molitvoslovm

Васкршња посланица патријарха Варнаве Росића из '37. год.

Објављено 25 јул 2017

Varnava-Belgrade,14Dec1932ПАТРИЈАРХ СРБСКИ ВАРНАВА (РОСИЋ)

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 1937.ГОД.

Дужност је наша, као Патријарха Српске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада.

 

За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав:

Христос васкрсе!

Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења.

Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих... оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама .

Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове. Где је душа отрована, где су душевна и телесна зла и болови, ту не може да буде ни духовне радости. Таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост. Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави уз поздрав:

Христос васкрсе!

Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала српски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашнице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежу припадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтели напустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама, неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и српског народа, нити примити нов јарам.

Светосавска српска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска српска Црква и чемерну је судбину делила са српским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну српску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе.

Светосавска српска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве.

Српска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете.

Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21).

Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18).

Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством.

Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни и од оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести.

Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога, племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и за жртвовање својих живота.

Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство.

Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује (Дела Апостолска 2, 2).

Драга децо у Господу,

Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек данимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утеха и радост.

Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

На Ускрс 1937 г. Београд.

Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,

+Патријарх Варнава

Varnavam

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски