molitvoslovm

Сећања на грузијског подвижника оца Гаврила (Ургебадзе) (2.11./20.10.1995.)

Објављено 02 новембар 2016
gavrilogruzijski2СВЕТИ СТАРАЦ ГАВРИЛО ГРУЗИЈСКИ

Поштовани читаоци, пошто је данас дан св. старца гаврила Грузијског, великог јуродивца, исповедника, страдалника и молитвеника за земљу грузијску и руску, преносимо његово кратко житије и поуке. Остало можете прочитати на сајту посвећеног њему http://monkgabriel.ge/srb/uspomene.htm ...

 

 

 

 

 

 

gavrilogruzijski4

«Мој крст је цела Грузија и половина Русије,

њега сам, као Мојсеј, четрдесет година носио.»

Преподобни Гаврило исповедник и јуродиви

 

 

Дијадема старца
Сећања на грузијског подвижника оца Гаврила (Ургебадзе)

Отац Гаврило, у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич, рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре.3 Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну."

Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом.

Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе."

Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. 

Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор.

gavrilogruzijski crkva

У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали.

Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви,4 о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": 

"Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године.

Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона.

"30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке.

"1. Родио сам се 1929. године.

2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви.

3. Нисам се женио.

4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима.

5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање.

Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике.

Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године."

Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву.

Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу:

"Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског.5 Послушник Вашег Преосвештенства."

Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског."

Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру6 извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру7 и сахрањен у Самтавријском манастиру.)

Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника.

То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху:

"Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет.

Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе."

На изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену:

"Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење,марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије."

29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе."

Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад.

Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења:

"Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..."8 итд.

Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране."

Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма:

"Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило."

Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава.

Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!""

На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили):

"Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен.""

У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира9: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу."

Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године.

Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу.""

После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..."

gavrilogruzijski2

Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици."

Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет.

Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани):

"Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш.""

Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно."

Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали.

Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. 1991. године су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише:

"Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама."

Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу.

Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан.

Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум-Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу."

Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила.

Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику.

gavrilogruzijski1

„Могу да вас гоне, али Бог ће увек бити са вама!“ – свети Гаврило Грузијски

О животу и кончини старца Гаврила, његовим поукама и чудима, говори Зураб Георгијевич Варази, лекар-хирург, председник Оделења за социјална питања Грузијске патријаршије који је био и лични лекар старца Гаврила.

 „Ми смо знали да ће он бити убројан међу свете. Оног тренутка када се то десило, помислио сам: обично ми одлазимо пред иконе светих, молимо им се, тражимо њихов благослов и заступништво, а нисмо их познавали за време њиховог земаљског живота. Старца Гаврила сам познавао, чак сам му урадио и једну операцију. Тај лични однос са светим је веома интересантан. “

-Са оцем Гаврилом сусретали смо се у саборном храму у Тбилисију, када би тамо долазиo. На његовим грудима уместо крста висиле су иконе Мајке Божије и светог Николаја. Некада би он у храму проповедао, понекад гласно говорио о некој теми, а некада би плакао и молио се. То да се разликује од осталих одмах смо приметили и плашили смо га се на неки начин. Када је долазио у храм, сви бисмо прилазили да узмемо благослов. Често би, благосиљајући, стављао руку на главу говорећи: „Нека те благослови Господ Христос“ и обухватио би главу руком.

Нисам знао где служи, нити где живи. Једном је имао незгоду, поломио је кук и појавиле су се компликације у виду крварења у желуцу и едем. Здравствено стање било му је лоше. Сви су говорили да му треба довести лекара, али он није хтео ни да чује. Један мој рођак видео се са оцем Гаврилом и поменуо му је мене, рекавши да сам хирург, да радим у патријаршији, да сам био на Светој Гори и затим га упитао да ли може да ме доведе. „Нека је благословено, доведи га“, рекао је старац.

Ко није захвалан лекару, није ни Богу

Отишао сам у Мцхету, ушао у његову малу келију, прекривену иконама од пода до плафона (што је на мене оставило дубок утисак, као да сам у неком другом свету!) и затражио благослов. Баћушка ме је благословио и рекао: „Видите, он прво узима благослов. Други доктори с врата питају- Шта Вас мучи? А ја сам монах, шта би ме могло мучити!? Тако бих им и одговарао-ништа ме не мучи.“ Видело се да сам му се допао. Преглед је показао да је потребно извадити вишак течности, урадити анализе крви и трансфузију, па смо почели са лечењем.

Обично сам га посећивао свакодневно. Једанпут сам, када сам хтео да направим рез како бих испумпао течност из стомака, док сам дезинфиковао руке читао молитву (како сам и навикао да радим пред операцију). Старац Гаврило ме је погледао и рекао: „Ти нешто мрмљаш?“ „Молитву“, одговорио сам. Питао ме је какву молитву изговарам, а ја сам му рекао да говорим молитву Оче наш. Тражио је од мене да је изговорим наглас. То сам и учинио. Тражио је да изговорим и Богородице Дјево. И то сам урадио. Онда је тражио Псалм 90. Прочитао сам и то. „Е сада почни!“, благословио је старац.

Када сам завршио, старац је рекао да сам учинио Божије дело. Рекао је мати Параскеви да ми плати. Казао сам да не могу да узмем новац од њега, а и свакако радим у Патријаршији, бесплатно лечим свештенослужитеље. „Ко није захвалан лекару, није ни Богу“, рекао је старац. Нашао сам се у незахвалном положају. Помиловао ме је по глави и рекао: „Драги докторе, рука лекара врши дело Божије“.

Смрт- то је само магновење

На себи сам искусио прозорљивост оца Гаврила. Једнога јутра добио сам неко гушење и болове у пределу срца. Када је бол прошао, кренуо сам код старца. Погледао ме је и рекао: „Сви се ви бојите смрти! Смрт- то је ништа, то је само магновење, прелазак у вечни живот. Човек не успе ни да затвори очи, а већ му се отварају духовне очи и види своје тело и мисли- зашто бих и био у телу, тако је добро без њега!„

Одговорио сам му: „Видео сам толико смрти у свом животу, да уопште немам страх од тога„. Насмејао се и рекао ми: „А знаш ли да си једном ногом већ тамо?“ Задрхтао сам: „Ви сте нешто приметили?“ „Ето видиш„, насмешио се старац, „ти си се уплашио. Човек, који учини добро, тим је за корак ближи Господу, а онај који чини зло, иде корак уназад. Целог живота ми се пењемо и спуштамо. Живите на начин који би вас увек приближавао Богу„.

Господ долази

Увек сам мислио да отац Гаврило има неко духовно образовање, био је тако мудар. Но он није завршио ни пет разреда- како је могао толико да зна!? Једном је лежао и разговарао са нама и ми смо били веома срећни због тога што причамо са њим. Одједном је заћутао, устао и подигао руке према икони Спаситеља и лице му се променило. Чинило ми се да није присутан.

Упитао сам матушку шта се дешава са њим, а она ми је рекла да ћутим. Старац је тако стајао неких петнаестак минута, гледао у икону, а затим се прекрстио и рекао: „Господ долази! Цела васиона дрхти пред Њим. Ближи се крај овог материјалног света. Људи мисле да су то приче за малу децу и да ће овај свет трајати вечно. Не, ускоро ће овоме доћи крај! И ви ћете бити сведоци тога!„

Питали смо се шта ли је то видео старац, а он је наставио: „Најважније је испуњавати Божије заповести. Волите једни друге, волите ближње! А ја ћу вашу љубав принети Богу„.

Чудо

Неколико дана пре смрти старца Гаврила, решио сам да узмем крв на анализу. Када сам му то рекао, питао ме је за шта ми то треба. Објаснио сам му да треба да проверим хемоглобин и урадим још неке анализе. Он је одговорио: „Не, то није потребно. Мене не занима тај ваш хемоглобин!“  Узео сам га за руку и рекао да ће ме Бог казнити уколико му се нешто деси. Тражио сам да то урадим. „Ако ће Бог да те казни због тога, ево, узми колико хоћеш!“, рекао је старац. Узео сам крв и нисам ни слутио да ће се десити чудо.

Обично за налаз узимамо око 10 мл крви. Мој колега је узео узорак и однео у Тбилиси. Међутим, бочица му је испала, отворила се и крв се просула, а унутра је остало око 2 мл крви. У лабораторији су ме уверили како је то довољно и узели крв на анализу. 

Следећег дана отац је имао проблема са брухом, и ја сам покушао то да средим, али се опет вратило. Убеђивали смо га да се оперише. Одбио је рекавши: „Са дванаест година сам кренуо Твојим путем, Господе, уморан сам! Узми моју грешну душу, не могу више!“ Рекао сам да ћу све што је потребно донети у келију и да ћу га ту оперисати. Он се захвалио и рекао да то не жели. Отишао сам са суморним мислима: еутаназија је грех, али када не помогнеш човеку и то је такође „еутаназија“.

На повратку сам дошао код патријарха Илије. О свему ме је подробно испитао и благословио да не радимо ништа, по старчевој жељи, јер ако се деси да не преживи, то неће бити моја кривица, него Божија воља, а и сам старац је рекао да је уморан.

Ускоро су ми јавили да је старац Гаврило у тешком стању. Када сам стигао, старац је лежао и посматрао икону светог Николаја Чудотворца, не скидајући поглед са ње. Питао сам га да ли га је нешто узнемирило. Није ми ништа одговорио. Увече је дошао владика Данило и прочитао молитву за исход душе. Када је завшио молитву, отац Гаврил се насмешио, тело му је задрхтало и срце је престало да куца. Отишао је.

gavrilova krv

Крв старца Гаврила

Неколико година касније позвао ме је колега и рекао да су нешто сређивали у лабораторији и да је пронашао бочицу у којој је била крв старца Гаврила, узета четири године раније. Рекао ми је: „Знаш, та крв… та крв је као свежа!“ Желео сам то да видим. Заиста, крв је изгледала свеже, није се згрушала, скорила, није се разложила. Узео сам једну кап у шприц, направио размаз и однео у лабораторију. Анализа је показала да је све нормално!

Када смо им рекли да крв стоји у бочици четири године нису нам поверовали. Ни сами нисмо знали на шта смо наишли. Однели смо узорак начелници катедре за патологију. Она је погледала и рекла да никад у животу није тако нешто видела. Предложила је да дамо анонимно узорак на Институт за трансфузију крви, да видимо шта ће они да кажу. И отуда је стигао исти одговор- све је нормално, само незнатно смањена величина крвних зрнаца.

Отишао сам код патријарха и рекао му шта се догодило да крвљу старца Гаврила. Патријарх није хтео да жури. Рекао је да се још мало сачека са налазима: „Бог ће знати шта је то. Немојте да баците ту крв, ставите је у земљу гдје је сахрањен и упокојени„. Тако смо и урадили. Закопали смо бочицу у гроб стаца Гаврила. Тамо су се већ дешавала чуда и људи су долазили из свих крајева Грузије односећи са собом освећено уље и земљу са старчевог гроба.

Знали смо да ће бити светитељ

Та чудесна исцељења, која су се дешавала после старчевог упокојења, показала су да он није био обичан монах. Ми смо знали, били смо сигурни, да ће бити канонизован. Када се то догодило, преплавиле су ме емоције.

Осећам у сваком тренутку да је он уз мене. Кад ми се деси нека несрећа, одмах призивам његову помоћ и заступништво. Тако се једном десило да ми се аутомобил покварио у ненасељеном месту и нисам знао како да стигнем кући. Погледам- на седишту календар са ликом старца и он ми се осмехује. Помолио сам се: „Оче Гаврило, помози„! Одједном се донекуд појавио аутомобил и из њега је изашао човек. „Помоћи ћу Вам“, рекао ми је и дошлепао ме до куће.

О томе како је старац Гаврило исцелио мог оца

Отац Гаврило је некако увек био уз нас. Мој отац је у 89. години добио сплет црева и доспео у веома тешко стање. Без обзира на године, усудили смо се да урадимо операцију, али се иста ствар поновила после 7 дана. Одлучио сам да га нећу поново оперисати, како се не би мучио. Сетио сам се да имам мало уља из кандила са гроба оца Гаврила. Узео сам то уље и њиме премазао стомак свог оца изговарајући молитву: „Оче Гаврило! Ја сам помогао теби, а ти помози моме оцу!“ Изашао сам из собе, а кроз 10-15 минута отац ме је позвао и рекао: „Види, завој ми је сав натопљен“. Када сам га прегледао установио сам да је све у реду и да операција више није ни потребна.

Позвао сам професора и рекао му да се исцељење десило након што сам оца помазао уљем. Питао ме је каквим сам га уљем помазао и ја сам му објаснио. „Каква глупост“, рекао је. „То није глупост, то је чудотворно уље“, рекао сам. Питао ме је од чега је направљено. Одговорио сам да је то обично уље, али је постало чудотворно Божијом силом и да се то чудо десило особи која ми је блиска.

Господ вас никада неће оставити

Отац Гаврило нам је причао како је постао познат у Грузији када је 1965. године, у време гоњења од стране комуниста, спалио Лењинов портрет. Спалио га је изговарајући: „Господе Исусе Христе, идем к Теби!“

„Одвели су ме у полицију, одузели ми иконе. Хтео сам да се помолим и видим метлу у углу. Изломим штап од метле, направим крст, ставим га у угао и почнем да се молим. Кад је чувар то видео ушао је и однео ми крст. Наљутио сам се, раширио сам руке и рекао- Ја сам крст! Рекао ми је да сам луд.

Послали су ме у психијатријску болницу. Дошли су да ме ошишају и обрију. Рекао сам им да сам монах. „Ти си народни непријатељ“, рекли су ми и један од њих је кренуо ка мени. У том моменту помолио сам се „Мајчице Богородице, како је воља Твоја нека тако буде!“  Одједном се човеку укочила рука. Други је узео машиницу и рекао да ће ме он ошишати. Нагнуо се ка мени и укочио се у том положају. Тако сам ја ипак остао необријан и неошишан!“

Занимљиво је да је на старчевом картону био уписан број 666 (видео сам га својим очима!). Ускоро су га пустили, како је и сам предвидео, говорећи: „Кроз седам дана и седам сати, доћи ће архангели Михаил и Гаврил и ослободити ме“. Баћушка је често потом говорио: „Господ вас никада неће оставити! Могу да вас гоне, али ће Бог увек бити са вама!“

Какве смо птице- такав нам је и кавез

Једном сам упитао о.Гаврила: „Оче, ето, Ви се молите за оне на власти. Али ако ја не волим председника, моја ће молитва бити неискрена?„

Осмехнуо се: „Ко је у твојој кући најмањи и највољенији?„. Рекао сам да је то мој син, Николај. „Молиш ли се за њега?“, питао је. Рекао сам да се молим. Питао је да ли се молим и за родитеље, за суседе, за све добре људе. Одговорио сам потврдно. „Како те није срамота! За све се молиш, а нећеш за председника! Увек ће искрена бити молитва, ако она гласи: Боже испуни његово срце добротом, а ум мудрошћу! Моли се том молитвом и имаћете доброг председника. Сви ви желите да вам заступница буде света царица Тамара, а заштитник свети Николај. Неће моћи- какве смо птице, такав нам је кавез. Искрено се молите Богу и Он ће вам дати само најбоље!“ Такав је био наш свети старац.

О старцу Гаврилу

Митрополит Сергије (Грузија): Сва та небројена чуда након његовог упокојења говоре о његовој великој светости.

Архиепископ Тадеј (Грузија): Отац Гаврило је био чудотворац од Бога послат овом ужасном свету лишеном љубави.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Светог Духа, Оропос, Грчка: Срећни смо да и у ова последња времена, постоје свети оцу који су спремни да непоколебиво служе народу. Канонизација старца Гаврила је велика ствар.

Игуман Филарет, Црква св. Јована Богослова, Тбилиси: Отац Гаврило је изузетан монах, чудотворац, неустрашиви исповедник Истине.

Игуман Јелисеј (Грузија): Двадесети век није дао већег старца од архимандрита Гаврила.

Архимандрит Јефрем, Русија: Отац Гаврило је за своју нацију био пророк са посебном мисијом датом му од Бога. Преко њега, духовне мистерије последњих времена откривене су народу Грузије.

Погледајте, такође: Старац Гаврило Ургебадзе: „Екуменизам је надјерес!“

Превод и припрема: екипа ФБ странице „Православље живот вечни„

Поуке грузијског старца Гаврила Ургебадзеа о последњим временима

 "Ђаво има 666 мрежа. У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони."

+ + +

gavrilogruzijski3

ПОУКЕ СТАРЦА ГАВРИЛА ГРУЗИЈСКОГ

О Богу

Мора ће пресушити, планине ће се срушити, али Христова слава неће проћи.

Смрт је преображај. Не бојте се смрти – бојте се Суда Божијег. Замислите како вам срце куца кад сте пред професором на испиту. Колико је страшније стајати пред Богом на Суду! Божија величина се ни са чим не може упоредити.

Кад изговараш име Господа, устани и прекрсти се.

Непрестано стреми ка Богу. Бог ће ти, видећи твоје стремљење, дати све што ти је потребно.

Не оставља Господ човека, човек оставља Бога. Пакао је раздвојеност од Господа.

Праведник се не боји Бога.

 

О љубави

Бог је бесконачна љубав, бесконачна доброта и бесконачна праведност. Онај ко воли доброту и праведност воли и Бога, и Бог ће га заволети као рођеног сина.

Грехови другог човека се могу разобличавати само срцем пуним љубави.

Биће срећан онај ко научи да воли. Само немојте мислити да је љубав урођени таленат. Човек може да се научи да воли и ми то треба да чинимо.

У духовном животу неће бити никаквог успеха без жртве ради Господа и ближњег. Без жртве нећеш научити да волиш.

Бог не прима празне речи, Бог воли дела. Добра дела и јесу љубав. Живи тако да не само да те Бог воли, већ да те воле и људи – нема ништа веће од тога.

Ако је неко болестан и ако му је потребан лек, а треба га донети из далека, можда и ноћу, и кроз шуму проћи, где лутају вукови – и ти без размишљања кренеш на пут ради спасења ближњег – то и јесте љубав.

У последња времена ће људе спасити љубав, смирење и доброта. Доброта ће отворити врата Раја, смирење ће га у њега увести, а љубав ће показати Бога. На земљи нема човека који би у потпуности могао да објасни шта је љубав. На земљи то нећеш моћи ни да схватиш.

Ако мрзиш макар једног човека – у његовом лику мрзиш Самог Христа и далек си од Царства Небеског.

Човек се кроз невоље учи вери и љубави.

Егоизам је непријатељ љубави. Егоиста ништа не даје, жели само да добија. Биће му мало чак и сва богатства света.

Мрзите зло. А човека који зло чини волите и сажаљевајте. Можда ће се онај ко данас чини зло сутрадан молитвом, сузама, постом и покајањем очистити и постати попут Анђела – све је у вољи Божијој. Било је много таквих случајева.

Јасно је да треба волети свог непријатеља, али како заволети Христовог непријатеља?! Не треба га мрзети – тада ћеш моћи и да заволиш.

Треба волети све. Али ако не можеш, макар свима жели добро.

Љубав ће укротити чак и свирепог лава.

 

О добрим делима и намерама

Бог ће ти вратити стоструко више од онога што си потрошио чинећи добра дела. На овом свету и живимо да бисмо чинили добро.

Бог од нас захтева срце. Али, без добрих дела нећеш моћи да даш срце Богу.

Помажи сиромашном човеку – то ће бити твоја жртва Богу.

Свима треба желети добро, али је за чињење добра потребна мудрост.

Кад чиниш добро пењеш се за једну степеницу, а кад грешиш – спушташ се. Цео наш живот је такво кретање.

Како човекова душа може бити мирна кад је ближњи у опасности? Ако код куће имаш болесника и нема ко да га пази, боље је да не идеш у цркву, да останеш код куће.

Ко се труди ради добра ближњег – труди се ради самог себе.

Човек сам благосиља свој живот добрим намерама. Бог је човеку дао слободну вољу...

Благодатно је дело хранити голубове и друге птице.

Око је огледало душе; ако душа сама не пожели, оно неће погледати у лоше.

Прво лечи Бог, а затим лекар, али ко се не захваљује лекару, не захваљује се Богу.

Трудбеник је достојан награде. Разум и руке лекара творе богоугодна дела.

Кад једеш сети се гладног, жедног и паћеника.

Ако су те оклеветали, на добро ти одговорили злом, немој држати зло у срцу.

Опрости и радуј се, зато што си се захваљујући томе за неколико степеница приближио

 

О монасима

Монах не може да буде безбрижан. Он је војник.

Тешко монаху и монахињи које не боле боли њиховог народа.

Добар монах треба да има танкоћутно срце, као жена.

Игуманство није толико чин, колико могућност за смиравање. Оно се некоме даје на спасење, а некоме на погибељ.

Ништа немојте да радите без благослова. Ако вам дође чак и анђео у блиставој одећи – немојте да мењате благослов који је дао настојатељ.

Запамти: твој духовник је увек поред тебе и пази на сваки твој корак.

Монах мора да ради физички, иначе ће падати у униније и неће се спасити.

Монаштво је анђеоски чин. Да би се достигло савршенство треба проћи кроз огањ искушења.

Монаси треба да живе у простоти. Простота је благодат Божија.

Монах мора бити чврст, мора да брани истину зато што је истина Сам Бог.

Монах треба да брани Православље као лав који риче.

Никад немој да се правдаш и ништа немој да радиш самовољно. Добар монах је сит и од једне просфоре.

Монаштво је борба до последњег даха, стремљење ка Богу до смрти.

Ако у монасима нема смирења и покајања, неће се спасити, већ ће погинути. Манастир је велика љубав.

У свету се губи манастирска благодат.

Немој да одлазиш из манастира на дуго време.

Нема већег јунаштва од монаштва.

Похвала је погубна по монаха. Онај ко хвали монахе јесте непријатељ монаштва.

И монаху је потребно саосећање и утеха.

Ако желиш да будеш монах – већ си монах.

Ако мирјанин победи Христа и своје страсти, биће изједначен с монасима.

Богу није важно да ли си монах или мирјанин. Главно је стремљење ка Богу. Овим стремљењем се човек и спасава. Монах ће дати одговор за монашко, а мирјанин за мирјанско.

Монаси ради спасења треба да живе по Јеванђељу. За мирјане је довољно да испуњавају десет заповести.

gavrilogruzijski

О последњим временима

Запамти: Христос је Један, другог неће бити.

Иако се некад причало о доласку антихриста, није било таквих знамења. Било је ратова, али није било небеских чуда и свеопште разједињености.

У Грузији се мењају обичаји. Овако ћете препознати оне који подлегну светским саблазнима: ићи ће голи. Хришћани ће бити пристојно обучени. По канонима Свете Цркве жена не треба да носи панталоне. По човековој одећи се види и његово духовно стање.

Намирнице на које се ставља број антихриста не могу да вам нашкоде. То још није жиг. Треба изговорити молитву "Оче наш", закрстити, покропити светом водом и тако ће се освештати свака храна.

Немојте да једете хлеб од човека који је примио жиг антихриста.

У последње време ће присталице антихриста ићи у цркву, крстиће се и проповедаће јеванђељске заповести. Али, немојте веровати онима који не буду имали добрих дела.

Прави хришћанин се може препознати само по делима.

Истинска вера налази место у срцу, а не у разуму. За антихристом ће поћи онај чија вера буде у разуму, а чија вера буде у срцу, препознаће га.

Место на које ће стављати жиг антихриста није длан, већ кажипрст. Он ће се уз помоћ компјутера стављати испод коже и неће се видети. Прво ће бити по жељи. А кад антихрист завлада и постане владар света, све ће приморавати да приме овај жиг. Оне који га не приме прогласиће за издајнике. Тада по десет-петнаест људи треба заједно да одлази у шуму. По једно или по двоје немојте да се спасавате. Ма шта да се деси, не губите наду у Бога. Господ ће научити како треба да се поступи. Ко буде чврст у вери – неће осетити ни глад, ни жеђ, и природне непогоде ће га мимоићи.

Ђаво има 666 мрежа. У време антихриста људи ће спасење очекивати из космоса.

Управо то ће постати највећи мамац ђавола: човечанство ће тражити помоћ од ванземаљаца не знајући да су то демони.

Ако украдеш прекршићеш једну од десет заповести. Онај ко тако поступи ионако ће примити антихриста. Верујући човек ће се уздати у Бога. А Господ ће у последња времена за Свој народ учинити таква чуда да ће један листић с дрвета бити довољан за читав месец. Човек који истински верује у Бога ће закрстити земљу и она ће му дати хлеб.

Ако је девојка силована, она пред Богом остаје девица. Исто тако ће бити и са жигом антихриста: ако га ставе упркос човековој вољи, он на њега неће утицати.

У последња времена немојте да гледате у небо: можете се саблазнити чудима која ће се тамо дешавати – погрешићете и погинути.

О Божјем Промислу и судбини

Бог Својим најузвишенијим Промислом испитује човека.

Без воље Божије демон не може да помери чак ни мрвицу.

Никад не губи наду у Промисао Божји.

Човеку је тешко да проникне у Божји Промисао. Постоји допуштење, воља и Промисао Божји. Допуштење је кад Бог човеку даје слободу. Човек онда ради оно што жели. Кад делује воља Божија човек чини оно што Бог заповеда. Божија воља увек доноси добро. Промисао Божји управља: час дозвољава допуштење, час вољу. Кад не можеш да решиш питање и не знаш шта да радиш препусти се Промислу Божијем и више не размишљај о томе.

Неки кажу: "било му је суђено". Али ако је човеку тако било "суђено" због чега му онда Бог суди? Ми сами смо ковачи своје "судбине". Ако човек погине неразумно подвргавајући свој живот опасности, он ће починити грех, а судбина с тим нема никакве везе.

 

О духу, души и телу

Душа се састоји од три дела: помисли, осећања и жеље. Помисао је у разуму, осећање је у срцу, а жеља је у целом телу. Кад се појави нека жеља, цело тело се узбуди

Бесмртни дух има три својства: страх Божји, савест и тежњу ка Богу, што птице и животиње немају. Бесмртни дух је у крви, али то није крв.

Раније, пре пада у грех, духу су се потчињавали и душа и тело. После грехопада прекинула се веза с духом и душа је остала под влашћу тела. Што тело пожели - душа ради. Душа покреће тело, а дух разум. Бог је ради човековог спасења у њега уткао савест. Дух је разуман и зна све о савести.

 

О смирењу и покајању

Сва искушења ће проћи поред смиреног и неће га дотаћи. Без смирења нико неће ући у Царство Небеско.

Ако не паднеш – нећеш спознати покајање. Ја сам и сам велики грешник и зато ми је жао грешника.

Хришћанину не доликује да тугује.

За Бога су сви грехови као каменчићи у мору. Нема греха који би превазилазио Божије милосрђе.

Треба се више кајати срцем него сузама.

Господ ће понизити и узвисити. Кад почињем да сматрам себе бољим од других, стављам на главу своју дијадему и излазим напоље босоног. Људи ме гледају и смеју се, а ја видим какво сам ништавило.

Онај ко себе понизи – узвисиће се.

Смирење је неугасива, Богу угодна свећа.

Милост је злато, смирење је брилијант.

Спознај своју немоћ.

Ако си згрешио – одмах се кај.

Савест је честица Бога у твом срцу.

 

О спасењу

Никад немој да издајеш Бога. Истрпи сва искушења – и отвориће ти се врата Раја.

Не брините се за тело, размишљајте о спасењу душе. Онај ко је победио свој језик и стомак, већ је на правилном путу.

Без невоља се нећеш спасити.

Неће се сви спасити. Бог те неће спасити ако за то не будеш молио. Онај ко спаси своју душу и другима помогне речју или делом, испуниће Христове заповести.

Како ћемо се спасити ако други буду све радили уместо нас?

Време је велика милост. Оно се човеку даје ради спасења.

 

О греховима

Дрзак је онај човек који не види своје грехове и има високо мишљење о себи. Сви горди и ташти срцем су мрски у очима Божјим.

Ако сматраш да си бољи од других – мрзак си Богу.

Не примај као прилог "јудин новац". Овакав новац ће те сигурно увући у грех из којег се нећеш брзо извући.

Нема грешника којег Бог не би примио кроз Покајање и Причешће.

Туђи грехови нису твоја ствар. Ти седи и плачи због својих грехова.

Преступ је штампати иконе у светским новинама.

Кршење обећања је велики грех.

Треба имати само један страх – страх да човек не почини грех.

Велики је гнев Божји на женама које су починиле абортус. Кајте се и непрекидно се молите да вам Бог опрости грех чедоморства.

Непристојност и бестидност су почетак сваког зла.

Онај ко издаје неправедна наређења греши више него онај ко их испуњава.

Безразложно помињање имена Божијег је недопустиво. Крши се трећа заповест.

Неправилно је тражити од некога нешто што човек сам није давао.

Не сме се боготворити земаљски човек.

Немој да дајеш савете ако не знаш духовно стање ближњег. Твој савет може да га упропасти.

Сваки грех је непријатељство с Богом. Освести се! С Ким ратујеш?!

 

О греху осуђивања

Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никога немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех за који осуђујеш другог и да погинеш.

Не осуђуј, судија је Сам Бог. Онај ко осуђује јесте као празан клас пшенице, којем је увек подигнута глава и који зато увек гледа на друге са висине.

 

О Грузији

Грузија је мој крст.

Божија благодат никад није напуштала и неће напустити Грузијску Православну Цркву. Ланац светих се није прекидао и неће се прекинути.

Грузија ће васкрснути као Лазар. Док Грузијом не буде владао крунисани цар, неће бити добро.

Грузија ће доживети препород, али кроз велика искушења.

Грузија је наслеђе Мајке Божије. Не остављајте Домовину у тешко време, не гневите Мајку Божију.

На човека благослов силази тамо где се родио.

 

О вери

Твоја искушења су због неверја. Моли Бога за опроштај и укрепљење вере.

Вера је од Бога дати таленат.

Онај ко живи без вере у Бога и без Цркве исто је што и богохулник.

Кад у твом присуству извргавају руглу твоју веру, а ти ћутиш – гори си од тог хулитеља.

Благодари Богу за то што си се родио као православац. Буди чврст у вери, не подлежи искушењима, и не брини се да ли ће се људи друге вероисповести спасити или неће. То није наша ствар. Бог је милостив.

Сто пута је боље бити блудник него јеретик.

Кад треба бранити веру, а ти то не радиш, твоја душа гине; а ако погинеш бранећи веру – доспећеш у Царство Небеско.

Екуменизам је јерес над јересима.

Православна Црква је брод који плови узбурканим океаном. Ми, православци, налазимо се у овом броду, а људи других вероисповести пливају сами.

 

О молитви

Молите се за све. Остављам вам завештање: молите се и ваше молитве ће померити горе.

Питаш како да се молиш за непријатеље. Прво почни да се молиш за оне које највише волиш, на пример, за своју децу. Онда се моли за остале чланове твоје породице. Затим се моли за све своје комшије и рођаке, да не би имао непријатеља. Благослови град у којем живиш, али Тбилиси није једини – благослови све становнике Грузије. Ни Грузија није једина, окружена је другим земљама, моли Бога да људи не ратују. Сад кад си се помолио за све и кад је остао један непријатељ – немој ни њега да оставиш. Моли Бога да његово срце испуни добротом, а разум мудрошћу. Ето, тако ћеш моћи да се помолиш за свог непријатеља.

Ако не испуњавате заповести Божије, не узнемиравајте Бога многим молитвама, Он их неће услишити и ваша молитва ће вам се уписати као грех.

Кад се испред икона и крстова направљених твојим рукама моле други људи, део благодати прелази на тебе.

Ако молитву не следе добра дела – молитва је мртва.

Ако те неко за време молитве замоли за помоћ, а ти кажеш: "Помоћи ћу кад завршим молитву," знај: твоја молитва није угодна Богу. За такву молитву се каже: "Молитва његова нека му се упише као грех."

Ако постанеш сведок крађе, а не можеш да се умешаш, изговарај "Оче наш".

Сва дела и усрдне молитве приноси Богу на жртву.

За оне који се налазе у паклу парастос је као дневна светлост за сужња.

Молитва за покој душе је потребна и покојнику и ономе ко се моли.

Господ ће се смиловати психички болесном човеку који је починио самоубиство. Међутим, ако се човек свесно убије, иде у пакао. Али за њега треба давати милостињу и чинити добра дела. Понекад и такви излазе из пакла.

 

О разуму

Човеку кажи једном, два пута, три пута, а ако не схвати, остави га.

Буди у чистоти и невиности срца као дете, али немој такав бити по разуму.

Кад демон овлада човеком он му пре свега одузима разум.

Лоше је кад језик трчи напред, а разум заостаје.

 

О светињама

Човек не сме да целива лик иконе, довољно је да целива рам са свештеним страхом. Треба целивати с љубављу и уздањем.

Света вода и просфора веома укрепљују. Треба их узимати с вером.

Разно

Немој увек да верујеш својим очима и својим ушима – и једно и друго може да превари.

Дете све чује у мајчиној утроби. Говорите му реч Божију и тако ћете га васпитати.

Неки тврде да не осећају блудну страст, али то је глупост: док постоји разлика међу половима, биће и борбе. Главно је да се ради љубави према Христу не приђе жени кад човека напада телесна страст. Управо то и јесте подвиг.

Духовника треба изабрати по својој жељи, а кад човек већ изабере треба да се потчињава. Али, ако духовник учи јереси, бежи од њега као од ватре.

Код старца треба долазити за време духовне потребе и духовног искушења, да би га човек упитао за савет и поучио се мудрости.

Ко у дане Светле седмице плаче због својих грехова уместо да се радује – поступа као Јуда.

Господ показује туђу невољу да би омекшао наша срца.

Старац је поучавао: „У последња времена људе ће спасавати љубав, смирење и доброта. Доброта отвара врата Раја, смирење уводи у Рај, а љубав показује Бога.“ Све оне који су му долазили за благослов, он је са плачем умољавао: „Чините добро, да би вас спасла ваша доброта. Земља је већ постала полу-пакао...“

• Запамтите: Христос је Један, другог неће бити.

• Иако се и раније говорило о доласку антихриста, тада није било оваквих знамења. Било је ратова, али није било небеских чудеса и свеопштег отуђења.

• Производи, на које стављају број антихриста, не могу вам наудити. То још није печат антихриста. Потребно је изговорити молитву „Оче наш“, прекрстити се, покропити освештаном водом – тако се освећује свака храна.

• Немојте јести хлеб човека који је примио печат антихриста.

 •У последња времена антихристове присталице ће ићи у цркву, крстиће се и проповедати јеванђељске заповести. Али, не верујте онима који не буду имали добра дела. Само по делима могуће је препознати правог хришћанина.

 • Права вера је у срцу, а не у уму. За антихристом ће поћи онај који веру буде имао у уму, а препознаће га онај који веру буде имао у срцу.

• Место где ће стављати антихристов печат није длан, већ кажипрст. Уводиће га помоћу компјутера под кожу, и неће бити видљив. У почетку – по жељи. А кад се антихрист зацари и постане господар света, присиљаваће све да приме тај печат. Оне који га не приме, прогласиће за издајнике. Тада је потребно отићи у шуме, по десет – петнаест људи заједно. По један или по двојица не могу се спасти. Шта год да се деси не губите наду у Бога. Господ ће уразумити како поступити. Ко буде јак у вери – неће осећати ни глад, ни жеђ, нити ће га се дотаћи природне катастрофе.

• Ђаво има 666 мрежа. У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони.

• Ако украдеш – прекршио си једну од десет заповести. Ко тако поступи – антихриста је и тако примио. Верујући човек уздаће се у Господа. А Господ ће, у последња времена, чинити таква чудеса за свој народ, да ће један лист са дрвета бити довољан за месец дана. Истински верујући човек прекрстиће земљу, и она ће му дати хлеб.

•У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, - пасти у прелест и погинути.

Из књиге «Диадема старца. Воспоминания о грузинском подвижнике отце Гаврииле», стр. 148-150.


 

НАПОМЕНЕ: 

1. Лк. 9, 62.

2. Самтавријски женски манастир се налази у граду Мцхети (древној престоници Грузије). Самтавро (груз. – Кнежевски) је дејствујући женски манастир подигнут у част празника Преображења Господњег (прва оловина XI века). Саграђен је на месту мале дрвене цркве из IV века. У овом храму су сахрањени свети равноапостолни цар Мириан и света равноапостолна царица Нана. За време њихове владавине (IV век)

Православље је у Грузији проглашено за државну религију. Старац Гаврило је у току последњих година живео у кули овог манастира. И сахрањен је овде, у манастирској порти. – Прим. прев.

3. Црква свете великомученице Варваре (из XIX века) у Тбилисију. У овом храму се служба често одвија на  словенском језику. – Прим. прев.

4. Сионска саборна Црква у име Успења Мајке Божије (V-VII в.), налази се у Тбилисију на обали реке Куре.

У овом храму се налазе светиње као што су: ексер, којим је разапињан Господ наш Исус Христос, часна

глава апостола Томе, чудотворни Крст од лозе свете равноапостолне Нине, благодатни камен преподобног

Давида Гареџијског, мошти светог великомученика Георгија Победоносца и друге светиње. У овом храму

служи Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II. – Прим. прев.

5. Преподобни Гаврило је родом био из Грузије (Иверије), отшелнички се подвизавао у Иверској обитељи.

Због узвишености свог живота удостојио се да чује Глас Божји, који му је заповедио да прими чудотворну

икону Мајке Божије Портаитисе. – В. Атонски патерик. М., 1897., део 1, стр. 452. – Прим. ред.

6. Моцаметски манастир (Моцамета (груз.) – манастир мученика) налази се близу града Кутаисија. Главни храм је саграђен у сећање на браћу Давида и Константина Мхеидзе, кнезова Аргветских, који су мученички пострадали од руку арапског освајача Мурвана Ибн Мухамеда у VII веку и прибројани лику светих Грузијске Цркве. Њихове мошти се налазе у истој гробници. Цар Баграт III је обновио цркву у Х веку. Ово здање је још једном било реконструисано у XIX веку. – Прим. прев.

7. Шио-Мгвимски мушки манастир (из VI в.) налази се на 6 км од града Мцхете. Основао га је преподобни Шио (в. фус-ноту на стр. 47). Данас се у манастиру богослужења обављају редовно. Овде се налазе мошти шест хиљада преподобномученика Гареџијских. Од архитектонских грађевина се сачувала црква из 60-их година VI века с куполом, трпезарија из епохе зрелог средњовековља и велика црква из XII века, која је обновљена у XVII веку. – Прим. прев.

8. Светицховели (груз. – Животворни Стуб) је саборна црква у граду Мцхети (XI век). Храм је саграђен у име 12 апостола. Храмовна слава је Празник у част Светицховлоба (груз. – Риза Господња) и Светицховелија (груз. – Животворног Стуба). По предању Грузијске Православне Цркве, Риза Господња је одећа Спаситеља из једног дела (в. Јн. 19, 23) која је у древну престоницу Гризије у град Мцхету доспела на следећи начин.

Елиоз, рабин мцхетске заједнице Јевреја је добивши обавештење од јерусалимског првосвештеника Ане о предстојећем погубљењу Христа похитао у Јерусалим у пратњи Лонгина Карснитског. Они су били сведоци Страдања Господњих и бацања жреба за Његову одећу (Јн. 19, 23-24; Пс. 21, 19). Док је Пречисто Тело Господа Исуса Христа било прикуцано за Крст, Елиозова мајка, која се налазила у Мцхети, уздрхтала је од великог страха. Обавестивши своју кћи Сидонију о крсним мукама Спаситеља, Који је без кривице осуђен на смрт, Елиозова мајка се упокојила. Елиоз је Ризу Господњу купио од војника који ју је добио по жребу, и однео у Мцхету. Сидонија је сусревши са сузама свог брата Елиоза, обавестила о мајчиној смрти и о њеним предсмртним речима. Елиоз је потврдио мајчине речи и показао сестри Ризу Господњу. Узевши Ризу праведна Сидонија ју је целивала, привила уз своје груди и одмах испустила душу. Нико није могао да раздвоји Сидонијине руке и узме Ризу. Праведну Сидонију (1./14. октобар) је брат Елиоз тајно сахранио у царској башти Мцхете.

Грузијски цар Мириан (265-342.), којег је света равноапостолна Нина обратила Христу одлучио је да на месту где почива Риза Господња, сагради хришћански храм. Међутим, храм се више пута рушио пре него што су градитељи стизали да у здање цркве ставе последњи камен. Тада се неко досетио да претестерише огроман кедар, који је израстао изнад Сидонијиног гроба. Његов стуб су хтели да искористе као носећи стуб главне куполе будућег храма. Дрво је претестерисано, али нису могли да га подигну. Целе ноћи се света Нина молила за Божанску помоћ и била су јој дата виђења у којима су се откривале историјске судбине Грузије.

У освит је Анђео Господњи пришао Стубу и подигао га је у ваздух. Стуб, обасјан дивном

светлошћу, подизао се и спуштао у ваздуху, док се није зауставио изнад свог темеља. Из пања кедра текло је миомирисно миро. Анђео Господњи је показао место на којем је у земљи скривена Риза Господња. Овај догађај, чији су сведоци били многи становници Мцхете, приказује се на икони "Прослављење Грузијске Цркве". Касније је на месту првог дрвеног храма подигнута величанствена камена црква Светицховели.

Животворни Стуб поред којег су се догађала многа исцелења, данас има камени четвороугаони покров и овенчан је лаком настрешницом која дотиче свод цркве. Стуб се налази у храму Светицховели поред макете храма Гроба Господњег у Јерусалиму.

Грузијска Црква је у част Ризе Господње и Животворног Стуба установила празник 1./14. октобра. – Прим. прев.

9. Бетанија (тј. Витанија) је дејствујући мушки манастир (XII-XIII в.), у част Рођења Мајке Божије. Обитељ се налази у пошумљеном кланцу реке Вере на 20 км од Тбилисија. У Бетанијском манастиру се подвизавао духовник старца Гаврила схиархимандрит Георгије (Мхеидзе) (1887-1961.г.) Схиархимандрит Георгије је 2003. године прибројан збору светих на Помесном Сабору Грузијске Православне Цркве. – Прим.прев

Превод и приређивање: Православље живот вечни, Борба за веру

http://monkgabriel.ge/srb/uspomene.htm

http://monkgabriel.ge/srb/%D0%96%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%94%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B0.pdf

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски