molitvoslovm

Митр. Филарет Вознесенски: Велики петак

Објављено 05 април 2018

filaretikon3МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

ВЕЛИКИ ПЕТАК

Управо смо чули повест о страдањима нашег Спаситеља, како о томе приповеда св. апостол и јеванђелист Матеј. Подвиг Христов, Његова предкрсна и крсна страдања на Голготи су велика тајна. Никада човек не може, не само да обухвати, већ ни да достигне, да проникне у дубину те Тајне. Јер када је Господ савршавао Свој подвиг, Он је претрпео нешто што обичан човек уопште не би могао да издржи. Колико је мучно било то што је Он преживљавао, што је Он претрпео, видимо из тога што је у Гетсиманском врту, када су се приближила Његова страдања, Он, Који је дошао на земљу ради тога да спаси људе, као у ужасу одступао од тог подвига и молио се Оцу небеском, ако је могуће "да минует Его Чаша сия'' (Да га мимоиђе ова чаша). Тако је ужасна она била!

Мало раније, после Улаза Спаситеља у Јерусалим, слушали смо како се из Његових уста отргао вапај, молба: '' Отче, избави Мя от часа сего", али овде Он већ додаје: "Но сего ради приидох Я" – ради тога сам Ја и дошао, на тај страшни час страдања. Свети Оци нам говоре – то је нарочито волео да наглашава најблаженији митрополит Антоније, да се тај искупитељски подвиг састоји из два дела, има две стране.

Први његов део је био у Гетсиманском врту. Тај подвиг је довео нашег Спаситеља до такве изнемоглости, да је био обливен крвавим знојем. Да не би изнемогао и малаксао својом људском природом, Отац небески Му је послао анђела који Га је укрепљивао.

Владика Антоније је указивао на то да је то био подвиг Његове састрадалне, пастирске љубави. Својим свезнањем, као свемогући Бог, за Кога је подједнако откривено оно што ми називамо прошло, садашње и будуће, сазерцавајући све то, Он је примио у Своју најсветију душу, желећи да нас искупи од греха, примио је сваког од нас, са свим нашим гресима, немоћима, страдањима, неисправљеношћу. Сваког од нас је Господ узео у Своју душу, престрадао, преболео за сваког од нас, зато Он и јесте "Агнец Божий, вземляй грехи мира" (Јагње Божије Које узима на се грехе света).

Његова бесконачна љубав, примивши човека у Себе, у Своју душу, као да је усвајала човечје грехе као Његове сопствене. То није било некакво формално, словесно одређење, није било нешто спољашње, већ је то било управо Његово унутрашње прихватање наше грешне природе, наших грехова на Себе. Зато је Он и падао када је ишао на Голготу, падао је под Својим Крстом, изнемогавајући, јер је управо на том Крсту Он носио грехе целог света да би их приковао и уништио на Крсту.  

И после тог подвига Његове пастирске љубави, када је тако Господ оплакао сваког од нас, наше грехопадове, нешу неверност, после тога Он већ усходи на Крст. Тамо Он приноси Себе на жртву за грехе света, као "Агнец непорочно закланный" (Јагње непорочно заклано).

Али ми врло често чујемо питање: ''Чему таква страшна жртва? Па добро, људски род је потпао под власт ђавола, али Бог је свемогућ! За Његову свемоћ, шта би било за Њега да просто ослободи људе од те власти ђаволске а ђавола да отера далеко?'' Свети Оци нам указују на то да је Господ – најправеднији. То Његово правосуђе Он простире на све створено Њиме, не искључујући ни Свог непријатеља – ђавола. Ради се о томе, како говоре Свети Оци, да је човек слободно од Бога, када је био искушан у рају, слободно од Бога - прешао под власт сатане.

Ако би непријатељ њиме, човеком, овладао насилно, то би било друго. Ми из Јеванђеља знамо како кратко се Господ расправљао са злим дусима када су они насилно, безаконо владали човеком. Он је говорио: "Замолчи и выйди из него!" (Умукни и изађи из њега!) Ето шта је говорио Господ, а овде нема тога! Човек се слободно потчинио сатани и Свети Оци говоре: ''Када би Господ просто силом Своје свемоћи узео човека од сатане, ђаво би њему говорио: ''Ти ниси праведан! Они су моји а не Твоји, они су добровољно прешли код мене''.

И ево, Он и савршава Свој подвиг љубави: долази на земљу, даје људима Своје чудесно учење, даје пример Својим чудесним животом, којем нема равног и не може бити никада! Као сунце сија пред људима Својом светлошћу учења и Својим животом! Он је чудотворио, благотворио, никада није одгурнуо од себе ни једног грешника који се каје. Јер кроз покајање човек, слободно од власти ђавола, прелази под заштиту Његове љубави.

Али ево, да би то савршио применљиво на све људе, Он и савршава тај подвиг, бива разапет на Крсту, узима на себе грехе целог човечанства. Човечанство, ослобођено од греха, има сада потпуну могућност да слободно пређе од ђавола ка Богу, свом Творцу. И сада сатана ништа не може да Му каже на Страшном Суду, не може да га оптужи за неправедност јер је Он призвао слободну вољу човека а није га присилно натерао да иде за Њим.

Запамтите, како Он говори у Јеванђељу: "Аще кто хощет идти по Мне, да отвержется себе и возьмет крест свой, и по Мне грядет". т.ј. ако хоћеш да идеш за Њим, ако хоћеш да се одеш од власти ђавола под Његово благо владичество, узми Крст свој и иди за Њим. Управо зато пут хришћанина и треба увек да буде крстоношење на овај или онај начин.

Притом, нарочито у ово време, љубљени, човек и нема потребе да тражи за себе нарочити крст, живот је данас постао такав да сваки хришћанин који хоће да буде веран своме Спаситељу, који хоће да живи заиста хришћански - по учењу Цркве, повинујући се Цркви као својој наставници и мудрој руководитељки,он ће и невољно бити крстоносац, и то какав! Свет је данас толико обезумео, толико се удаљио од свих хришћанских вредности у свом животу, да хришћанин заиста мора да буде крстоносац на сваком кораку. То сви ми треба да памтимо.

Ево, тек што смо чули на крају ове приче, тужну историју апостола Петра, који је трократно, са заклетвом, изјавио да он не познаје тог човека, т.ј. Господа Спаситеља, клео се и заклињао. А неколико сати пре тога, на Тајној Вечери се клео да ће поћи у смрт за Њега. Не говоримо то сада да бисмо осуђивали великог апостола. Ми знамо ко је био апостол Петар после тога – Првоврховни апостол то јест апостол над апостолима! И ето, њему је Бог допустио тако тешку, мучну лекцију смирења. Он је самоуверено говорио на Тајној вечери да ''ако се сви и саблазне, ја се једини никада нећу саблазнити!'' И ни један од апостола се није одрекао Њега, Спаситеља, само Петар Га се одрекао.

Овај пример људске немоћи увек треба да нам буде пред очима, да нас учи томе да се никада не уздамо у своје силе. Ако желимо да будемо заиста верни нашем Господу, ако хоћемо да будемо крстоносци, ми стално треба да памтимо да без Његове помоћи ми то никако не можемо да учинимо. Без божанске помоћи, без помоћи нашег Спаситеља, Који је и Сам рекао: ''Без мене не можете чинити ништа''.

Без Његове помоћи, понављам, нама су само суђене ''добре намере, а учинити ништа не можемо!'' Зато сваки пут када те твоја савест призива на крстоношење, на верност Спаситељу, пред лицем овог неверног света, пре свега моли од Њега силе и крепости да ти Он Сам да бодрост, храброст и снагу да Му будеш веран, како Он Сам говори у Апокалипси: ''Веран, чак до смрти!'' Амин.

raspece

ВЕЛИКИ ПЕТАК

Ми знамо из свештене историје да су се у старозаветна времена у јеврејском народу, са времена на време појављивали послани гласници Божије воље, који су обличавали народ за његова безакоња и предсказивали његову будућу судбину. Те мужеве су називали пророцима; једног од њих, пророка Исаију, наши Свети Оци, богослови, називали су често ''старозаветним јеванђелистом'' зато што је он, који је живео неколико стотина година пре јављања свету Спаситеља, тако описао Његова страдања, понижења и увреде, као да је он сам био њихов сведок.

И ево, ово су његове дивне речи, које се односе право на искупитељску жртву, на смрт нашег Господа, које се неколико пута читају у те свете дане; то су речи о Гоподу Спаситељу: "Он явлен был за грехи наши, и мучен был за беззакония наши; наказание мира нашего на Нем, и Язвою Его мы все исцелились" (Он би рањен за наше грехе и мучен за наша безакоња; казна на Њему беше ради нашега мира и раном Његовом ми се исцелисмо).

Када се кајеш пред Господом, у тајни Покајања, исповедајући своје грехе пред светим  Крстом и Јеванђељем, и Јеванђеље ти напомиње о Закону Божијем, који си ти стално нарушавао, а Крст ти напомиње о оној страшној цени по којој је Господ теби даровао спасење – тада не заборави да само том крвавом ценом, ценом тих рана, којима је био рањен Божански Мртвац, који лежи бездихано у гробу – само због тих рана се теби дарује опроштај.

Да Господ није пострадао, да није био рањен за грехе наше и мучен за безакоња наша, тада, ма колико и ма како да се ми кајемо, ми бисмо морали да одговарамо за наша безакоња; али ради Његове искупитељске жртве и подвига, ми добијамо опроштај грехова. Он је узео на Себе наше грехе и приковао их за Крст, како говори света Црква. А колико је тешко и мучно било то тешко бреме греховно – ми видимо из молитава Спаситеља у Гетсиманском врту, када се Он, изнемогавајући и трошећи последњу снагу под том тежином, молио Оцу небеском и борио се у подвигу, обливајући се крвљу још пре бичевања и Голготе, јер Га је крвави зној обливао, изнемоглог у страшној борби.

Ти ћеш се сада поклонити пред ранама Спаситеља; памти да се на разне начине  може поклањати пред Њим. Још јуче смо спомињали да су и војници, ругајући се, "пригибающу колена, поклоняхуся Ему" (савијајући колена, клањаху Му се), кличући: "Радуйся, Царю Иудейский" (Радуј се, Царе јудејски). Од таквих богоубица ми смо далеки по свом настројењу; али памти да, ако се ти, присутствујући овде, само дивиш благољепију службе, онда, иако је и то боље него да уопште не идеш у храм Божији ових светих дана, јер многи не иду - али то је ипак далеко од оног што од нас очекује Распети и Погребени Спаситељ.

Ако ти торжествени чин Божије службе изазива умиљење, и ти се молиш искрено и са покајањем – то је много боље али ни то није све.  Запамти да ћеш само онда прилазити овом Свештеном Гробу како доликује, само тада ћеш целивати најсветије ране из којих се лила спасоносна, пречиста Крв - када будеш прилазио и поклањао се као кривац, као беспоговорно крив за страдања и крсну смрт Господа. ''Он явлен был за грехи наши и мучим был за беззакония наша''. (Он се јавио због грехова наших и био намучен због безакоња наших.) Када ми не бисмо грешили, када не бисмо газили правду Његову, не би било ни тих страшних страдања, не би било Голготе, не би било Плаштанице. Праведно је говорио један велики руски проповедник, да код Гроба Господњег саме ране Спаситеља и сам чин службе, боље од било ког говора и проповеди говоре о Богу и Његовој правди и о човеку и његовој неправди.

Зато, понављам још једном, памти: када се будеш поклањао и целивао те Ране – целивај их као беспоговорно крив за оно што се десило у тој ноћи страдања Спаситеља, за то што је Господ био изранављен, поруган, намучен и убијен на Крсту, крсном смрћу, а Он је све учинио да би тебе ослободио од грехова и од страшног одговора за њих пред Божијом правдом.

Тако да, кад се ти, знајући то, будеш тако поклањао Спаситељу Који је умро ради твог спасења, и целивао Његове најсветије ране – онда ће то и бити то поклоњење, које очекује од тебе Господ, Који је толико пострадао за тебе! Амин.


Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски