molitvoslovm

Православље и рок музика

Објављено 01 октобар 2013

hramО. НИКОДИМ БОГОСАВЉЕВИЋ

ПРАВОСЛАВЉЕ И РОК КУЛТУРА (ОДЛОМЦИ)

Након педесетогодишње немогућности да јавно ради и говори, отварајући своја врата ка свету, наша Црква са њих може видети све муке и јаде који су напали (без пастира, нечувану и небрањену, вуковима и разбојницима препуштену) њену чељад. Она се има данас суочити са, међу младима, широко распрострањеном културом која своје порекло и упориште нема на овим нашим просторима, односно, није изданак православља, већ долази са других страна.

 

У самом средишту те тзв. рок културе, као њена жила куцавица, бије и откуцава рок музика која својом силовитошћу и животном философијом о којој пева и коју собом носи, представља бунт младих Запада против цивилизације својих родитеља, али и повод и прилику за лакомислену безбрижност и забаву. Страна нашој духовности и наслеђу, она је могла да се накалеми на древно стабло наше самобитности тек пошто је насилним путем од незнабожаца оно било лишено вишестолетних грана и кракова. Већ сама чињеница да је ова култура изданак неправославног порекла, унапред упућује на њену немоћ да има нечега доброг у себи, односно, говори о њеним лошим својствима и из тога произлазећој штетности. Ово може најбоље показати поређење рок културе и њене музике са местом и улогом коју музика има у нашој православној баштини.

***

Најпре треба нешто рећи о коришћењу музике у нашем богослужењу. Као што је познато у њему се користе једино људски гласови, као од Бога дати најсавршенији инструменти. Места у нашој Цркви за остале музичке инструменте нема. Ово проистиче из намере да се слављење Нај прослављеније Тројице у Јединици и Јединице у Тројици - Оца, Сина и Духа Светога - врши духовно, са смирењем, бестрасно, где изостају телесни покрети, при чему и само тело постаје одуховљени инструмент богослављења. Са овим је, наравно, уско повезан и садржај текстова наших богослужбених химни, који су усредсређени с једне стране на стварање покајничко-смиреног духа код појаца и верних и, потом, из њега извиреће прослављање Свете Тројице и светих Божијих угодника. Крајњи домет такве музике је трансценденција, надилажење стварности, устајање из палог света чији смо по телесном рођењу делови, и улажење у стварност духовне заједнице сабране као Тело Христово - Црква, чији смо удови постали кроз ново духовно рођење - свето крштење, које није ...од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн 1, 13). Другим речима, циљ такве музике јесте умртвљавање страсти и кроз то наше одуховљење, обожење, охристовљење-наше спасење.

koloИз овога је даље следио начин коришћења музике у нашој народној уметности. Певана и свирана музика јесте одраз свих стања, осећања и потреба наших старих. Сваки део њихових живота био је испраћен музиком. Јунаштво, осећања заљубљених, породичне љубави, губитак ближњих, радост и туга - све је то песма или тужбалица испраћала на начин смирен, дубок и искрен, и што је нарочито битно, на начин детиње чедан, бестрасан и девствен, односно, достојанствен и етички узвишен. Чак су и кола била или горштачки стамена, или равничарска игра разбибрига, у најлепшем смислу те речи. Задуго није било ни трага ни наговештаја од било какве ниске страсти и распојасаности. Све до седамдесетих година, сада већ прошлог века, наше су народне песме биле певане у овом духу.

 

Рок музика и њена култура, односно, њен начин живота, све је друго осим горе описаног. Њени ритмови и јачина и начин свирања и певања, као и садржај текстова, јесу изливи и покретачи страсти извођача и слушалаца. Крајњи циљ овог, под знацима навода уметничког-чина, јесте такође екстаза, излазак из овог света, али на погрешан начин нашаптаван и испомаган, преко наркотика и алкохола, од стране демона. Страсти у својој суштини јесу неприродно везивање човекове душе за било шта трулежно, пролазно и смртно, оне су наслађивање у било чему што је земаљско. Страст је такође и било која врста веровања у лажне богове, што је идолопоклонство, односно, обожавање и обожење нечега што по својој природи није, нити може бити Бог, у овом случају рок идола, рок звезда: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство (Кол 3, 5). Иза свега стоји ђаво, горди анђео који је пао с неба јер је умислио да је бог, који не ради и не тражи ништа друго до да му се поклонимо, и да му оковани у робовске окове страсти служимо. Према томе, Бог није, нити је могао бити творац рок музике: Јер нас не призва Бог на нечистоту него у светост (1 Сол 4, 7). Њен творац је човек потпомогнут од ђавола, који ју је искористио да га преко ње пороби и одведе на дно пакла. Другачије речено, оно што је од Бога то је чисто, чедно, девствено, бестрасно и свето, односно, тамо где је ђаво ту је нечистота, разврат, оскрнављење и грех.

koncert

Тешко да се у рок музици и култури може наћи ишта од овог првог, од узвишеног, небеског, божанског; рок култура је на самом дну бездана палог Адамовог потомства. Она живи у тами јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла (Јн 3,20). Зато се може рећи да рок музика стоји на самом почетку, као основни извор и покретач дугачког низа зла које преко наркотика, алкохола, разврата и блуда најчешће води ка трагичном крају погрешних и промашених младих живота, до дизања руку на себе или тихог, одложеног и лаганог самоуништења: Јер који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни (Гал 6, 8). На другој страни, рок култура је још и моћно средство разних тоталитарних, обезбожених идеологија, философија и религија, па чак и сатанистичких култова. Раширена међу младима свих континената, раса и народа, она треба да припреми нове нехришћанске генерације за примање једне нове синкретистичке, екуменске религије која ће дочекати и зацарити антихриста. Пансветска MTV мрежа се из дана у дан све више плете и разастире да у себе увуче и у загрљају духовне смрти пригрли и угуши што више new age младежи. Рок култура је широки и дубоки и добро наложени и усијани melting pot - лонац за утапање, топљење и претапање особености (дарова Божијих) православних народа са осталим незнабожним народима, односно, за ширење и владавину америчког начина живота (American way of life).

 ***

Христос је мера и суд свему. При суђењу и процени појава као што су рок култура и музика треба стално имати на уму два система веровања: један који важи у свету и други у Цркви. Мерила света су релативна, односно, неистинита. Били су и прошли хуманизам и ренесанса, барок и рококо, сецесија и поп-арт, били су и прошли. А истинито је само оно што је слободно од епохе, моде и времена, од пролазности, истинито је само оно што је вечно, непролазно. Суд Цркве је апсолутан, непроменљив,не подлеже утицају и удару времена, он је увек исти, дакле, увек истинит из простог разлога јер је сама Црква вечна. Према свету рок је као и сви претходни изрази врста музичке уметности, док ће то Црква врло лако побити тврдњом да је истинита и права уметност једино она уметност која је сведочанство и израз вечних, непроменљивих истина. Отуда је права једино она уметност која говори, велича и слави Бога и живот вечни који Он једини поседује и даје; права уметност је она која је сама животворна, која приводи и даје посредно силу вечног живота; права уметност силином божанске вечности у себи служи као моћно оружје против греха, стихија, пролазности, ђавола и смрти. Из овог угла и према овом суду рок култура нема вечности у себи, она је вапај смртника који - противречно-славе, уживају и обожавају ту своју немоћ, страдање, и, у крајњој линији, своју смрт. Рок уметност нема огња бесмртности у себи, отуда она није права уметност нити права култура јер у своме средишту нема култ прослављања јединог достојног прослављања - Најпрослављенијег Богочовека Исуса Христа - јединог победитеља смрти, већ за своје било има лажни култ лажних идола и богова, почевши и завршно са ђаволом.

О свему овоме нам недвосмислено сведоче непролазне истине Божијих речи исписаних на страницама Јеванђеља, које су непристрасне и једине судије наших живота и дела. О односу православља и рока најнепосредније говори Христово сведочанство да не можете истовремено служити два господара:...јер или ће једног мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону (Мт6,24). Или:...какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром (2 Кор. 6,14-15)? Не може се, дакле, у исти мах бити и за храмовном певницом и на рок концерту. У том смислу и речи: Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас (Мт 7, 6), морају се схватити као упозорење да своју боголику чистоту наши млади не смеју бацати свињама (демонима) ниских страсти на прљање, јер ће се након што их обесвете окренути и духовно их растргнути, односно повести за собом у крајњу таму вечне погибије.

По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати... И тако, дакле, по плодовима њиховом познаћете их (Мт 7, 16-21). Ово су кључне речи. Ако се добро дрво богоугодног и побожног живота може препознати по смирености, благости и несебичној љубави, онда се зло дрво рок музике и културе може препознати по злим плодовима самољубља и гордости, зависности од наркотика, алкохолу, блуду и завршно-самоубиствима.

 ***

rockРок музика је духовни плод цивилизације западног, англосаксонског, протестантског света. На америчком континенту среле су се и препознале две незнабожачке културеАфрике и Европе. Рок музика је за основу узела ритам афричких племена који је коришћен да би се у примитивним обредним играма долазило до општег транса, до губљења свести, и кроз то предавало на службу злим дусима. На ово је назидана свест протестантског хришћанства која је од 16. века започела са негирањем поштовања сваког вида предања Цркве, од храма, преко светих икона, светих моштију и светитеља уопште, а у рок музику уградила своје либерално поимање телесне љубави, брака и свих видова личне (егоистичне, себичне) слободе, које данас завршава у одобравању бракова мужеложаца и женелошкиња и њиховом праву да усвајају и васпитавају децу: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије. (1 Кор. 6, 9-10) Према томе, рок музика и култура били су израз и плод једног дуготрајног, али и предвидљивог пада схватања и доживљавања слобода, најуочљивија и најгласнија побуна телесног против духовног, земаљског против небеског, човечијег против божанског. Рушењем свих забрана и табуа, хипи покрет је са својом слободном љубављу ударио на основ хришћанског живота, на девственост, целомудреност и уздржање, који су, опет, темељ борби против страсти, односно, живота по телу, телесног живота који човека спушта ниже од бесловесних животиња које, као што је познато, немају моћ да своје природне нагоне злоупотребљавају. Дакле, искористивши силину ритмова афричких бубњева, деца су отишла даље од својих родитеља који су им, ма како изгледало то чудно, већ прокрчили и прилично утабали пут. Тиме је протестантска јерес показала своје право нехришћанско и антихришћанско лице и ушла у завршну фазу одобравања свега оног што је за човека опасно и погубно, свега онога што након краткотрајног и привременог храњења телесних страсти води у вечну духовну смрт. Иза свега стоји и вешто вуче конце мрзитељ истине од искони, отац лажи, богомрзац и човекоубица - сатана. Почетни бунт и револуционарно освајање слобода вешто је преведено у индустрију за производњу новца, где се по својој духовној основи и садржају рок култура потпуно слаже и уклапа са најпогубнијом одликом савремене потрошачке западне цивилизације - обожавањем новца, при чему је постати славан исто што и бити богат.

***

Ако се било шта, на први поглед, у рок култури могло препознати и прогласити за позитивно, већ плитким гребањем испод површине да се лако уочоти привид таквог утиска, из простог разлога, јер све што није постављено и сазидано на Христу не може бити трајно нити истинито. Тако је и ангажованост рок музике нехришћанска, јер у својим анархичним позивима на бунт против диктатура и ратова, на борбу против SIDE или за заштиту угрожених животињских врста, она за основу и решење нема Христа, већ сладуњаво и утопистичко проповедање мира, љубави и слободе, којих ван Христа нема нити их може бити, јер једина права и потпуна човекова слобода је слобода од смрти, коју човек има само као причасник Христовог васкрсења. Више него добро сведочанство о јаловости сваког људског подухвата који за полазиште и исходиште нема Христа, јесте и тужни податак да је сав приход од рокерског хепенинга звучног али и празног назива Live Aid, намењен гладнима у Етиопији, завршио тако што је заплењен од власти ове земље и искоришћен за куповину оружја ради борбе против побуњеника. Такав је јадан и бедан исход сваког потхвата који се ослања на нашу немоћ, слабости и сујету: А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан(Мт. 7,26-27).

Такође, оно што се, условно речено, као позитивно може чути и препознати у овој музици јесте заправо крик целокупног палог човечанства, свих презрених и заборављених, вапај гладних љубави и жедних вечности, врисак оних који тону у вртлогу суровог света, који из дана у дан постаје све суровији и безосећајнији. Тиме се овај израз деце очаја и безнађа прикључује општем наслеђу трагедије људског рода, страдалних Адамових синова и кћери, који својим боготражитељским бићима морају пролазити кроз пустиње и прашуме богоостављености и богоборства.

***

suzaПознато нам је неколико досадашњих подухвата и покушаја да се код нас православље приближи рок култури. На самом почетку стоји издавање књиге "Деца апокалипсе" двојице младих Американаца, православних монаха Јована (Малера) и Андреја (Вермута). Књигу је превео и изврстан предговор написао Матеј Арсенијевић, а изашла је у издању "Светигоре", издавачке установе Митрополије црногорско-приморске. До књиге сам дошао тек након што је писање чланка било приведено крају. Плашио сам се да сам мало претерао у строгом суду према теми и носио се мишљу да га делом ублажим, али када сам прочитао "Децу апокалипсе" схватио сам да је мој чланак само бледа сенка у односу на сурова и потресна сведочанства исписана у њој. На првих педесетак страна изнето је толико бола, чемера, суза и голе истине о - до смрти, до пакла огољеном Западу да их је тешко хладнокрвно поднети. То је језива и сирова слика пакла кроз који пролазе млади на Западу; књига нихилизма, насиља, пустоши и безнађа: "Свет је прешао границу иза које више нема повратка. Отишли смо предалеко и повратка нам више нема. Оно што на могући начин илуструје оно о чему говоримо јесте чињеница да данас никога више ништа не може шокирати. (64) Музика која је некада била утеха људском животу постала је, данас, средство производње пакла на земљи, оно што нас навикава на тај пакао. Лепота је разапета. (47) За многе младе људе самоубиство је постало идеал за који вреди живети, а за неке чак и идеал за који вреди умрети. Самоубиство не само да је постало позорница на којој млади живе, већ оно све чешће спушта и завесу смрти преко њиховог живота. (63)" Али, то је и књига наде у проналажење светлости на крају дугачког и мрачног америчког тунела, светлости која одводи Христу, Светлости која је Христос. Ово је књига пакла и раја, упутство за излазак из уста и утробе звери и бег у наручје благога Творца. Она је упозорење и руковођење младима задњих времена који изгледа неминовно морају проћи кроз иста искушења и изазове. (...)

***

На крају, вратимо се суштини односа православља према рок култури. Јасно је да ова потоња припада палом и посусталом свету, Још од великог раскола 1054. године, по одвајању од животворног дрвета живота чије се стабло непрекидно напаја са источника живе воде благодати Духа Светога и непрестано рађа и даје цветове и плодове небеске уметности и светитељства, Запад је себе осудио на лагано и тихо одумирање, на сушење и вењење својих цветова и плодова. Сведоци смо да је од 13. века до данас уметност Запада прешла пут од хуманизма до поп-арта, а са Цетињским бијеналом од пре неку годину, под називом "Нова икона", стигла је до своје завршне сатанистичко-порнографске наказности. Према томе, рок култура је на самом врху крошње сувог и скоро беживотног дрвета уметности и културе Запада, односно, при самом дну његовог суноврата. Испод ње долази једино поменута порнографско-сатанистичка наказност, са којом се она непрекидно служи и у мањој или већој мери је прихвата и показује.

Но, то још не значи да наша Црква понтијевски пере руке од одговорности за свет: Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега (Јн 3, 17). Православље прави разлику између рок културе и рокера. Нас рок занима једино као кукољ на нашој светосавској њиви који посади непријатељ (Мт 13, 25) и као опасност и зло за наше жито које су наша деца, браћа и сестре. Добри пастир остави деведесет и девет оваца и крене у потрагу за једном изгубљеном, и када је пронађе више јој се радује него оним неизгубљеним (Мт 18, 12-13). Колико смо према рок култури изнели негативан суд, толико више морамо показати милости, разумевања, стрпљења и љубави према нашој палој браћи. Црква није самодовољна и не затвара своја врата и не ужива егоистички у свом спасењу, и не само што отвара своје двери и позива са њих, већ и своје најбоље пастире шаље у свет да траже и дозивају изгубљене и залутале овце. Колико смо били строги у суду према рок култури, који она објективно и заслужује, куд и камо морамо бити блажи према онима који на путу за Јерихон леже израњављени, на смрт пребијени од разбојника (Лк 10, 30-37). Прича о милостивом Самарјанину је средиште нашег односа према младима рањених душа и срца, при чему рана тражи мелем, болесник лекара, а рука дављеника руку избављења.

samarjanin

Милостиви Самарјанин 

Нисмо ни за један вид искључивости. Напротив, наше православље управо краси ширина моћи да се све разуме, да се нико и ништа не одбаци нити презре, али само из једног разлога или само с једним јединим циљем, да се Божија створења упознају са путевима истине, знања и спасења. Озеблом и промрзлом који је тумарањем по беспућу стигао на наша врата, не можемо с ногу говорити да није добро што је ишао насумице и без мапе, већ ћемо га најпре примити у топли дом, окрепити и огрејати га, а потом, када он дође себи, говорити му о томе да треба ићи главним путем, а избегавати странпутице. Метод апостола Павла: Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор 9, 22) - јесте општи и најделотворнији. Снисхођење са стрпљењем и састрадавањем - дела су хришћанске љубави.

staracporfirijeС овим у вези, као поучан и сликовит, навешћемо један случај који се догодио са светитељем наших дана, старцем Порфиријем, када му је у посету дошао један хипик: "Чим је сео преда ме, видех његову душу. Био је добре душе, али рањене - зато је био бунтован. Говорио сам са љубављу,и тога веома гану. 'Старче', вели ми он, 'нико ми досад није тако говорио'. Ја га ослових по имену, а он се веома зачуди како сам то могао знати. 'Знаш', рекох, 'Бог ми је открио твоје име. Но, открио ми је и то да си путовао у Индију, да си тамо упознао гуруе и да си их следио'. Он се још више зачуди. Рекох му и друге ствари о њему, и он отиде веома задовољан. Следеће недеље, ево га опет он са групом хипика. Уђоше сви заједно у моју келију и поседаше око мене. Са њима је била и једна девојка. Сажалих се на њих. Били су добре душе, али рањене. Нисам им говорио о Христу јер сам видео да нису спремни да слушају. О стварима које их занимају, говорио сам им њиховим језиком..." Ове речи Христовог слуге ехо су и плод осећања његовог Господа: А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметении напуштени као овце без пастира (Мт9,36).

***

У оквиру приказа баштине свеукупног стварања данашње цивилизације може се и за рок музику наћи места на црквеним медијима. Може се, дакле, на кратко повлађивати и снисходити нашим чулима и осећајима, али трезвен ум и будно око и јасна реч наше Цркве морају опомињати да се истовремено не може служити Богу и мамону, не може се певати и славити у исти мах Христос и сатана. На нама је да најсветлијом лучом еванђељске истине објаснимо и покажемо-да својим животима посведочимо - пут који води у Царство светлости, у чијем средишту блиста лик Победиоца смрти и таме - Христа Спаситеља. То Христово Царство светлости јесте Црква. Она је једина стварност, она је једина истина. Према песми великог славословља којом се слави и прославља Бог, сви остали тонови и хармоније нису ништа друго до завијањеи хук пролазних и привремених светова и стихија, звуци ветрова који звижде и лете преко празних и испразних пустиња наших палих страсти и сујета. Света литургија је срце целокупног космоса, читавог видљивог и невидљивог света, она је источник културе и уметности вечнога живота. Друге песме и истине нема, нити ће је бити. Све остало су копије, сурогати, хибриди и мутанти-лажи и лажни богови.

Цетињски манастир Госпојински пост, 2002.

Извор: Владимир Димитријевић, Пут за Нигдину, ЛИО Горњи Милановац, 2007.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PutZaNigdinu/PutZaNigdinu32.htm

Напомена: Илустровање текста наше – прим. „Борба за веру“

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски