molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: О светом Николи

Објављено 19 децембар 2017
nikolamiro0БЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК
О СВЕТОМ НИКОЛИ

Поштовани читаоци, на дан светог Николаја Мирликијског, објављујемо још једну проповед митр. Филарета Вознесенског - Њујоршког Исповедника, до сада не објављивану на србском језику: Богослужбени прокимни - о светом Николи... Лед на Сунгари је био дебео. И он је трчао, трчао, пропао, упао у воду и већ се нашао под ледом, давио се... Али тада, знајући тај образ, знајући како га Руси поштују, он је просто завапио на свој начин, на кинеском: „Старче са станице, помози ми!“ И нашао се на обали, мокар, али на обали... Како? Он не зна... Затим је скочио, претрчао цео пут, далеко до станице, пао пред тим образом и заблагодарио...

 

 

nikolamiro0

Богослужбени прокимни – о св. Николи

Они који знају наш црквени Устав, који су упознати са нашом православном службом, знају да се на богослужењу често возглашава прокимен. Тај грчки назив означава неки текст из Светог Писма, који има нарочито блиско значење, однос према одређеном празнику. Када је празник, нпр. Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог, тих највећих богослова и проповедника, обично се прокимен возглашава у складу са њиховом великом славом: „Уста моя возглаголят премудрость и поучение сердца моего разум“ (Уста ће моја казати премудрост, и срце моје рећи ће разум.) Јер су њихова уста, заиста, по целој васељени возглашавала речи божанствене премудрости.

Данас ми празнујемо празник у част спомена другог великог светитеља, светитеља и чудотворца Николаја, али чули смо други прокимен: „Честна пред Господом смерть преподобных Его“ (Часна је пред Господом смрт преподобних Његових). Тај прокимен се возглашава у част многих великих светих. Али, иако је светитељ и чудотворац Николај надахнутим, благодатним словом настављао и почавао своју паству, његова главна слава није у томе.

Ми знамо у чему је његова главна слава. Подвижнике, свете људе, који су се прославили нарочито делима љубави и милосрђа, тако и називају „милостивима“. Баш недавно је Црква прослављала једног од таквих великих милостиваца – праведног Филарета Милостивог. А данас она слави светитеља Николаја, за кога, такође због изузетних дела љубави, руски народ страдалнику и немоћноме говори: „Пођи, помоли се Николи Милостивом, а он ће Свемилостивом Спасу испричати о твојој нужди“.

Ја бих хтео да вам напоменем ту нарочиту славу, која припада светитељу Николају, више него другим угодницима Божијим. То је чињеница да се његово име поштује и међу незнабошцима, који не познају хришћанство. А постоји и разлог за то. Десио се случај, добро познат Харбинцима. Тамо, у Харбину је било такозвано Ново гробље. Поред њега је био дуги, стрми, високи одрон.

Тамо су се, некако, игарала кинеска деца. Играла су се тамо где су биле стене које су могле да се обруше на њих. И баш тада, када су се тамо кинеска деца разиграла, одједном се појавио светлоносни старац, који им је строго рекао на кинеском, да одмах оду оданде. Уплашена деца су побегла, и тек што су потрчала са тог места, обрушила се огромна стена.

Она би погинула под њом, да није било упозорења старца. Та вест се пронела тренутачно, наравно, међу Кинезима а затим и међу Русима.

Један руски ловац се занео својим омиљеним послом и отишао јако далеко, заправо у неку кинеску џунглу. Уморан, ушао је у неко кинеско село.  А Кинези су народ љубазан, срдачан, предложили су му да се одмори. Улазећи у „фанзу“ тј. у кућу, он је видео на вратима прикуцан образ  светитеља Николаја. И помислио је да су они у сваком случају незнабошци, вероватно су случајно нашли ту иконицу, и замолио је домаћина да му је да. А домаћин се наљутио и одговорио да је „тај старац јако добар, ми га јако поштујемо зато што нам много помаже“.

Испричаћу вам још један случај: у Харбину је на железничкој станици био велики благолепни образ светитеља Николаја, који су многи сматрали чудотворним. Сви руски православни људи (осим, можда, само атеиста), када су путовали пругом и долазили на харбинску станицу, сматрали су својом неизоставном обавезом да се помоле пред тим образом и да поставе свећу. И десио се овакав случај: пролеће. На великој, широкој реци Сунгари топио се лед. На станици се сабрало много људи.

Возови су често ишли. Одједном виде да утрчава у зграду станице потпуно мокар Кинез. Он утрчава, баца се према икони, пада на колена и нешто говори за себе. Испало је да је благодарио светитељу. А шта се десило? Он се некуд журио и решио да ризикује – да претрчи широку реку по леду.

Лед на Сунгари је био дебео. И он је трчао, трчао, пропао, упао у воду и већ се нашао под ледом, давио се... Али тада, знајући тај образ, знајући како га Руси поштују, он је просто завапио на свој начин, на кинеском: „Старче са станице, помози ми!“ И нашао се на обали, мокар, али на обали... Како? Он не схвата... Затим је скочио, претрчао цео пут, далеко до станице, пао пред тим образом и заблагодарио...

---

Чуда светог Николаја не могу се избројати! Он се у већини случајева јављао као онај који милује и спасава. Али, некад се показивао и као онај који страшно кажњава, када је видео да су потребне неке строге мере. Не сећам се сада тачно, причали су ми, да се у Харбину, где је био образ светитеља на станици, о којем сам вам јуче говорио, да се тамо десио и овај страшни случај. Тако су ми причали, када су тамо већ били комунисти, совјетски.  

На станици, је као и пре, било много народа и образ светог Николе, и пред њиме свеће. Иду војници: црвеноармијска стража. Народа много, моле се, стављају свеће. Један војник, црвеноармијац, говори другима: „Ево, ја ћу сад да узмем и да запалим цигарету на кандилу, које је пред иконом“. Други војници су почели да га грде и заустављају: „Не ради то! Шта ти то треба?!“ А он им одговара: “Ако има Бога, нека ме казни!“ Попео се степеницама до иконе и на кандилу запалио цигарету, окренуо се и смејући, враћа се својим пријатељима.

По њему су свуда биле окачене бомбе и без икаквог видљивог разлога, те бомбе су одједном све експлодирале – разнеле су га буквално да делиће, од њега ништа није остало, а нико други, без обзира на силину ексползије, није пострадао. Само је он погинуо!

Сваки пут када помињемо светог Николу, треба да памтимо да је Господ том великом угоднику Божијем даровао нарочиту благодат, углавном, да помаже људима који страдају. Зато, када ти је на души тешко, без сумње се обраћај великом светитељу, који ће чути твој призив и својом благодатном силом ће ти помоћи и избавити те...

Свети апостол Јован Богослов је проповедао љубав тако да су га и звали „апостолом љубави“, а свети Николај је тако оваплотио љубав у свом животу, да га називају Никола Милостиви. Али памтите, љубљени, да ако је Господ рекао да све хришћане, његове ученике, можете препознати по том знаку, што они имају љубав међу собом, истовремено треба памтити да хришћанска љубав уопште није љубав равнодушна према свему и према свакоме. Погледајте, на пример, Сам Господ Исус Христос, по љубави својој, даје нам заповест љубави и праштања говорећи: „Ако су те ударили по једном образу, окрени други“, љубављу ћеш смекшати свог противника. 

Апостол Павле је, вероватно, знао заповест о љубави, зато што је проповедао љубав као мало ко други. Али ипак, када је првосвештеник Анна, зли и нечестиви, наредио да га на судилишту бију по устима, апостол му је на то одговорио гневним речима: „Бог ће тебе бити, зиде окречени!“ Зато што у случају Анне то није био излив гнева, разумљив за нашу немоћ, већ распаљена злоба, сатанска и неправедна.

К апостолу Петру долази човек по имену Ананија и његова жена Сапфира, који су хтели да обману апостола, продали су имање и донели део новца а рекли су да су донели све. И после страшних разобличујућих речи апостола Петра, и муж и жена падају мртви. Зар апостол Петар није био пун љубави?!

Апостол Павле проповеда на острву, где је мудри, паметни проконзул, управник острва, хтео да чује апостолску реч, а волхв  Елима се свим силама противио апостолској проповеди. Апостол је претећи погледао на њега и рекао: „Испуњени сваком злобом, хоћеш ли дуго заводити људе са правих путева Господњих? Ево руке Господње на теби: ти ћеш ослепети!“ И он је моментално ослепео.

Било је и других случајева, када угодници Божији уопште нису својом љубављу покривали људску злобу и бешчашће, већ су напротив, реаговали на њу јако оштро. На Васељенским саборима, када је реч ишла о јеретицима, јесу ли их Оци Сабора мазили по глави? Је су ли им говорили да су у јединству љубави са њима? Не! Они су их разобличавали и одлучивали од Цркве, предавали анатеми!

Зашто тако често нама, Руској Заграничној Цркви, сада говоре: „Ви немате љубави, зашто ви нећете да општите са овима, нећете са онима, са онима кажете да не треба имати општења, ви немате љубави!“ Некада давно је још старозаветни мудрац Аристотел, велики философ, са својом философијом иступио против свог духовног оца, учитеља философије, такође великог философа, мудраца Платона.

И ево, Аристотел, његов ученик, који је такође колос, колос ума, почео је да му се противи. Њему су чак почели да говоре због тога: „Зашто ти идеш против свог учитеља, против Платона, па ти си његов ученик?“ – „Драг ми је Платон, али ми је истина дража.“

И хришћанима је та истина дража. У име истине а против лажи су подигли свој глас апостол Петар и други; у име истине против јереси, против јеретичких лажи, су подизали свој глас Свети Оци Васељенскх сабора, ради љубави према истини су они оне, који се противе тој истини, анатемисали, одсецали од Цркве. А нама данас говоре да све треба мазити по глави и говорити: „Сви сте ви добри!“ А љубав управо и указује на то да оног који је у заблуди не треба мазити по глави и говорити му да је добар, већ му треба указати на његову грешку.

Данас љубав виде тамо где се може рећи, речима песника, да су људи постали „срамотно равнодушни“ према добру и злу. Онај ко заиста воли истину, тај ће разобличавати непријатеље истине и неће се саглашавати са њима. Ако он види човека који је у заблуди, он ће се потрудити да га уразуми а неће га узимати под руку и говорити: „Ми смо заједно са тобом!“ А сада су те саблазни стално пред нама. У екуменизму, који се разлива у таласима по целом свету! И у свим другим јеретичким погрешним мишљењима.

Запамтићемо то, љубљени, и апостол љубави Јован Богослов и свети Никола Чудотворац, сви они нас зову к љубави. Они су сами сијали љубављу и нас призивају к њој. Али запамтите да љубав према истини треба да стоји на првом месту. Ако је човек у заблуди, укажи му на то, а ако се он злобно противи, разобличи га без икакве бојазни, како су то радили апостоли и Свети Оци. И само тада се заиста брани истина како треба, како то треба да чини поборник истине. Само тада ћеш ти заиста бити сином истине, сином хришћанске љубави и тада ће по тој љубави познати да си ти заиста ученик Христов. Амин.

filaret voznesenski ikona

Превод: Православна породица, децембар 2017.

 

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски