molitvoslovm

Блажени Филарет Исповедник: Апостол Тома

Објављено 15 април 2018
apostol tomaБЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК
НЕДЕЉА 2. ПО ПАСХИ: AПОСТОЛ ТОМА

Света православна Црква данас са празновањем недеље, сједињује и празнични спомен Светог апостола Томе. Притом је карактеристично да се, благодарећи томе, Јеванђеље, које је читано синоћ на свеноћном бденију, поновило, као редовно недељно и на Литургији, у част Светог апостола Томе, што ретко бива.

Некада се у животу употребљава израз „ја сам неверни Тома“, тј. ја нисам баш брз да поверујем. Човек који тако говори, обично и не схвата суштину тог Томиног неверовања, које је Црква у својим молитвословљима назвала добро Томино неверовање.

Када читамо у Јеванђељу та места, која говоре о Светом апостолу Томи, ми видимо да је пред нама, у лицу тог апостола, човек-скептик. На пример, када Је Господ Исус Христос пред васкрсавањем Лазара, рекао својим апостолима: „Идемо у Јудеју“, апостол Тома је рекао другим апостолима: „Пођимо и ми. Умримо с Њим“.

У тим речима се налази, са једне стране, безусловна љубав апостолског срца, која је готова да иде у смрт с љубљеним Учитељем, и, истовремено, такво  скептичко неповерење – хоће ли бити ишта од тог путовања, да ли ће његова последица бити само смрт љубљеног Учитеља и Његових ученика?

И ево, Господ Је на Тајној вечери, разговарајући са апостолима, говорио да пут, куда Он иде, они знају: „Амо же Аз иду, весте и путь весте“ (Куда Ја идем знате, и пут знате.). Али, уследио је Томин одговор: „Господи, не вемы, камо идеши и како можем путь ведети?“ тј. „Господе, не знамо куда Ти идеш, и како ми можемо то знати?“ На крају, ево и приче о додиривању божанских ребара од стране апостолоа Томе – познато је да је апостол Тома, још не видевши васкрслог Учитеља, када је чуо од своје сабраће апостола о Његовом васкрсењу,  одговорио: „Ако не видим сам на Његовим рукама ране од клинова, нећу поверовати. Док не метнем своју руку у ту страшну рану, која је била око Његовог ребра, нећу поверовати“.

Прошла је недеља. Апостол још увек не може да поверује. Како је мрачна, вероватно, била за њега та тешка недеља! Други апостоли ликују и радују се а он све не верује. Кроз седам дана, Господ Се јавио ученицима, међу којима је био и Тома и рекавши им: „Мир вам!“, обраћа Се Томи, парафразирајући његове сопствене речи, којима се он одрицао вере: „Принеси перст твой, виждь раны Моя. Принеси руку твою, вложи в ребра Моя. И не буди неверен, но верен“ (Принеси прст твој и види ране Моје. Принеси руку твоју и метни у ребра Моја. И не буди неверан, но веран.). Тада се из уста апостола од свег срца отело то великолепно исповедање, коме је апостол Тома остао веран до смрти – „Господ мој и Бог мој!“, узвикнуо је апостол Тома.

 

Свака сенка сумње је истог трена излетела из његове душе. Зашто Црква назива његово неверовање добрим? Зато што је Тома, братије, волео свог Учитеља као што су Га и сви апостоли волели. Дај нам, Боже, један стоти део те љубави, која је била у апостолским срцима! Када Је Господ умро на Крсту, за апостоле се тада, како се каже, сунце угасило у свету. Постало им је страшно и тамно и хладно.

Они су знали Кога су изгубили. Тома не може да поверује – свет је за њега опустео, без вере, без његовог Учитеља. Исувише је његово срце било жедно такве вере, у којој не би било ни сенке сумње, зато што је за њега Учитељ био исувише вредан. И истина Његовог учења о васкрсењу је била исувише вредна за апостола. И управо зато Црква и назива то неверје добрим, јер се у њему  пројавило то, колико је апостол, не верујући разумом, срцем и душом, био веран своме Учитељу.

Је ли тако и у наше дане? Личе ли на апостола Тому они, који говоре: „Ја сам неверни Тома“? Обично њихово неверје стоји од Томиног неверја далеко као исток од запада, као небо од земље.

Погледајте, братије, како је за апостола Тому била вредна истина васкрсења, истина правде Светог Јеванђеља! А наше време се баш и одликује тиме, што данас људима све више овладава равнодушност према божанственој истини. Говори се много лепих речи, а заправо, у суштини, код људи је потпуна равнодушност према истини. Некада је такву равнодушност показао Пилат, када Је Господ стајао пред њим на суду.

Пред Пилатом Је стајала Сама Истина, а он је, ипак, скептично изјавио: „Шта је истина?“ тј. постоји ли она? Па чак и да је има - далеко је, а можда је и нема... И с потпуном равнодушношћу окренуо се од Онога Који му Је донео истину, Ко Је био Сама Истина. Тако су и данас људи постали равнодушни. Ви сте и сами, вероватно, не једном слушали како се сада говори много највисокопарнијих, најлепших, рекло би се, хришћанских речи о уједињењу свих у једну веру, у једну религију. Али, запамтите да је унутрашња постава тога – управо равнодушност према истини.

Кад би истина била вредна за човека, он никада не би пошао на то. Али, управо зато што истина људе мало занима, и они просто хоће да се, и по питањима вере, што простије и што удобније некако устроје , зато и говоре: „Треба сви да се ујединимо“ тј. да свако треба да призна да његова вера није истинита већ да ће се, тек када се све те неистините вере слију у једну, однекуд појавити истинита вера!

Бојмо се такве равнодушности према истини. Господ наш Исус Христос нам у Апокалипси јасно указује на то како је страшна равнодушност према истини. Он Се тамо обраћа анђелу, предстојатељу Лаодикијске цркве и говори: „Знам дела твоја. Ниси ни хладан ни врућ. О, када би ти био врућ или хладан! Али пошто ниси ни хладан ни врућ (већ си млак, ни ово - ни оно, није ти драга истина), извргнућу те из уста Мојих!“ А још је оштрије и јаче речено у словенском тексту: „Изблевати тя имам из уст Моих“, као што организам избацује из себе оно њему јако противно и штетно по њега.

Запамтимо да је та равнодушност према истини једна од највећих несрећа нашег одступничког века. Цени истину, човече! Буди борац за истину! Памти како је апостол Тома љубио истину васкрсења Христовог, божанску јеванђелску истину. Та апостолска љубав према истини и према Наставнику истине, за нас је пример како човек треба да цени истину и да љуби онога ко је Пут и Истина и Живот – Господа нашег Исуса Христа.

Човече, стави истину у животу изнад свега и никада не дозволи себи да некако скренеш с пута истине! Наравно, сви смо ми грешни, сви ми падамо по немоћи, али једна је ствар – пасти по немоћи, а друга је ствар – равнодушност према истини, свесни одлазак од ње. Да не буде то с нама! Нека свака наша парохија, као сложна духовна породица тврдо стоји у истини и буде верна ћелија наше свете Заграничне Руске Православне Цркве.

Вероватно сте и сами обратили пажњу колико је много напада данас управо на Заграничну Цркву. Ниједну цркву данас тако не нападају. Нити тако нападају служитеље других цркава, као што нападају служитеље Заграничне Цркве. Шта то значи? То је најсигурнији знак да наша Црква стоји у истини и зато је сва лаж, сва неправда повела рат против ње.

Када наша Црква не би стајала у истини, нико је не би нападао. Све би било мирно и тихо. Али пошто она стоји у истини и ту истину проповеда, благовести и штити, отуда и сви ти напади на њу.

Памтимо то и ценимо то што припадамо светој Цркви која ни у чему не греши против истине, већ је чува онако како Је заповедио Господ наш Исус Христос и Свети апостоли. Амин.

Превод: Православна породица, децембар 2017.

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски