Случај Др. Зоран Миливојевић

Објављено 22 децембар 2014
ZoranMilivojevic3-.pgСЛУЧАЈ ДР. ЗОРАН МИЛИВОЈЕВИЋ

„Њих иритира што сам у јавности препознат као стручњак. Ова кампања се води јер сам дирнуо у интересне центре који желе да се баве заштитом деце и да оснују агенцију која би се бавила том проблематиком, и између осталог и одузимала децу родитељима“, закључује за Дневно Зоран Миливојевић.

Фото:Бизлајф

Поштовани читаоци, у јеку смо јавне расправе о Грађанском законику у који треба да се унесу измене које се односе на забрану телесне казне деце од стране родитеља. Став да је телесна казна легитимно средство за васпитавање деце, наравно, уколико не прерасте у насиље и злостављање, заступа и познати психотерапеут, др. Зоран Миливојевић.

Против њега устала је група од 130 психолога, педагога, психијатара... потписавши петицију у којој се њему не замера ништа у вези са његовим аргументима, већ његова наводна некомпетентност да се бави тим питањем. Као да су само психолози, педагози, заштитници дечијих права и, у крајњем случају, држава, компетентни и компетентнији од родитеља за васпитање деце. Уосталом, јесу ли децу родили и у муци одгајили мајка и отац или држава? Јели Бог децу дао појединачним родитељима или држави? Бог је децу дао родитељима и она припадају родитељима јер они за њих одговарају пред Богом и од њих су и створени.

Др. Миливојевић је петицију означио као ''примитиван начин полемике'' и најавио контра-став неких других ''колега''. На ту тему огласио се, између осталих, и проф.др. философије Александар Фатић, а пар година раније – проф. развојне психологије др. Јован Мирић, и др. психологије Жељка Бутуровић, чије смо текстове пренели на нашем сајту. Овде ћемо пренети изјаве др. Зорана Миливојевића из разних медија на поменуту тему...

Само да напоменемо на крају: ако су србске бебе у протеклим деценијама продавали у иностранству за 15.000-45.000Евра (http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/nemci-ce-raskrinkati-srpsku-lekarsku-mafiju-dojce-vele-o-kradi-beba-deca-nestaju-i-danas-clanak-1642324), ко каже да и одузету децу неће продавати ''интересним групама'' у иностранству...

 

Зоран Миливојевић за ДНЕВНО: Мој 'случај' је класичан лов на вештице!

Београд – Психотерапеут који у својим радовима одобрава физичко кажњавање деце одговара на протестовање психолога и педагога који се не слажу са његовим ставовима.

Јавни наступи психотерапеута Зорана Миливојевића, са којим је наш портал недавно објавио интервју, све су чешће под лупом стручне јавности.

Тако је данас група психолога и педагога послала медијима саопштење у коме су изразили неслагање са његовим методама васпитавања деце.

Питали смо господина Миливојевића за коментар поводом тог саопштења:

„Врло је примитиван овај начин полемике. Они нападају човека, а не његову тезу“, говори за Дневно Зоран Миливојевић, додајући да се психолози и педагози у саопштењу не осврћу ни на једну његову тезу.

„Ја у сваком свом обраћању јавности говорим о телесној казни, а не батинању“, каже психотерапеут.

Он је прокоментарисао и наводе психолога и педагога о његовој некомпетентности:

„Ја јесам завршио медицину. Нисам психолог нити педагог, али јесам психотерапеут. Написао сам веома успешан уџбеник, „Теорија емоција“, која се користи на факултетима широм бивше Југославије“, каже Миливојевић за Дневно, додајући да сматра да ни група потписника саопштења не даје разлога да се верује њиховој компетентности:

„Ми треба да верујемо да су они ауторитети само зато што су психолози и што их има 150?“, пита се овај психотерапеут, додајућу да се у овом случају ради о „атентату на карактер“.

Он на крају закључује да је један од разлога за овакво саопштење то што је „превише експониран у медијима“:

„Њих иритира што сам у јавности препознат као стручњак. Ова кампања се води јер сам дирнуо у интересне центре који желе да се баве заштитом деце и да оснују агенцију која би се бавила том проблематиком, и између осталог и одузимала децу родитељима“, закључује за Дневно Зоран Миливојевић.

У ова три случаја БАТИНА ЈЕ ИЗ РАЈА ИЗАШЛА

У сусрет преднацрту Грађанског законика који планира апсолутну забрану физичког кажњавања деце, питали смо познатог психотерапеута Зорана Миливојевића да ли је могуће васпитавати најмлађе без покоје васпитне 'пљуске' и да ли је уопште могуће одредити границу до које је телесно кажњавање 'разумно'.

Крилатица „батина је из раја изашла" могла би ускоро да буде избачена из речника српских родитеља, будући да се преднацртом Грађанског законика планира забрана физичког кажњавања деце.

Том одредбом Комисија за израду ГЗ тежи успостављању стандарда васпитавања деце љубављу и посвећеношћу, што не подразумева да дете треба размазити или удовољавати сваком његовом хиру.

– Сматрамо да је то врло битно, јер ниједно истраживање до сада није показало да је батина корисна за дете. Батина је више израз немоћи родитеља да дисциплинује дете другим мерама, као и његове немоћи да у одређеним тренуцима обузда своје импулсивне реакције – рекла је члан Комисије Олга Цвејић Јанчић Тањугу.

То, међутим, навела је она, не значи да дете треба размазити и удовољавати сваком његовом хиру, иако се у пракси управо то често среће.

Могу ли се помирити ова два, прилично супротна приступа, питали смо Зорана Миливојевића, психотерапеута и трансакционог аналитичара.

– Велики је проблем то што код нас људи нису пажљиви са речима, а то има велике импликације. Телесна казна није исто што и насиље. Конвенција о правима детета забрањује насиље над децом, а не телесну казну, и када је донета, гарантовала је родитељима да ће сачувати права која већ имају – објашњава за Дневно Миливојевић.

 Према његовим речима, проблем праве „одређене интересне групе" које би да изједначе телесну казну са насиљем.

– Све угрожене и осетљиве групације, попут деца, жена, Рома, су врло курентна ствар, за које ће организације готово сигурно добити новац за пројекте. Због тога и постоји једна интересна група и међу стручњацима и међу правницима, која заступа став да је телесна казна исто што и насиље, и да је треба забранити – тврди овај психотерапеут, додајући да је таква пракса неприхватљива.

Постоје три ситуације у којима постоји потреба за телесном казном

 1. Када је дете мало и када није у стању да разуме могуће последице својих поступака, а у питању су неке опасне ситуације. Тада је телесно кажњавање или једини или најефикаснији васпитни поступак.                           

2. Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима. Тада телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. На овај начин се омогућује да дете развије емпатију и саосећање, што је основа социјализације.    

3. У ситуацијама када дете одбија да прихвати друге казне (фрустрацију жеље, непријатни задатак и слично) и да промени понашање. У таквим ситуацијама родитељу остаје једино да примени присилу како би имао моћ да контролише дете, што може да укључује телесно кажњавање детета. У таквим ситуацијама једноставно нема другог начина да се дете натера да поштује наредбу. У том смислу телесна казна је мајка свих казни, јер уколико у ланцу заоштравања казни на крају не постоји и ова могућност, све друге казне немају смисла. На сличан начин функционише и држава: ако се неко оглуши на одлуке суда, држава примењује присилу и насилно привођење те особе и спровођење санкције над њом. Како у овим ситуацијама није могуће друкчије утицати на дете у његовом најбољем интересу, у заштити његовог тела и живота, рационално телесно кажњавање једноставно мора да остане део легитимног и легалног родитељског васпитног репертоара, тврди Зоран Миливојевић.

Проблем представља, каже Миливојевић, и чињеница да овакав закон оставља широки простор за евентуалну злоупотребу:

– Не постоје никакви стручни аргументи који су прихваћени и на основу којих би држава смела тако нешто да прописује – тврди пихотерапеут у прилог својој тези да овакав закон само штети породичним односима.

– Јако је велика могућност негативних последица, прво у односу родитељ - дете, јер дете добија поруку да нико не сме да га додирне, а шта ће се догодити када се то дете супротстави родитељима, што је неминовно? Једна од претпоставки је да се комуникацијом може све постићи. Значи, ако ви дете лепо замолите да баци ђубре, оно ће га бацити. Али, деца врло брзо схвате да не морају да слушају родитеље, и то и чине. Дакле, једно од животних чињеница је да, ако не иде лепо, морате да промените присилу - у овом случају телесну казну. Аналогно томе, држава, ако вас на нешто осуди, ви добијате пресуду од суда и морате да то урадите. Ако се не повинујете, држава шаље полицајце са лисицама који вас воде у затвор. Значи, врши присилу над вама. Тако и родитељ мора да има ту могућност да би могао да обави своју родитељску функцију - да успостави ауторитет над дететом као родитељ и да га социјализује. Држава оваквом поруком показује да јако лоше мисли о родитељима, да су они сумњиви, покварени, заостали и да она мора да их васпитава и учи како да васпитавају сопствену децу – истиче Миливојевић.

Овај психотерапеут тврди да се таквим законом квари однос родитељ - дете, и да ће деца завршити као жртве тог истог закона.

– Овим се практично негира да је дете управо то - дете, већ се сматра једнаким одраслим човеком. То даље подразумева да дете више није субјект, већ објект права, те да као такав може да узме себи и адвоката – каже он и додаје да, поред тога, неко са стране може и из неких приватних побуда да покрене процес да се заштите дететова права, иако за тим нема потребе.

– Ја као комшија могу да вас пријавим Центру за социјални рад јер из вашег стана „чујем чудне звукове" и да сумњам да је дете злостављано. Тог тренутка мора да се покрене механизам - доћи ће полиција, саслушаваће вас и закључиће да ништа нису утврдили, али сумња остаје. Јер, логика сумње је таква да ви можете само да докажете оно што сумњате, а не и да одбаците сумњу – наводи Миливојевић.

– Ово је директно уплитање државе у породицу. Тоталитарне државе уређују приватне односе, односе са партнером или дететом, и готово и да вам одређује какав секс да имате. Држава ту нема шта да тражи – изричит је психотерапеут, и додаје да су по постојећим законима деца јако добро заштићена.

– Имамо чак и супротан проблем, да деци која показују хронично деликвентно понашање систем не може ништа - ни родитељи, ни центри за социјални рад, ни одлазак у неку васпитну установу, све све то само појачава девијацију. Овакве интервенције којима се урушава ауторитет родитеља имају јако велике негативне импликације и тако нешто не би смело да се ради без озбиљне анализе. Ја сматрам да је родитељство веома одговоран задатак и да су управо родитељи највише заинтересовани да њиховом детету буде добро, сигурно више од државе, па у том смислу држава треба да им помаже а не да их третира као потенцијалне злостављаче – закључује за Дневно Зоран Миливојевић.

Извор: Дневно.рс

 

Полемика око забране телесног кажњавања деце

Скоро 150 српских психолога потписало саопштење против иступа у јавности психотерапеута др Зорана Миливојевића о забрани телесног кажњавања деце. Оптужени доктор: Дирнуо сам у интересе једне групе. Биће још напада

НИЈЕ чест случај код нас да се струка уједини у одбрани неког става. Ипак, скоро 150 српских психолога потписало је саопштење против колеге - др Зорана Миливојевића, психотерапеута који је изричито против забране телесног кажњавања деце као васпитне методе. Међутим, њихова „акција“ делује као обрачун и личи на линч. Јер, уместо аргумената „за“ и „против“ тезе „тући, или не“ и конструктивне дебате, појављује се текст који Миливојевића дискредитује као стручњака.

У свом саопштењу за јавност, потписани педагози, психолози и психотерапеути тврде да Зоран Миливојевић не поседује адекватно стручно образовање, те самим тим није надлежан да дели савете за важна питања која спадају у област експертизе наведених професија.

- У многобројним јавним оглашавањима Зоран Миливојевић се позива на одређене теорије и моделе васпитавања који немају утемељење у нашим професијама, нити се те наводне теорије и модели васпитавања подударају са савременим истраживањима и достигнућима било које од области релевантних за ову тему - пише у саопштењу за јавност. - Због тога што господин Миливојевић није ни психолог, ни педагог, а представља се и препознат је као стручњак за теме из области психологије и педагогије, наша је професионална етичка дужност да упозоримо јавност и скренемо пажњу медијима на опасност погрешног информисања.

Како је јуче за наш лист објаснио Зоран Миливојевић, писмо колега га је изненадило, јер је у досадашњој каријери био признат као стручњак, радови су му превођени, а његова књига „Емоције“ је уџбеник на бројним факултетима и код нас и у региону.

РОДИТЕЉИМА ВЕЗУЈУ РУКЕ

Миливојевић сматра да ће, уколико се родитељима забрани да телесно кажњавају сопствену децу, то имати веома негативне последице. - Родитељима би на овај начин биле везане руке у оним ретким ситуацијама у којима други васпитни методи не дају резултат, а потребно је да заштите дете - наглашава Миливојевић. - Тиме би била угрожена права родитеља, као и њихова способност да социјализују дете. Погрешна је претпоставка да у свакој ситуацији и са било којим дететом, било ког узраста, родитељ може доћи до промене у дететовом понашању искључиво разговором и објашњењем.

- Али, сада сам, дирнувши у интересе једне групе међусобно умрежених професионалаца и невладиних организација, постао шарлатан који се не разуме у емоционални развој - каже наш саговорник. - Немам ништа против да су се јавили саопштењем у којем побијају моје аргументе, па да уђемо у дијалог, али замерам овај напад на личност, покушај дискредитације. То је тужно и испод академског нивоа. Колико сам схватио биће још таквих напада, само се надам да неће организовати јавно спаљивање мојих књига.

Према речима првог потписаног са списка др Александра Бауцала, предавача на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, он се само не слаже са мишљењем др Миливојевића у вези са родитељским методама васпитавања деце, али га као колегу поштује и цени.

- Чак сам сматрао да тај део где се говори о професији Миливојевића треба да се избаци, али сам желео да се потпишем јер сматрам да нови закон треба да се усвоји и да свако телесно кажњавање треба да буде забрањено - каже Бауцал. - Сматрам да је добро што је Миливојевић покренуо ову тему. Треба да се расправља и да се чују различита мишељења. Битна је дебата, да се о овоме дискутује.

Према мишљењу др Бауцала, постојећи Кривични законик и Породични закон већ забрањују насиље у породици. Ипак, значајан број грађана није убеђен да то значи да је забрањено и физичко кажњавање деце.

- Дилема настаје зато што физичко кажњавање има различите облике, од оних „благих“ до неприхватљивих - прича др Бауцал. - Зато сматрамо да је добро што се предлогом Грађанског законика отклања могућа нејасноћа у погледу забране физичког кажњавања, јер се тиме смањује простор за „корисну нејасноћу“ да ли неки конкретан случај физичког кажњавања спада или не спада у насиље у породици. Уосталом, Србија је потписала УН Конвенцију о правима детета те се може рећи да Грађански законик само конкретизује оно што смо већ прихватили.

ПОРАСТ НАСИЉА У ШВЕДСКОЈ

Једини психолог који је урадио преглед стручне литературе у вези телесног кажњавања деце је професор развојне психологије др Јован Мирић са Филозофског факултета БУ, који је 2011. године објавио: „Када останемо на терену емпиријских налаза психолошких истраживања, немамо никакав чињенички заснован доказ против сваког коришћења телесне казне у васпитању деце“ - каже др Миливојевић. - Шведска нам се нуди као узор „просвећеног родитељства“. Мало је позната чињеница да је потпуна забрана родитељима да телесно казне дете и да у васпитању примењују силу, да га одвуку у собу, на пример, а која је уведена 1979. године, довела до пораста насиља међу младима. Шведске званичне статистике су показале да је малолетничка делинквенција 1994. била шест пута већа него 1984. године.

Миливојевић: Држава не сме да забрани батинање детета

- Држава не сме да забрани телесну казну у васпитавању деце јер је истраживање показало да су деца која не добијају батине или имају попустљиве родитеље најагресивнија према вршњацима, па чак и учитељима - истакао је психотерапеут Зоран Миливојевић на предавању о васпитавању деце, у пуној сали Миксер хауса.

Миливојевић објашњава због чега је значајно да се телесна казна не укине.

- Деца док су мала не знају шта је добро, а шта не. Ако дете уради нешто погрешно, опасно, ризично родитељ може да му каже "немој то да радиш". Ако оно настави то да ради родитељ може да га казни и каже "нећеш у наредних недељу дана играти игрице". Међутим, уколико дете не прихвати ту казну и настави да се исто понаша потребна је телесна казна, али не као насиље над дететом већ као мера која долази на крају и то у ретким ситуацијама - објашњава Миливојевић.

Телесна казна подразумева батинање у дебело месо и није немоћ родитеља, наглашава Миливојевић.

- Ако је батинање немоћ родитеља онда би значило да су они без ње свемоћни, а нису. Поређења ради, нико не каже да је интервенција полиције насиље већ средство принуде. Приликом васпитања детета родитељ мора да буде и психолог и судија, а ако треба и полицајац - каже Миливојевић.

Он је нагласио да ће се заједно са својим колегама борити да "грађански законик и Закон о правима детета не садржи забрану телесне казне над дететом".

- Држава хоће да узурпира децу родитељима. Да испадне да им држава само позајмљује децу. Хоће да децу учине равноправним са родитељима што ће створити тотални хаос. У таквој ситуацији комшија или учитељ када би видео и најмању модрицу на детету могао би то да пријави Центру за социјални рад који би потом алармирао полицију. Тек на крају би полиција обавестила родитеље о модрици. Уколико се донесе такав закон колеге и ја ћемо поднети тужбу Уставном суду - рекао је Миливојевић.

(Новости)

 

Зоран Миливојевић: Психолози нападају мене, а не аргументе које заступам

Зашто је 130 психолога и педагога, оптужило познатог психијатра због његових ставова о кажњавању деце

Група од 130 психолога и педагога, међу којима се налазе и 20 универзитетских професора, потписала је саопштење за јавност у коме се наш познати психијатар и психотерапеут др Зоран Миливојевић, иначе колумниста „Политике”, оптужује да пласира нетачне и научно неутемељене информације када је у питању васпитавање и физичко кажњавање деце. Они истичу да се у многобројним јавним оглашавањима Зоран Миливојевић позива на одређене теорије и моделе васпитања који немају утемељење у психологији и педагогији и додају да се те теорије и модели васпитања не подударају са савременим истраживањима и достигнућима.

Како у разговору за наш лист истиче Каја Дамњановић, психолог на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду и једна од потписница овог саопштења, реакција психолога и педагога нема везе са доношењем Грађанског законика којим се забрањује свако телесно кажњавање детета, већ са чињеницом да „др Миливојевић не поседује стручно образовање ни знање, па самим тим није надлежан да дели савете за важна питања која се тичу телесног кажњавања деце”.

– Зоран Миливојевић није ни психолог, ни педагог, ни психијатар и то што он прича не спада у домен ни психологије ни педагогије – његове тезе о васпитању детета и телесном кажњавању су квазипсихолошке и квазипедагошке теорије. Ми не желимо да спречимо његове јавне наступе, већ само апелујемо да се направи разлика између науке и квазинауке. Које савете ће родитељи послушати њихова је слободна воља, али неспоразум настаје када се особа која не поседује стручна знања неосновано позива на науку и дели родитељима савете о васпитању – закључује Каја Дамњановић.

Нападу психолога и педагога на Зорана Миливојевића претходила је бурна дебата која се водила на сајту „Пешчаник”, у коме је овај психијатар, између осталог, квалификован као „естрадни психотерапеут сумњивог знања и квалификација, који је у озбиљној стручној јавности већ одавно окарактерисан као дилетант”. Један од учесника ове дебате и асистент на Факултету педагошких наука Универзитета у Крагујевцу Ненад Стевановић оптужио је Миливојевића да родитељима нуди лепо упаковану бајку о томе да су они савршени родитељи, а њихови насилни методи и понека „ћушка” сасвим прихватљиви. На тај начин Миливојевић смирује родитеље, отклања им грижу савести и даје им оправдање да наставе „по старом”, каже Стевановић који закључује да родитељи плаћањем Миливојевићевог курса заправо купују индулгенцију за своје васпитне грехове, добијајући заузврат лажни осећај доброг родитељства.

Др Зоран Миливојевић, који је велики заговорник немешања државе у приватне и породичне односе, истиче да је ово писмо психолога само наставак кампање која се против њега води на друштвеним мрежама и додаје да је тужно што психолози нападају њега као личност, а не аргументе које он заступа. Он додаје да је професор развојне психологије др Јован Мирић са Филозофског факултета једини психолог који је урадио преглед стручне литературе у вези са телесним кажњавањем деце и 2011. године објавио чланак у коме се каже „када останемо на терену емпиријских налаза психолошких истраживања, немамо никакав чињенички заснован доказ против сваког коришћења телесне казне у васпитању деце.

Др Миливојевић истиче да се он не залаже за физичко злостављање детета и наглашава да треба правити разлику између злостављања и телесног дисциплиновања детета.

– Телесно кажњавање (ударац отвореном шаком или прстима по гузи) није и не може бити исто што и физичко злостављање или понижавање детета. То је далеко мања повреда „дететовог права на телесни интегритет” него што је то давање инјекције коју дете не жели да прими. Чињеница је да је неку децу могуће васпитати без телесне казне, али постоје ситуације у којима телесно кажњавање може бити једини или најбољи избор. Када је дете мало, а није у стању да разуме могуће последице својих поступака којима доводи себе или друге у опасност, телесна казна смањује вероватноћу да ће дете поновити поступак. Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима, телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. И коначно, када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање, родитељу остаје једино да примени присилу како би контролисао дете”, закључује др Миливојевић.

----------------------------------

Забрана телесног кажњавања у Грађанском законику?

Јавна расправа о Преднацрту грађанског законика којим се уређују и породични односи, почиње овог викенда на Копаоничкој школи привредног права, а у стручној јавности већ се отворила жучна дебата о овом законику, с обзиром на то да се међу 2.300 чланова налази и онај којим се забрањује свако злостављање деце, а посебно телесно кажњавање деце. Законик треба да стави тачку на све стручне полемике – да ли је батина из раја изашла, а представници београдске канцеларије УНИЦЕФ-а подсећају да је Конвенција о правима детета правно обавезујући документ за све земље које су је потписале и ратификовале и врло јасно каже да свако дете мора бити заштићено од било ког облика физичког или менталног насиља. Представница београдске канцеларије УНИЦЕФ-а Јадранка Милановић истиче да је последње МИЦС истраживање показало да је проценат деце између прве и 14 године која су доживела психолошко насиље, односно физичко кажњавање опао са 67 одсто на 43 одсто у општој популацији, односно са 86 одсто на 66 одсто у ромској популацији.

 

Телесно кажњавање као право и дужност родитеља

Душко Радовић је давно рекао: Децу сме да бије само онај ко их воли

Последњих месеци постала је сасвим јасна намера једне анонимне групе људи да нам не путем само једног, већ кроз више закона наметне изричиту забрану било каквог, па и најблажег, ударања властитог детета по гузи. После дубље анализе ова на изглед сасвим позитивна иницијатива показује се као веома опасна са великим деструктивним потенцијалом по будуће генерације наше деце.

Оваква инвазија државе на суптилни однос родитеља и детета не може бити прихватљива осим ако не постоје гаранције да неће изазвати неку већу штету, као и да ће заиста донети неку корист. Такву гаранцију није могуће добити јер не постоји доказано најбољи начин васпитања на који би се законодавци могли позвати. Управо супротно, у теоријама васпитања постоји велика збрка.

Данас је све присутније попустљиво или пермисивно васпитање које васпитање своди на показивање љубави и објашњавање. Детету се дозвољава да ради шта хоће, а кажњавање се одбацује. У последњих неколико деценија то је постао доминантан и углавном препоручен начин васпитања деце – политички коректан начин васпитања.

Како су у међувремену одрасла деца која су васпитавана на овај начин, испоставило се да овакво васпитавање производи нову врсту патологије у смислу претерано размажене деце која су патолошки нарциси, егоцентрична, импулсивна, несоцијализована, насилна, без поштовања према другима и без признавања ауторитета. Реч је о све већем броју младих који немају радне навике, који одбијају да одрасту, који су усмерени само ка уживању и који су зависни од родитеља и у својим тридесетим или четрдесетим годинама. Све је више огорчених родитеља који су радили све „по књизи”, а добили су веома лош резултат. Све је више и стручњака који о томе пишу.

Некада се ауторитарно васпитање сводило на дисциплиновање, без љубави. Ново попустљиво или пермисивно васпитање је изједначено са сталним показивањем љубави, без дисциплиновања. Не само да су родитељи почели дете да обасипају сталним доказима своје љубави, већ су почели да стрепе да их деца неће волети. Суочени са лошим резултатима оваквог васпитања, настају нове постпермисивне теорије васпитања са формулом: љубав плус дисциплиновање. Са овим трећим таласом васпитања Запад открива оно што је Душко Радовић давно рекао: „Децу сме да бије само онај ко их воли”.

Задатак родитеља је да дете припреми за самостални живот у људском друштву. И поред љубави, родитељ мора дете и да дисциплинује, а један део дисциплиновања је и кажњавање. Телесно кажњавање је један од облика кажњавања и као такав он мора да остане легитимно и легално васпитно средство које родитељ има право да употреби онда када сматра да за то има потребе. Око две трећине наших родитеља користи телесно кажњавање као повремену методу током дисциплиновања.

Телесно кажњавање (ударац отвореном шаком или прстима по гузи) није и не може бити исто што и физичко злостављање или понижавање детета. То је далеко мања повреда „дететовог права на телесни интегритет” него што је то давање ињекције коју дете не жели да прими.

Иако јесте могуће васпитати неку децу без телесне казне, она је нужно средство за неку другу децу у неким ситуацијама. Три су типа ситуација у којима телесно кажњавање може бити једини или најбољи избор:

Када је дете мало (а старије од једне године) и није у стању да разуме могуће последице својих поступака којима доводи себе или друге у опасност. Тада телесна казна смањује вероватноћу да ће дете поновити поступак.

Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима. Тада телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. На овај начин се детету омогућује да развије емпатију и саосећање, што је основа социјализације.

Када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање. Тада родитељу остаје једино да примени присилу како би контролисао дете.

Довољно је погледати школе и видети да наш данашњи проблем нису злостављана деца, већ размажена и презаштићена деца, односно немоћни родитељи који одбијају да се поставе у улогу ауторитета. Управо због тога држава не сме доносити законе који додатно слабе позицију родитеља, а јачају позицију детета. Не само да не сме да забрани родитељима телесно кажњавање, већ им то право држава мора признати као саставни део родитељске дужности. Уосталом, она је на то обавезна управо на основу члана пет Конвенције о правима детета.

Др мед. психотерапеут Зоран Миливојевић

(Политика)

 

Деци права, родитељима курсеви

Изгледа да су за оно што не ваља код деце и младих криви њихови родитељи, јер их нису васпитавали на научно заснованим методама. Представљено је као да су у питању нека тајна знања која поседују само психолози и педагози. Верује се да ће то бити исправљено законом који ће натерати родитеље да се поправе, масовно похађајући курсеве на којима ће од дотичних научника бити подучени научно заснованим родитељским вештинама. Резултат ће бити да ћемо за неколико деценија постати друштво без насиља.

А шта ако не буде тако? А шта ако је то само један од погледа који нам намећу научници који у томе имају неки свој, овај или онај, интерес? Да ли смо толико уверени у ову хипотезу да заиста можемо да законом обавежемо родитеље да направе толики отклон од нашег културног обрасца? А шта ако се деси да: нарасте број немоћних родитеља који никако да открију прави начин како да објашњењима и молбама мотивишу дете да нешто уради или не уради; нарасте број распуштене, недовољно дисциплиноване, насилне, бахате и несоцијализоване деце која ће израсти у младе склоне делинквенцији; порасте број деце која су одузета оним „насилним” родитељима који тиме што одбијају да одступе од повременог телесног кажњавања показују да су непоправљиви злостављачи; порасте број лажних оптужби за физичко и друго злостављање и то од стране саме деце која су на предавањима у школи обавештена о свим својим правима, као што повремено у другим земљама деца овако „кажњавају” непослушне родитеље.

Или ако се деси да не постоји ефикасно објашњење које можете да примените када дете изговори: „Нећу и шта ми можеш!”; када дете у основној школи тврдоглаво одлучи да напушта школовање; ако порасте проценат деце са великим проблемом самоконтроле, са немогућношћу усмеравања пажње на неинтересантне садржаје, и са лошом контролом агресивних и других импулса, а које родитељи подижу на „научно заснован” начин. Или ако порасте број број деце чија ће васпитна запуштеност да добије психијатријску дијагнозу која ће бити лечена лековима. Или ако порасте број осумњичених за злостављање, који никако, по логици ствари, неће моћи да докажу да су невини. Или да социјалне службе, васпитачи и педијатри у страху да не направе грешку на штету детета, почну да воде поступак угрожавајући права и интересе осумњиченог родитеља или да почну да се у ваш однос са дететом мешају разноразни душебрижници из ближег и даљег окружења.

Сигуран сам да ће и тада научно истраживање доказати да су опет родитељи криви, јер нису на исправан начин примењивали оно што су научили на курсевима. Да ли је заиста разумно и исправно да експериментишемо, преузимајући толики ризик? Поготово онда када се једна интересна група тако острашћено бори за власт над васпитањем наше деце.

Зоран Миливојевић

(Политика)

 

Љубав и дисциплина

Ако претпоставимо да деци за правилан развој треба пружати љубав и захтевати дисциплину, онда је на основу тога могуће разликовати три главна васпитна модела.

У првом моделу родитељи избегавају да покажу љубав деци коју иначе воле, истовремено захтевајући висок степен дисциплине. Они не похваљују дете, никада не показују да су задовољни дететовим постигнућима, истичу детету да увек може боље и више. Њихова деца су веома послушна и вредна, а разлог за то је што никада нису сигурна да ли их родитељи заиста воле.

Та деца живе у хроничном страху од одвајања (сепарацијски страх) и труде се да угоде родитељима како не би била одбачена. Овај начин васпитања ствара личности које су веома самодисциплиноване, радне, амбициозне, теже савршенству. Међутим, како ова особа није добила љубав, она није изградила позитивну слику о себи и нема развијена осећања самољубави и самопоштовања. Овај модел је код нас посебно био заступљен у Војводини где су га називали „немачко васпитање”. Није ни чудо да оне територије, на којима је овај модел био примењиван, имају високу заступљеност депресивности и самоубистава.

Као резултат критике првог модела, настао је други модел у којем се сматра да је деци најважније показати љубав, јер она помаже изградњи позитивне слике о себи, а спречава настанак неуротичне структуре личности.

То је код родитеља створило страх да ће дете, у свакој ситуацији у којој почне да доживљава да је невољено, да буде трауматизовано, што ће негативно да се одрази на његову будућу личност. Када родитељ покуша да дисциплинује дете, а оно се успротиви, родитељ попусти из страха да ће да га трауматизује.

Формула модела је љубав без дисциплине. Како родитељи нису социјализовали и дисциплиновали дете, резултат је неприлагођена и од родитеља зависна одрасла особа – патолошки нарцис. Када многи родитељи свесно или несвесно заступају овакав модел, тада настаје, како ју је назвао Арик Сигман, нарцисоидна „размажена генерација” која је, између осталог, склона насиљу и кршењу закона.

Многи родитељи и стручњаци промовишу овај други модел као начин „просвећеног” васпитања.

Како је све већи број људи који су протеклих деценија своју децу васпитавали „правилно”, а веома су незадовољни резултатом, на основу критике другог модела, настао је трећи модел. Према његовом мишљењу, подједнако је важно деци показати љубав и дисциплиновати их. То је Стив Бидалф назвао пружањем и „меке” и „чврсте” љубави. У том моделу родитељ мора прво себи, а затим и детету да објасни да му поставља границе, тера га на корисне а непријатне ствари, кажњава га када се успротиви томе, само зато што га заиста воли.

(Политика)

 

Запад и телесна казна

Поводом текста ,,Батину у рајски музеј”, ,,Политика”, 14. децембра

Реагујући на мој текст ,,Телесна казна као право и дужност родитеља”, др Миле Ненадић износи квалификацију да наша шира јавност, дакле нестручни људи који подржавају моје ставове о телесној казни,имају свест која „сто, а можда и петсто година” касни за Западом. Разлог за такву квалификацију је тајшто се наши људи усуђују да мисле својом главом и одбијају да изједначе телесну казну (ударац прстима по гузи) од насиља и физичког злостављања деце. Затим и то што одобравају телесну казну као повремену и изузетну дисциплинску меру. Истраживања показују да своју децу тако одгаја око 70 одсто наших родитеља. Претпоставка на којој се заснива ова квалификација је да смо ми овде у Србији примитивни и нецивилизовани, а да је Запад оличење културе и цивилизованости.

Па погледајмо мало на тај Запад и како је тамо регулисано право родитеља да телесно казне властиту децу.

Упркос притисцимаразличитих лобија, у Европској унији постоје земље које одбијају да у своје законе уграде норму о изричитој забрани родитељима да телесно казне властиту децу. То су Велика Британија, Француска, Ирска, Белгија, Италија, Словенија, Словачка, Чешка, Естонија и Литванија. У такве земље спада и Швајцарска. У свим овим високоразвијеним земљама постоје закони који штите децу од насиља и физичког злостављања, али не и од телесног кажњавања. Такво је и наше тренутно законско решење.

Ако др Ненадићу ове европске земље нису довољно „западне”, онда је потребно да њима придодамо и Сједињене Америчке Државе, Канаду и Аустралију јер ни у овим земљама није родитељима забрањено да телесно кажњавају своју децу иако у њима постоје строги закони који децу штите од телесног злостављања. И осталих 150 земаља, које не наводим јер вероватно др Ненадићу не би биле довољно „западне”, одбијају да у своје законе уграде норму о изричитој забрани родитељима да телесно казне властито дете.

То доказује да је став да повремено рационално телесно кажњавање јесте „западни” став. У том смислу могу да честитам нашим родитељима на здравом разуму. Најбоље би било када би и предлагачи закона следили тај став уместо да покушавају да законом „просвете” и дисциплинују примитивни и насилни народ.

Када неко види само дете и његова права, а не и систем и контекст у коме се то дете налази тада заступа педоцентризам. Свака теорија и пракса која полази из таквог застрањивања је дугорочно штетна по децу. Тамо где се дуже време примењује попустљиво, пермисивно васпитање, расте проценат размажене и презаштићене деце, која и када одрасту не постају функционални одрасли већ зависе од својих родитеља. Зашто бисмо ми као нешто најнапредније промовисали и у своје законе стављали нешто што је проблематично и ризично по генерације наше деце? Нарочито онда када то не морамо да чинимо?

Око промовисања изричите законске забране родитељима да телесно казне сопствено дете постоји читав низ манипулација што указује на деловање различитих лобија и интересапојединаца. Главна манипулација је ташто се телесно кажњавање намерно изједначава са насиљем, са телесним злостављањем. У истраживањима се у категорију „насиље” убраја и непристојно опхођење, упућивање увреда, односно „вербално насиље”, тако да резултати указују на велику присутност „насиља” онда када је то истраживачу потребно. За финансирање решавања овог проблема ће се наћи фондови јер о нама већ постоји стереотип настао кроз недавну историју да смо веома насилни.

Често се манипулише и Конвенцијом о правима детета: нигде у овој конвенцији се родитељима не забрањује да телесно кажњавају децу. Напротив, родитељима се гарантују права која су дефинисана обичајима културе у којој живе. Комитет за права детета Уједињених нација чини пет бирократа који немају мандат да тумаче чланове конвенције, већ само да прате њено спровођење у земљама потписницама. Упркос томе, овај комитет објављује своје препоруке које се нама сервирају као обавезујуће.

Усвајање изричите законске забране родитељима да телесно казне дете није никакав услов за прикључење Европској унији. Ни многе земље у унији немају посебан Закон о дечјим правима. Али, ето, ми у Србији смо најнапреднији, ми смо лидер у заштити дечјих права, тако да морамо имати и такав „надзакон” који врви од контрадикторности и несувислости. Зашто би генерације наше деце својом судбином платиле нечију болесну амбицију? Ако су деца наша будућност, онда би судбина наше деце требало да нам буде важнија од Косова.

*Др мед. психотерапеут

Зоран Миливојевић

(Политика)

 

Попустљиво васпитање

Начин на који родитељи васпитавају децу повезан је са изградњом психичких структура и типа личности деце. У последње три-четири деценије превладао је модел васпитања у коме се инсистира да морају бити срећна, да је родитељска дужност да ихусрећују. Како дететово осећање среће настаје када му родитељи испуне жељу, онито чине и онда када мисле да његовежеље нису добре за њега, чиме су одустали од осујећења дететових жеља. Последица је настанак попустљивог васпитања у коме детеуправља родитељем, а не обрнуто. Разлог за то је што родитељи не желе да пред собом гледају несрећно дете. Психоанализа је показала да деца која нису добијала довољно љубави у детињству одрастају у неуротичне одрасле. Зато су родитељи у фокус ставили дететова осећања, доживљај да је вољено. Данас када је неколико генерација,које су васпитаване по моделу попустљивог васпитања,одрасло видимо да овакав модел прави штету стварајући нову патологију. Реч је о размаженој ипрезаштићеној деци. Прва,упркос високој интелигенцији, израстају у несоцијализоване личности које не желе да одрасту, које су себичне и нарцисоиднеи слабо контролишу импулсе, немају радне навике, и због тога дуго остају у симбиотској вези са својим родитељима. Презаштићена деца су пасивна јер о себи мисле да су неспособна, плаше се света којидоживљавају као опасно место, због чега су исто у симбиози са родитељима или доминантним партнерима.

Попустљиво васпитавања је отишао у супротност –стално се показује љубав, а избегава се дисциплиновање детета. Данас знамо да се из једне грешке отишло у ону супротну. Разлог је што деца сваки покушај дисциплиновања погрешно доживљавају као негацију љубави, одбацивање и као „трауму”. Попустљиви родитељи су немоћни да мупоставе границе и да га терају да ради непријатне, а корисне ствари, управо због осећања кривице што га „трауматизују”.

Због негативних последица попустљивогваспитањаподсетимо да је задатак родитеља да припреме дете за самостални живот. А пут за то је да се деци нуди модел показивањаљубави, алии јаснадисциплина без које нема ни успеха ни среће у одраслом животу.

*психотерапеут Зоран Миливојевић

(Политика)

 

ПОПСУТЉИВОСТ У ВАСПИТАВАЊУ: Зоран Миливојевић

- Ја се залажем за Барбикина права. Зашто нема право да буде лепа, стално насмејана и површна? У ово време демократије и максималне заштите људских права, не треба никога осуђивати. Не смемо бити агресивни јер се на тај начин шаље врло ружна порука. Опет ће неко рећи да су те феминисткиње сигурно паметне, али не и лепе као Барбике - сматра Миливојевић.

Проблем је у томе што живимо у свету у којем су се улоге распале, првенствено мушке и женске.

- Некада се тачно знало каква треба да буде жена, а какав мушкарац. Свако је играо своју улогу и оне су међусобно биле складне. Данас женствене жене постају глупаче, а мушкарац постаје карикатура ако је превише мужеван. Влада пропаганда о андрогином карактеру. Свако од нас треба да оствари своје и мушке и женске потенцијале. Међутим, ако се то заиста деси, онда је то крај љубави. Ако у себи имамо и мушкарца и жену, онда нам не треба нико други - каже Миливојевић.

Уместо да се бавимо играчкама и поруком које оне шаљу, овај психотерапеут сматра да би више пажње требало да посветимо родитељству и васпитавању.

- Европа је преузела систем попустљивости у васпитавању. Влада идеја да дете мора да буде срећно јер само ако има срећно детињство, постаће здрав и добар човек. Самим тим, границе се губе, деца немају ограничења и постају бахата и на крају агресивна. Такав начин васпитавања никако није добар. Потребно је задржати љубав и повећати дисциплину - сматра Миливојевић.

У супротном, Европа и цео свет ће за 10 до 15 година имати велики проблем.

- Чињеница је да државе уводе све више и више правила, имамо претерану регулацију сваког аспекта живота. А сазревају генерације које не подносе правила. Не сналазе се и све решавају на силу. Како ће такав свет функционисати? - пита се Миливојевић.

(Политика)

 

Родитељи данас много попустљиви према деци

Родитељи су последњих деценија постали много „мекши“ према деци и страхују да ли их она воле. Нови, попустљиви приступ, резултирао повећањем процента размажених малишана

КАДА би браца или ја нешто згрешили, знало се, сами смо ишли да донесемо прут којим ће нас мати ишибати. Ако би донели суварак, од ког мање боли, онда бисмо добили дупле батине, па смо научили да нема варања. Али, то се ретко дешавало, јер мајчина се поштовала, без поговора. А, било је довољно да нас отац само погледа. И тајац.

Овако се Гојко Петровић из Крагујевца сећа детињства и начина васпитавања у његовој породици пре пола века.

- Камилицом и ракијом мајка Веселинка лечила је све тегобе и болести - вели Гојко. - После школе, морало је свашта да се ради око куће и у кући, а кад се све заврши, на улицу. И не сећам се да је као данас неко бдио над децом без престанка.

Чини се да се од Гојковог детињства много тога променило у васпитавању малишана. Ретко ко, када малишани не слушају, „потегне“ бабароге и прети вештицама. Данас се подизање деце доживљава као озбиљан посао и читају се књиге на ту тему. Прича се о дечјим правима, а родитељи су у непрестаном страху да не погреше.

- Многи родитељи данас страхују да ће недостатак љубави развити неурозу код детета и престали су да дисциплинују децу верујући да их тако трауматизују - каже психотерапеут др Зоран Миливојевић. - Последица је да су родитељи васпитање свели на доказивање да воле децу, да су почели да се плаше да ли деца воле њих, и да је настало савремено „попустљиво васпитање“.

Како наш саговорник каже, резултат је генерација деце у којој је велики проценат размажених малишана, младих који имају нарцисоидне црте личности, који не желе да одрасту, да се вежу, а желе да се стално играју, да уживају, буду слободни... Последица је да остају зависни од својих родитеља који их издржавају и када уђу у тридесете или четрдесете године.

ЛЕПО ПОНАШАЊЕ

СКОРАШЊЕ истраживање у Великој Британији показало је да су данашњи малишани у тој земљи много мање склони лепим манирима. На пример, свега 54 одсто деце седи током ручка за столом са својим родитељима, док је чак 92 одсто бака у детињству током оброка седело за столом, а 87 одсто је тако одгајало и своју децу. Много мање деце говори „извините“ и „хвала“, а то је дело лењих родитеља, сматрају британске баке. Оне верују да се добрим манирима деца могу научити само примером.

- Нажалост, идеологија дечјих права је усмерена само на дете и његова осећања, а занемарује родитељска права и шири контекст - сматра Миливојевић. - Велики број деце можете васпитати без телесне казне, али постоје деца којој у неким ситуацијама то једноставно треба, јер не иде никако друкчије. И зато родитељима треба признати право да процене да ли и када треба да телесно казне децу. Држава не сме да се меша у однос родитеља и детета, нарочито данас када знамо да не постоји „исправан“ начин васпитања деце.

Истраживања су показала, сматра наш саговорник, да је у земљама у којима се родитељи „притискају“ да буду „мекани“, настала епидемија „немоћних родитеља“ и њиховог продукта „размажено дете“.

- Како се мења друштво, тако се мењају и начини васпитања - наставља Зоран Миливојевић. - Међутим, ова промена често није у добром правцу, а када се у васпитању погреши, тада то дете, када одрасте, често постаје несрећна одрасла особа. Зато сматрам да је васпитање деце једно од најважнијих друштвених питања, иако га ми тако не третирамо.

Људи се у основи деле на оне који су били задовољни начином на који су их њихови родитељи васпитали и на оне који су били незадовољни.

- Они који су задовољни и родитељима и тиме какви су постали, понављају исти такав начин васпитања са својом децом. То можемо назвати традиционално васпитање - каже др Миливојевић. - Оно никада није потпуно истоветно понављање, увек је мало другачије, али главне ствари као што су начин показивања љубави и дисциплиновање се понављају.

Како нас саговорник каже, ранијих деценија у Војводини је прибегавано строгом и васпитавању без много емоција. У другим деловима Србије владало је прилично уравнотежено „давање“ љубави и дисциплине. За љубав су углавном биле задужене мајке, а за дисциплину, наравно, очеви.

- Тај приступ деци није ни тако лош, како се данас сматра - оцењује Миливојевић. - Људи једноставно читају књиге страних аутора о васпитању у којима они критикују оно васпитање које је било у њиховим земљама.

Сви стручњаци се слажу да је задатак доброг родитеља да припреми дете за самосталан живот у људском друштву. Да детету дозволи да одрасте и да се одвоји.

- За то је потребно детету пружати љубав и дисциплину - тврди др Миливојевић. - Љубав зато што она шаље поруку детету да је вредно, тако да настаје љубав према себи, прихватање самог себе, самопоштовање, самопоуздање. Дисциплину, како би дете научило да не постоје пријатне активности које су штетне и оне које су непријатне а веома корисне. Такво дете ће имати радне и друге навике и имати самодисциплину која је тако потребна за успех и задовољство у животу.

ПОСТАЛИ ДЕПРЕСИВНИ

У ВОЈВОДИНИ је постојало оно што се називало „немачко васпитање“, а за које је било карактеристично да деца бивају дисциплинована, а да им се не пружају докази да су вољена - каже Зоран Миливојевић. - Оваква деца су била веома вредна, јер су се плашила да ће их се родитељи одрећи, али су имала веома ниску слику о себи. Сматрала су да не вреде довољно и да морају да дају велики допринос друштву како би заслужила да буду прихваћена и вољена. Тако добијамо одрасле који су продуктивни, али дубоко незадовољни собом без обзира на то колико су успешни. Зато је у Војводини и тако висок проценат самоубистава и депресије.

(Новости)

 

У клопци политичког језика (4): Мањина терорише већину

Психотерапеут Зоран Миливојевић каже да је парадокс политичке коректности то што штитећи права националних и сексуалних мањина или форсирајући родну равноправност заправо шири мржњу. Мржњу према онима који ова правила не поштују, па се називају фашистима, хомофобима, сексистима... Ови људи се онда у социјалном смислу ликвидирају.

- Наше елите покушавају да буду другачије од народа, па постају покондирене. Зато и уводе речи које се разликују од народних, општеусвојених, које користимо вековима. А последица тога је да се губи културни идентитет јер не користимо више речи на које смо навикли, већ оне које нам политичке и социјалне елите намећу. Права елита се бави суштином проблема, а не само његовим називом - тврди Миливојевић.

Као посебан проблем наводи то што се неким мањинама штите права тако што се већини она укидају.

- Најбољи пример за то је заштита права хомосексуалаца. Они јесу били дискриминисани и онда су 70-их година прошлог века покренули велику политичку акцију у Америци, која се затим проширила на цео свет. Тако данас имају право на децу, па и да се у њихове пасоше не уписује мајка и отац, већ родитељ један и родитељ два. Због њих мама и тата престају да постоје за децу из хетеросексуалних бракова - каже Миливојевић.

Мењају се друштвене норме, морамо да прихватимо и оно што нам се не свиђа, иначе ће нам судити.

- Постајемо толерантни, а то значи трпељиви, они који трпе. И даље нам се све то не свиђа, али трпимо. То значи да се ништа није променило јер је сада она друга страна угрожена - сматра Миливојевић.

(Вести онлајн)

 

Зашто су важни породични ритуали?

Породице у којима су ритуали присутни имају чвршћу структуру и показују јачу везу међу својим члановима него што је то случај са породицама у којима их нема.

Људи који припадају некој групи или заједници, могу бити укључени на различите начине у заједничку активност – од заједничког рада преко заједничке забаве, до међусобне блискости. Ритуали су посебан облик општења у заједници. За њих је карактеристично да се одвијају по тачно утврђеном сценарију, који је унапред познат свим укљученима.

Породице у којима су ритуали присутни показују јачу везу међу својим члановима

Реч "ритуал" долази од латинске именице ритус, која означава религијску церемонију, обичај, неку уобичајену праксу. Словенска реч "обред" има корен ред, што јасно указује како на унутрашњу структуру ритуала, тако и на његову социјалну функцију.

Управо због своје предвидљивости и реда које уносе у групу, ритуали повећавају осећања сигурности и припадности међу члановима групе. Због тога свака група или заједница, па и породица, има неке своје формалне или неформалне ритуале.

Породични ритуали обележавају све важније догађаје у животу човека – од прославе рођења, па до тужног сахрањивања покојника. Као што породице не постоје саме за себе, већ су повезане са широм фамилијом и заједницом, тако су и неки породични ритуали преузети из шире заједнице. У том смислу, ритуали су део културног и породичног идентитета.

Породице у којима су ритуали присутни имају чвршћу структуру и показују јачу везу међу својим члановима него што је то случај са породицама у којима их нема. На пример: две одрасле, удате сестре се могу толико посвађати да престану да разговарају. Али, када дође Ускрс или неки други празник када је "ред" да се иде код родитеља на ручак, обе долазе у родитељску кућу заједно са својим мужевима и децом. Током боравка код родитеља, оне могу бити хладне једна према другој, али ће се истовремено њихова деца заједно играти, а мужеви пријатељски разговарати. На тај начин, ритуали упућују чланове породице да чувају међусобне везе, развијају припадност и дају осећање заједништва.

Деца и тинејџери често имају отпор према породичним ритуалима, сматрајући да су досадни, па на разне начине покушавају да их избегну. Добро је да родитељи инсистирају на томе да се млада особа укључи у породични ритуал, јер јој тако помажу да превазиђе себичност карактеристичну за индивидуализам, и да се дубље емоционално повеже са другим члановима породице са којима није тако блиска.

Нажалост, савремени родитељи често попуштају детету "спасавајући" га од осећања досаде, тако да оно не прихвата породичне ритуале. Али, када то дете једном одрасте и заснује породицу, вероватно ће и тада имати отпор према породичним ритуалима. Последица ће бити лабава и можда нестабилна емоционална веза између припадника те породице, пише Зоран Миливојевић за Политику.

(Политика)