molitvoslovm

Јеромонах Дамаскин Светогорац: Благословени почетак Великог поста!

Објављено 20 фебруар 2018

svtInnokentiyЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН СВЕТОГОРАЦ

БЛАГОСЛОВЕНИ ПОЧЕТАК Великог Поста!

Кад се човек припрема да пође на пут, он мора да зна циљ свог путовања. Тако је и са Постом. Пост – то је углавном духовно путовање, а циљ његов је Пасха, "Празник над Празницима". Пост је припрема за "свршавање Пасхе, истинитог откровења". Зато смо ми дужни да почнемо од тога, да се постарамо и схватимо свезу Поста са Пасхом, пошто нам та свеза открива нешто веома суштинско, нешто одлучујуће у свој нашој хришћанској вери и животу.

За многе, ако не и за већину православних хришћана, Пост се састоји од ограниченог броја већином формалних правила одрицања: уздржање од мрсне хране (меса, млечнога, јаја), од плеса, може бити и од биоскопа, филмова.

Ми смо толико удаљени од правог духа Цркве, да понекад готово и не можемо да схватимо да у Посту има "нешто друго", без чега сва та правила губе већи део свог значаја.

То "нешто друго" може се најбоље одредити као нека атмосфера, уређење, пре свега стање духа, ума и душе, које током седам недеља испуњава собом цео наш живот.

Треба још једном подвући, да се циљ Поста не садржи у томе, да би нас принудио на извесне формалне обавезе, него у томе, да би "смекшао" наше срце тако, да би оно могло да прими духовне реалности, да осети скривену до тада - жеђ општења с Богом.

Свако, ко је доживео макар једном у животу ту јединствену у свету радост пасхалне ноћи, која је "светлија од сунчаног дана", схвата ово. Али у чему је та радост? Зашто ми можемо певати у време пасхалне јутрење: "Сада се све испунило светлошћу, небо и земља и преисподња"?

Путовање је ходочашће! Ипак, чим ми ступимо у "светлу жалост" Поста, ми видимо – далеко, далеко напред – крај пута. Тај крај пута, његов циљ је радост Пасхе, улазак у сијање славе Царства небескога. И то, што ми видимо издалека, тај предукус Пасхе, освећује "посну жалост", преобраћа је у "духовно пролеће". Ноћ може бити дуга и тамна, али за све време пута нама ће се чинити, да тајанствена и сијајућа зара светлости освећује хоризонт. "Не лиши нас наде наше, Човекољупче"!

Неколико речи пред почетак Великог поста.

svtInnokentiy

Светитељ Инокентије Пензенски

Знајући, да љубав Ваша према Господу Исусу Христу све више и више узраста са умножењем дана Вашег живота, са трудољубљем Вашим на корист ближњих и сродних, верујем, да у ове свете дане Четрдесетнице Ваш дух гори новим и двоструким пламеном према Исусу Христу.

Духу је лакше и слободније да стреми и лети ка Господу, кад тело није обремењено јелима, а душа бригама. У посту је лакше и удобније размишљати о себи, о вечном животу и о гресима, који спречавају љубити Господа. И о молитви чешће у посту напомиње и богослужење, и звона, и мноштво молитвеника и исповедника, који желе да исповеде или открију дубину срца свога пред невидљивим Господом.

Постом се и чула чисте, да би окусили и видели, колико је благ љубљени Господ наш Исус Христос. Према томе, пост је лекарство за дух и тело наше, и Ви проводите њега, наравно, тако, како указује Црква и како саветује непрестано Ваша савест, Ваше срце, које бије ка слави Господа.

Мени је дошло на памет да Вам напоменем у посту о посту духовном. Ради тога, да би наложили пост на сами дух, треба одбацити све бриге, одсећи све плотске жеље, оставити све љубљене мисли. Постити – то значи држати сав ум, сво срце једино при Распетом Господу Исусу Христу.

Ова једна мисао, као крст, дужна је да распиње сву душу Вашу и чулне жеље са страстима и похотама. Надам се, да ће Вас Ваше покајање у прве дане Четрдесетнице припремити за овај духовни пост, за сав пост до дана Васкрсења. Свети апостол Павле није ништа хтео да види и зна у Kоринћанима, осим Исуса Христа, и Тога Распетога (1Кор. 2, 2).

Самим тим тај божанствени учитељ Kоринћана учи и нас да мислимо и желимо и тражимо Исуса Христа, и да говоримо и расуђујемо о Њему једином, да уздишемо и радујемо се о Његовој благодати и да плачемо и падамо пред Њим у подножју Крста Његовог, непрестано гледајући на ране, које точе крв на нас и за нас, ради очишћења нашег од свих грехова.

Благосиљајте Исусово име, држите име Господа Исуса Христа свагда у уму и у срцу Вашем! Кад чујете то најслађе име, одмах се свом мишљу обраћајте ка Исусу Христу Распетоме, свим срцем спомињите име Његово, као Посетиоца душа и срдаца наших, као Самог Господа.

Благосиљајмо Господа заједно! Примите и моје, иако словесно на папиру и пером, учешће у Вашем благосиљању Господа, Који нас благосиља сваким благословом – и земаљским и небеским.

Писма: 15 фебруара 1819 г.

Извор: Јеромонах Дамаскин Светогорац

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски