molitvoslovm

Житије св. Акиле и Прискиле - прве ''Домаће цркве''

Објављено 27 јул 2016

akila i priskilaЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА АКИЛЕ И ЊЕГОВЕ ЖЕНЕ ПРИСКИЛЕ

Поштовани читаоци, данас се празнују св. апостол Акила и његова жена Прискила, које је прве назвао св. апостол Павле ''Домаћом црквом''. Као и сва житија Светих, и ово је јако поучно.

 

 

 

 

 

 

 

Свети апостол Акила, један од Седамдесеторице, беше ученик светог апостола Павла, и од њега би постављен за епископа. Јеврејин по рођењу из Понта[1], он до обраћења у хришћанство живљаше са својом женом Прискилом у Италији. Када цар Клаудије нареди да се Јевреји иселе из Рима и Италије, тада се Акила са супругом пресели у Коринт[2]. Разлог за исељење Јевреја из Рима беше овај: када у Риму поче благовест Христова и тамо допутоваше свети мисионари, многи од Јевреја који живљаху у Риму примише свету веру у Христа, али врло многи остадоше у неверју; и настаде међу њима велики спор: једни признаваху Христа за истинитог Месију, а други Га одбациваху и хуљаху. Неверујући Јевреји како у Јерусалиму и осталим земљама, тако и у Риму са злобом устајаху на верујуће; не подносећи чак ни име Исуса Христа, они још и јелине подстрекаваху против верујућих и гоњаху их свуда. Они од јелина који се обратише ка Христу заштићаваху верујуће Јевреје од неверујућих Јевреја, и настајаху међу њима препирке и свађе, о чему и би обавештен цар Клаудије.

А пошто верујући називаху Господа Христа Сином Божјим и Царем Израиљским, цар се уплаши да се не дигне буна у народу и не појави међу њима неки нови цар. Стога нареди цар да се протерају из Рима и целе Италије сви Јевреји, и верујући у Христа и неверујући. А постојао је и други разлог за ово протеривање, и то овај: неверујући Јевреји заведоше у своју јеврејску веру царицу Агрипину, жену Клаудијеву.

Међу протераним Јеврејима беше и Акила, као Јеврејин. Он се настани у Коринту и живљаше од труда руку својих, јер по занату беше ћилимар. У то време свети апостол Павле, проповедајући Христа међу незнабошцима, допутова из Атине у Коринт, главни град Ахаје, и нашавши ту Акилу са Прискилом, остаде код њих, јер беху истога заната и заједно рађаху. Научивши Акилу и Прискилу вери у Христа, апостол Павле их крсти (Д.А. 18, 1-3). Пошто проведе у Коринут годину и шест месеци и учећи речи Божјој и помоћу Христовом побеђујући Јевреје и незнабошце, свети Павле отплови у Сирију; њему следоваху Акила и Прискила као своме учитељу и виновнику спасења, силно привезани за њега духовном љубављу. Са њима и другим својим пратиоцима свети Павле пристаде у Ефесу[3]. Затим, желећи да на приближавајући се празник Пасхе буде у Јерусалиму, он остави у Ефесу Акилу и Прискилу да поучавају Ефесце у светој вери Христовој, а сам крену у Јерусалим, обећавајући да се опет врати к њима у Ефес.

akila i priskilaПо одласку Павловом, допутова у Ефес Јеврејин Аполос, родом из Александрије, човек красноречив и силан у књигама. Овај беше упућен на пут Господњи, и горећи духом говораше и учаше право о Господу, али још не знађаше крштење у Свету Тројицу већ само крштење Јованово. Чувши смелу проповед Аполосову на скуповима, Акила и Прискила га позваше код себе и још му боље показаше пут Господњи (Д.А. 18, 24-28). Потом се свети Павле врати из Јерусалима у Ефес и одатле написа своју прву посланицу веровавшим у Христа Коринћанима, у којој на завршетку вели: Поздрављају вас у Господу много Акила и Прискила с домашњом својом црквом (1 Кор. 16, 19).

После смрти цара Клаудија Јеврејима би допуштено да живе у Риму. И Јевреји се стадоше враћати у Италију на ранија своја места, к својим имањима. Тада се и Акила с Прискилом вратише у Рим. А када свети Павле понова дође у Коринт и писа отуда Посланицу Римљанима, он не заборави у њој да пошље поздрав својим љубљеним ученицима, говорећи у последњој глави овако: Поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу, који за душу моју своје вратове положише, којима не ја један захваљујем, него и све Цркве из незнабожаца (Рим. 16, 3-4).

Свети Акила се не задржа дуго време у Риму и опет пође у Асију[4] са женом својом, пошто би од учитеља свог апостола Павла постављен за епископа и послат тамо на проповед речи Божје. Дошавши у Ефес он помагаше у трудовима светом апостолу Тимотеју, ученику апостола Павла, кога свети Павле постави за епископа Ефесцима и остави га тамо, као што о томе пише у својој првој посланици њему (1 Тм. 1, 3). Касније, када свети апостол Павле, гоњен од јерусалимских Јевреја, би окован доведен у Рим и писа одатле Другу Посланицу Тимотеју у Ефес, он се понова опомену ових љубљених ученика својих, говорећи: Поздрави Прискилу и Акилу (2 Тм. 4, 19).

Свети Акила, проповедајући Христа у Асији, Ахаји и Ираклији, приведе к спасењу мноштво душа људских, обративши незнабошце од идолопоклоничког лудила и крстивши их. Пропутова он и разне друге земље, благовестећи свуда царство Божје, просвећујући светом вером, рушећи идоле, подижући цркве и постављајући свештенике. Претрпевши не мало напасти, он би убијен од неверних,[5] и обрете покој на небу са осталим светим апостолима у благодати Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек.

Извор: https://svetosavlje.org/sr/zitija-svetih-8/15/

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски