован Златоусти

Поштовани читаоци, преносимо текст који баца занимљиву светлост на позадину Олимпијских игара и масовну опчињеност њоме и уопште спортом у савременом свету... 25. новембра 1892. године, извесни Пјер де Кубертен, током свог наступа у свечаној сали Сорбоне на свечаној састанку, усклађеном са петогодишњицом Савеза француских атлетских друштава, сасвим неочекивано за све изјавио је: "Морамо оживети Олимпијске игре!" Де Кубертен, тек што се вратио из Олимпије, одмах је заразио својом идејом не само све присутне на састанку, већ ју је прихватио практично цео свет, који је подржао тај позив и почео да се интензивно припрема за те "Олимпијске игре". И, ето, 1896. године, после само четири године, почеле су Олимпијске игре, које је римски император Теодосије I забранио 394. године као расадник паганизма!

  

Вреди поменути један важан детаљ: оснивач савременог олимпијског покрета, барон Пјер де Кубертен, био је масон. Ни за кога није тајна да су масони уствари сатанисти, само у богатим и утицајним "амбалажама"... Та организација је током много година покушавала, и сада покушава, да привуче под било којим "уверљивим" разлогом што је могуће више људи под свој "кров", у коме нема места за Благодат Божију.

Дакле, Олимпијске игре су били њихов први ефикасан покушај стварања заиста светске организације, чије циљеве је знао или наслућивао врло ограничен број људи. Покушајмо да схватимо шта је истинско значење ове светске организације и коме је она посвећена ...

Спортски смисао организације није био случајан: улог је био тај да се што је могуће више људи зарази једним те истим ентузијазмом ... Улог је било стављен на покрет и игру – скоро сваки становник на земљи заинтересован је за ове ствари. Ипак, спортски смисао је искључиво маскирни омотач. Сада ћемо рећи зашто.

Отворимо 9 поглавље Откривења Јована Богослова и почнимо да читамо: "Пети анђео затруби. И видех звезду која паде с неба на земљу. Њој се даде кључ од студенца бездана. И она отвори студенац бездана, и из студена изиђе дим, као дим из велике пећи, и поцрни сунце и небо од дима студенчева. Из дима изиђоше скакавци на земљу, и даде им се власт, као што је власт коју земаљске шкорпије имају. Рече им се да не штете трави земаљској, нити икаквој зелени, ни дрвету, него само људима који немају печата Божјега на челима својим. И даде им се не да их убијају, него само да их муче пет месеци, и мучење њихово беше као мучење шкорпије кад уједе човека. У те дане људи ће тражити смрт, и неће је наћи; и желеће да умру, и смрт ће од њих бежати. Ти скакавци беху као коњи спремљени за бој. На главама њиховим беху као круне од злата, а лица им беху као лица човечја. Имаху косе као косе женске, а зуби њихови беху као у лавова. Имаху оклопе као оклопе гвоздене, и шум крила њихових беше као праска кола са многим коњима који трче у бој. Имаху репове као шкорпије, и жалце, и у реповима својим имаху силу да уде људима пет месеци. И имаху над собом као краља анђела бездана, коме је име јеврејски Абадон, а грчки Аполон."

Ви сте, вероватно, већ наслутили да је "анђео бездана" - краљ скакаваца, позван да окрутно мучи људе, назван у Откривењу Аполоном, тј. Аполон је заправо сатана. Дакле, истинско лице Олимпијских игара већ се појављује – религиозна служба Аполону, коме су у заносу певали чланови првог олимпијског комитета у Сорбони 1894. године, а такође баш Аполону - сатани, и данас, на почетку сваких Игара моли се, такозвана "свештеница Хера" при паљењу олимпијског огња у храму Аполона у Грчкој, изговарајући следеће речи: "Аполоне, боже сунца и светлости идеје, пошаљи своје зраке и упали свету бакљу за гостољубиви град ... (назив града)", затим у тај град се бакља и упућује, предајући је из руке у руку.

olimpijske igre2

Не узалуд, обавијена ритуалним утицајима сатаниста, бакља Олимпијаде се стално гаси на територији Свете Русије (током Зимских олимпијских игара у Сочију, 2014.) а једном је чак и експлодирала: јер је Русија једина земља на свету која је баш на целој територији добила Свето Крштење!

Зашто је Олимпијским играма дат баш такав назив? Да би било лакше сакрити иза тог назива њихову истинску намену - култ Аполону. Јер се нико током Олимпијских игара неће изненадити спомињању једног од „богова“ Олимпа.

Сада ми видимо на који начин је крајм 19. века Европа, која је још у себи носила благодет хришћанства,(1) на преварни начин заклињала своје спортисте Аполоном - "богом", тобоже Сунцем, или Луцифером, у преводу - светлоносном, а заправо анђелом таме...

Наводећи много људи на тежак грех, мада по незнању, али ипак на грех, Пјер де Кубертен је кажњен од Господа још за живота: у његовој породици, где је Кубертенова супруга Марија у почетку делила идеје свога мужа, после неког времена настале су озбиљне несугласице; прворођени син Жак, због непажње родитеља добио је повреде и постао инвалид; њихова ћерка, Рене, имала је тешка психичка растројства; два нећака, који су били једина утеха Кубертена, погинули су током Првог светског рата; а сам барон и његова супруга у поодмаклим годинама остали су потпуно без средстава за за живот, и живели су на донацијама из добротворне фондације.

"Али ко саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов и да се баци у дубину морску" (Матеј 18: 6).

Дакле, ми сада знамо како и, што је најважније, ради кога су обновљене Олимпијске игре. А сада ћемо размотрити неке симболичне карактеристике, везане за овај култни догађај.

Ова традиција је поново настављена 1928. године и остаје непромењена до данас. Истина, постоји једна малушна али занимљива чињеница: пре 1936. године ватру би једноставно запалили, а ево у време Берлинске олимпијаде, по предлогу Јосефа Гебелса,(2) први пут је употребљена Штафета олимпијске ватре, вероватно због тога да би се подвукло поштовање идолима и другим мрачним силама. Још, и још једном, долазе на ум мисли о томе да олимпијска ватра игара 2014 године никако није могла опстати на земљи Свете Русије, у којој је било, има их, и биће, много светих молитвененика пред Престолом Божјим за нашу земљу!

Како се обавља ритуал паљења ватре? Њу пали свештеница Хера, глумица у "храму" Аполона – Луцифера - сатане, који се све до сада налази у Грчкој. При том, такозвана "Хера", призива "благодет" Аполона за град у којем ће се играти игре. У њеној "молитви" постоје такве речи (ох, кад би само госпођица знала шта је одлучила да позове на земљу!): "Аполоне, боже сунца и идеје светлости, пошаљи своје зраке и запали свету бакљу за гостољубиви град ... (име града)", онда се упаљена бакља износи из "храма" и почиње њено "путовање". Предајући се из руке у руку, ватру, упаљену ђаволском силом, проносе различити спортисти од града до града, све док је последњи у штафети не буде изнео директно на церемонију отварања Олимпијаде.

Прошле јесени, "велика свештеница", тј. грчка глумица, обучена у античку тунику и сандале, изашла је из "храма" и окружена другим "свештеницама" говорила "молитву" Аполону и Зевсу, од које ће се вероватно многи најежити кад почну да схватају њену суштину:

"Нека буде света тишина. Нека ћуте небо, земља, море и ветар. Нека ћуте планине и крици птица, јер ће нас пратити Фивос, бог који доноси ватру. Аполоне, боже сунца и идеје светлости, пошаљи нам своје зраке и упали свете бакље за гостољубиви град Сочи. А ти, Зевсе, дај мир свим народима на земљи и круниши венцима победнике светог такмичења!"

olimpijske igre

Позовите све ствари на земљи да ућуте, т.ј. смрт, и замолите сатану да осветли "светом бакљом" свом снагом! Сада свако схвата да није случајно, никако није случајно, што ватра ђавола није горела на Земљи Руској!

Да видимо шта још тако „интересантно“ има тај "празник спорта" ? Неопходна компонента Олимпијских игара је паганска статуа, коју људи радосно називају "олимпијски симбол". Око ове статуе, као у живописном колу, иду одушевљени делегати-спортисти, који су страшно задовољни што су, превазилазећи све тешкоће, постали угледни учесници овог празника. Кад би они схватили у какав ритуал су их увукли лукавством и преваром! У Совјетском Савезу на Олимпијским играма - 80, оваква статуа био је мрки меда, са којим су се тако нежно и дирљиво опраштали на крају игара, што је вероватно гануло самог цара таме, домаћина Олимпијских игара Аполона - Луцифера.

Сада очигледно видимо како су кроз нашу везу са различитим забавама, такозваним "хлебом и спектаклом", сатанисти-масони, без икаквог напора, укључили цео свет у ритуалне акције - обожавање паганског бога Аполона, бога Сунца, и "идеје светлости", светлоносног бога - Луцифера.

Треба приметити да и сада, и раније, мало ко разматра Олимпијске игре са ове тачке гледишта. Скоро сви их сматрају симпатичним спортским такмичењима. Само су верујући хришћани, што садашњи, што у древном Риму - једини који стварно верују, и верују у римске богове, знајући њихово право "лице".

За обичне римске грађане, као и за данашње становништво, паганска религија је била само формална традиција која се могла нарушавати искључиво према традицији, јер је била један од темеља римске државности. А да ли су веровали у идоле, а посебно у оне који су створили ове идоле, у оне којима су приносили жртву или не – то је питање које заправо никог није интересовало. Али хришћани су сигурно знали, па и сада знају да су идоли у ствари демони, са свом својом лажном и мрском суштином, жељни да униште душу човека!

Зато су хришћани одбили да приносе паганским идолима жртве и да учествују у паганским представама. Да видимо шта је Тертулијан рекао о томе: " Ако се одрекнемо идолопоклонства, онда не можемо бити присутни у делима, везаним за идолопоклонство, не зато што је идол био нешто значајан, као што каже апостол (1. Коринћанима 8: 4; 10, 19), већ зато што се жртвама које се приносе идолима приносе и демони који су у њима, било да су то статуе мртвих људи или измишљених богова."

Још бих хтео да споменем свима познати олимпијски амблем, који изгледа као пет повезаних разнобојних кругова. Он је био разрађен тачно пре сто година, 1913. године, од стране оснивача Олимпијских игара нашег времена, француског масона барона Пјера де Кубертена. До данашњег времена засад нико не зна поуздано шта су заправо у овом симболу масони шифрирали, повезујући мртвом везом све континенте на свету у броју од пет комада...

olimpijske igre1

Према канонима Православне Цркве, ми не треба да присуствујемо било каквим спектаклима, а камоли да у њима учествујемо. Православни хришћанин не може да се бави ни фискултуром ни било каквим спортом због самог спорта, јер све сличне вежбе представљају „бригу о телу“. На то нас упозорава и свети Апостол Павле: "Него се обуците у Господа нашега Исуса Христа, и телу не угађајте по жељама." (Римљанима 13,14).

Многима ће, вероватно, као приговор на претходне тврдње доћи на ум паганска "мудрост" која каже да је "У здравом телу - здрав дух", међутим, оповргнути ту "истину" веома је лако, зато што здрав дух није присутан у здравом телу, већ у чистом срцу, а сила Господња се у немоћи показује, а не у здрављу. Потврду ових речи можемо наћи свуда: тако, особа која је физички савршено здрава, често води живот без духовности, идући за својим животињским инстинктима; насупрот тога - знамо врло много примера када су људи који су имали озбиљне болести постали подвижници и свети.

Стога, одржавати физичку снагу тела, радити физичке вежбе, неопходно је само онима којима је то потребно за послушања у име Господа, на пример, за војнике који чувају домовину. Али, у сваком случају не треба нико да се бави својим телом искључиво због његове лепоте, или пак да служи различитим култовима, на пример физичким такмичењима један испред другог, који се обављају у облику различитих представа: "Кад, дакле, Христос пострада за нас телом, и ви се том мисли наоружајте; јер који пострада телом, престаје од греха, да остало време живота у телу не живи више по жељама човечјим, него по вољи Божијој." (1. Петрова 4,1).

Да ли је неко икад био запрепашћен упорношћу са којом атлетичари желе да победе? Они савлађују све нове и нове врсте тренирања, бескрајно усавршавање поступака и техника; најстрашније повреде не могу зауставити спортисте на путу до олимпијског пиједестала! Они као да су опчињени, уз помоћ лекара и најсавременијих препарата и технологија, понекад, састављајући своје руке-ноге од посебних комадића, и савлађујући чудовишне болове, настављају да тренирају!

И све се то ради у име чега? Или, пак, у име кога? Да ли због ловоровог венца, који се временом суши и претвара у прашину, спортисти трпе такве муке? Као наркомани, спортисти повећавају дозе, а потом се надају својим победама. Шта их гура на те врло сумњиве „подвиге“ ? Не личе ли они на обузете демонском силом који стреме, свакако, на поклон свом господару Аполону-сатани?

А како се радује "домаћин" игара жртвоприношења које њему приноси земља која је прихватила игре! На пример, на нашим олимпијским играма у Сочију било је потрошено толико новца да би се с лакоћом потпуно БЕСПЛАТНО могле обезбедити десетине хиљада породица са становима! Такође запрепашћује невероватна скала и спектакл самих олимпијских догађаја: људи опчињено гледају како уз бучне узвике и чудесан шоу пролази чин обожавања сатане током отварања игара.

Управо том фанатичном ентузијазму тежила је светска елита, већ дуго година плански освајајући власт на нашој планети. Под тобоже уверљивим изговором пријатељских спортских такмичења, упорно се потурала главна идеја глобализма - ујединити све народе, уједно одвлачећи људе том спортском таштином од њиховог главног задатка - размишљања о вечном животу и о њиховом спасењу. Сада размислите сами, зашто данас имамо Олимпијске игре на сваке 2 године, а не на четири?

За четири године се главе људи, уз Божију помоћ, отрезне, али за две године то је знатно теже, зато што летње игре некако лако прелазе у припрему за зимске, потом, управо, зимске, потом - припрема за летње, потом ... потом ... смрт, и шта нас иза ње чека ?... ... Запамтите: „Ветропирка вилин коњиц...“ ? ...

Пар речи Васељенског Учитеља, Јована Златоустог:

"Јер, подстицати посредством зла је један од ђаволских закона, због чега су такве и све победе постигнуте на олимпијским играма, које су посвећене ђаволу. Није такав, већ потпуно супротан поредак награда на Христовом попришту: тамо је одређено награђивати не оног што наноси пораз, већ пораженог. Такво је поприште Христово, које све поставке има потпуно супротне, и не само победом, већ и самим начином победе још више изненађује; то, што се на другом месту сматра поразом овде представља победу. То је сила Божија, то је небеско поприште, то је слика анђела." (Беседа 22 на Посланицу Римљанима, т. 9, д.2.).

"Не видите ли какав је ритуал на Олимпијским играма, када организатор пролази тргом, са венцем на глави, обучен у дугачку одећу, држећи у руци жезло, а гласник објављује да треба да буде тихо и са поштовањем? Зар није апсурдно да тамо где се прославља ђаво постоји такав мир, а где Христос призива к себи, бива велика бука? Хришћани не би требало да гледају Олимпијске игре, које су по својој суштини паганство." (Беседа на Дан Христовог крштења).

Хтео бих да се мало задржим на оним особинама које су својствене спортистима, и на специфичностима које су добили на одређеним висинама. Гордост и сујета – ето главних особина без којих није могуће доћи на пиједестал почасти. Током времена у спорту се појавило много чега новог, али те страсти које су водиле спортисте по стази смртних грехова остале су не само непромењене, већ су још стекле велику снагу: жеља да се "буде велик" гура спортисте на све, све до чињења преступа - узимања дроге, одстрањења конкурената на сваки начин, а такође ... О начину који женама помаже да постану "најбоље", не знају сви.

Ствар је у томе што хормони које ствара женски организам у раним фазама трудноће појачавају његову издржљивост, а такође изоштравају осећај перцепције, што помаже женама да се активније крећу и да брже доносе тактичке одлуке. Због тога, врло често, пред озбиљна такмичења жене-атлетичарке су постајале бремените, а затим, када се такмичења заврше, "срећно" би се избављале од "допинга" у лицу свог нерођеног малишана...

У закључку бих желео да наведем још једну чињеницу да Олимпијада није угодна Господу: само једном је Патријарх Руске Православне Цркве благословио тим за Олимпијаду,- то се десило у 2010. године пред игре у Ванкуверу, - и наш тим, потпуно супротно свим прогнозама, био је на последњем месту, добивши најмање златних медаља у целој историји Олимпијаде.

Божји благослов је утицао на тим на начин на који је и требало да утиче: Господ је одстранио из душа наших спортиста гордост и сујету.

_______________________________________________________________________

[1] Познато је да је до 18. века европско друштво, захваљујући научној елити, практично окренуло леђа хришћанској цркви.

[2] Јозеф Гебелс - високи лидер Нацистичке партије и Трећег рајха, најближи сарадник и пријатељ Хитлера.

(http://3rm.info/publications/63794-olimpiyskie-igry-po-svoey-suschnosti-yavlyayutsya-sataninskim-ritualom.html)

Са руског: Радмила Благојевић, православна породица, април 2018.

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски