molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: Крст Господњи (3)

Објављено 21 март 2020

krst7МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА: БЕЗРОПОТНО НОШЕЊЕ ЖИВОТНОГ КРСТА

У Светом Јеванђељу, ми читамо како је Господ наш Исус Христос говорио: ''Ко хоће да иде за Мном, нека узме Крст свој и иде за мном''. И ми знамо да други пут Господ није указао за Своје следбенике већ је само поставио такав категорички захтев да за Њим може ићи само онај ко прима свој крст. Под крстом се обично, под животним крстом човека, се схвата све оно непријатно, све тешко, све мучно што човек треба да преживи. Зато и говоре: ''Он носи тежак крст'', када говоре о човеку који тешко живи.

И ево, синоћ, на вечерњој су читали одељак из Паримија, из Светог Писма Старог Завета, где се говори о томе да, када је некада давно Мојсије водио народ кроз пустињу, они су дошли на место где није било воде и почели су да се муче немајући влаге, немајући воде. На крају су дошли до извора али се показало да је та вода била толико неподношљива, неиздрживо горка, да није било никакве могућности да је пију. Народ је почео да ропће на Мојсија, што их је довео на такво место. Када се Мојсије помолио Богу, Господ му је показао једно дрво и рекао му: ''Положи га у источник воде који је тако неиздржив''.

Мојсије га је положио и вода је постала пријатног укуса.

Не чита се то узалуд сваки пут када говоримо и молимо се Господу пред Његовим Животворним Крстом.

Онај који уме да прими свој крст покорно вољи Божијој, он зна да он и није тако страшан и мучан, када се прима са покорнoшћу вољи Господњој. Када човек све своје скорби и страдања прима са ропотом и мучи се, њему је, наравно, тешко и он тиме ропће на Бога. Господ се удаљава од душе која ропће и њој бива још теже. А када човек прихвата вољу Господњу, са његовим крстом се догађа исто што и са оном водом која је била горка а затим је постала пријатног укуса. И као да се око њега догађа то исто - муке су исте оне али их он прима сасвим другачије, осећај уопште није исти. Њему постају јасне речи апостола који говори да када се умножавају искушења, умножава се и наша утеха од Бога.

Тако да ћемо памтити, љубљени, да онај који прихвата крст покорно вољи Господњој, тај зна да Господ све шаље само на корист и томе крст одмах постаје много лакши него када је подносио све то не покоравајући се вољи Господњој већ ропћући. Нећемо роптати на Господа због тих скорби које нам Он шаље. Те муке су освећујуће, оне су корисне души. Благословена је она душа која их прима говорећи: ''Нека буде воља Твоја, Господе, не како ја хоћу него како Ти''. Амин.

Превод: Православна породица, март 2015

 

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2015.

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски