molitvoslovm

Св. Теодор Студит: Поука у среду прве седмице поста

Објављено 30 новембар 2017

teodor studitСВ. ТЕОДОР СТУДИТ

ПУКА У СРЕДУ ПРВЕ НЕДЕЉЕ ПОСТА

Браћо и оци! Ови први дани светог поста у сравњењу с другим могу се упоредити са тихим пристаништем у коме се сви, и монаси и мирјани, стичу да би пронашли духовну тишину; зато је ово време за спасавање љубављу.

 

 

Разрастају се славословља и песмопјенија, милостиње и молитве којима се благи Бог наш умилостивљава и приклања ка милосрђу умирујући душе наше и дарујући нам отпуштање грехова у оној мери у којој се ми искрено обраћамо Њему. Припаднимо к Њему са страхом и трепетом уз обећање да ћемо оставити своје лоше навике. Хришћани који живе у свету имају своје наставнике и пастире, епископе и свештенике, који их као непопустљиве борце воде. То је стога што онима који посте треба одобрења и утешења од учитеља. Тако и ја између вас, љубљени моји, заузимам место пастира и на мени лежи дужност да вам кажем неколико речи о душеспасоносном посту.

Браћо! Пост је обновљење душе. Апостол каже: уколико тело изнеможе и ослаби подвиг поста, утолико се душа обнавља из дана у дан, изграђујући се у прекрасну и блиставу красоту, коју нам је дао Бог у почетку. Када се душа покајањем и постом очисти и украси, тада је и Бог заволи и почиње да живи у њој. Зато је Господ рекао: "Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити" (Јн. 14,23). Уколико је тако велико достојанство и благодат поста, да нас чини местом на коме обитава Бог, утолико смо дужни пазити на њега са великом радошћу и весељем, а не тужни због слабе хране, сећајући се да је и Господ нас Исус Христос благоизволео у пустињи да са пет хлебова нахрани пет хиљада људи хлебом и водом. Он је могао, да је хтео, рећи да се тамо појави мноштво јела, но дао нам је пример уздржања да бисмо се бринули само за оно што је неопходно. Пост се у почетку показује тешким подвигом, но уколико ми из дана у дан будемо улагали усрђе и трпљење, то нам уз помоћ Божију постаје лакше. Но да би наш пост био истински делотворан и пријатан Богу, то уздржавајући се од хране уздржавамо се и од сваког греха духовног и телесног, како нас учи и песма у којој се казе: "Пост није (само) уздржање од хране које чинимо, но и од сваког вештаства страсти отуђење" (стихира на стихове у уторак прве недеље поста).

Боримо се против лењости и нерада, а пре свега са гордошћу (самољубљем), ревношћу у завидљивости, са злурадошћу, зато што су то тајне страсти које убијају душу; сачувајмо своје душе од чињења зла и самољубља јер ђаволу је лако да приђе човеку који не тражи савет од оног ко му може помоћи. Враг без муке превари самољупца и лови га својом мржњом све док он, човек самољубац, мисли да је само он савршен у добру.

teodor studit

Будимо нарочито будни у односу према телесној похоти јер и сада када постимо, многолика змија, ђаво, узбуђује нас злим помислима. На први поглед, плод греха се чини лепим а не саблажњивим, али није тако и на делу. Понекад и јабука изгледа лепа, а када је расечеш нађеш унутра трулост. Тако и похота телесна, која се показује слатком насладом, а када се учини грех покаже се горчом од жучи и као двосекли мач. То је претрпео праотац наш Адам: он је био преварен ђаволом и окусио плод непослушности надајући се да ће добити живот, но пронашао је смрт. Од тог времена на тај камен спотичу се сви они који су преварени страсним жељама тела од древне змије, тј ђавола.

Ђаво, будући тама, јавља се као анђео светлости. Сатана уме да представи зло добрим и горко слатким, тамно светлим, безлично лепим и смрт животом. Тиме он вара и мучи свет. Браћо, будимо опрезни, да се не бисмо уподобили птицама које из нехаја упадају у мрежу и корпе. Ако својим умом испитујемо намере злобних, научићемо се препознавати зло и склањати се од њега.

Будимо усрдни у псалмопевању и службама црквеним, пажљиво се трудећи да упознамо Слово Божије. Јер како се тело храни хлебом, јача и расте, тако се и душа храни Словом Божијим. Чинимо стално коленопреклоњења (метаније), свако по својој сили и колико му је одређено (од духовника). Занимајмо се и својим ручним радом, јер онај ко не ради ништа, по речима Апостола, није достојан трпезе (2. Сол. 3,10). Једни другима помажимо јер неко је немоћан, а други је пак силан. Не будимо непокорни, будимо добри, послушни, богоглагољиви, мирни, снисходљиви, милосрдни, кротки, благопокорни, испуњени милости и благих плодова.

Мир Божији да сачува срца наша и ум и да нас удостоји Небеског Царства у Христу Исусу Господу нашем, коме припада слава и власт са Оцем и Светим Духом, сада и у све векове. Амин.

Из Триода посног, Москва 1992. г.

превео са руског: Бобан Миленковић, свештеник

Извор: Борба за веру

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски