Породица на удару: Родитељима одузето чак 5.668 деце за пет година

Објављено 27 јул 2018
oduzimanje-dece-680x450РОДИТЕЉИМА ОДУЗЕТО 5.668 ДЕЦЕ ЗА ПЕТ ГОДИНА

Према подацима Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, које контролише рад свих социјалних центара, а центри своје партнере, хранитеље, у протеклих пет година биолошким породицама одузето је 5.668 деце. "Новости" пишу да Центри за социјални рад у овоме имају кључну улогу. Они процењују подобност биолошке породице, степен угрожености детета, позивају се на право хитности и измештају дете, без сагласности родитља и судске одлуке. Одређују да ли ће и када родитељи имати прилику да посете дете, колико ће тај сусрет трајати и ко ће да га надзире.

Министарство је у свом одговору "Новостима", како наводи лист, прећутало могу ли центри да изместе дете из биолошких породица без икаквог писменог акта у тренутку одузимања. Али су одговорили да је Породичним законом изричито прописано да "право детета да живи са својим родитељима може бити ограничено само судском одлуком, када је то у најбољем интересу детета". Навели су, међутим, и изузетак од правила о искључивој судској надлежности када је дете у "озбиљној и непосредној" опасности. Тада центар може привремено изместити дете из породице родитеља.

"У томе и јесте проблем, да су центрима за социјални рад дата велика овлашћења: статус службеног лица, тајност у раду и хитност поступка, што отвара могућност злоупотреба", каже Драгиша Поповић, адвокат са искуством у породичним споровима.

"Они су кадије. Питање је колико претпостављене институције могу да их контролишу, док они фингирају озбиљну угроженост детета. Колико ће трајати то привремено измештање? У каквом ће стању дете бити враћено родитељима, уколико до тога дође", каже Поповић.

Универзитетски професор др Зоран Чворовић, стручњак за правну историју, инсистира да одлуку о лишавању родитељског права може да донесе једино суд.

"У пракси се, под оправдањем хитности, а у име идеолошки апсолутизованог "најбољег интереса детета", успоставља привремено старатељство центра за социјални рад", објашњава професор.

"Тако бојединац бива лишен једног личног уставног права, права на родитељство, одлуком органа управе, што је незамисливо", каже Чворовић за Новости.

oduzimanje-dece-680x450

Фото: Детињарије

Др Зоран Чворовић: Одузимање деце и тајна безакоња

Оно што нам је до скоро било незамисливо, да ће у Србији, као у Скандинавији или САД, деца бити одузимана родитељима због тога што су незапослени, не измирују рачуне или зато што су посегнули за стародревном васпитном „ћушком“, постало је застрашујући део наше стварности. Бројке говоре да мера лишења родитељског права није више изузетак, већ је постала редовна појава у нашој породично-правној пракси.

Тако смо посредством још једне друштвене абнормалности постали део глобалног процеса, у овом случају рата против породице, који је на светском нивоу објављен 1989. године доношењем Конвенције УН о правима детета. Нико нормалан не може да буде против тога да се посредством конвенције УН формира једнообразни механизам правне заштите деце, који ће бити обавезан за сва национална законодавства и који ће спречити нежељене појаве као што је, примера ради, радна експлоатација деце. Међутим, у текст ове Конвенције је у име заштите права детета уграђено једно средство за разарање биолошке породице, као једине природне средине за нормалан духовни развој деце. Реч је о тзв. стандарду „најбољег интереса детета“ из чл. 3 Конвенције. Шта је најбољи интерес малолетног детета не тумаче његови биолошки родитељи, већ садржај тог стандарда учитавају запослени у установама социјалног старања и судовима, који су пре тога прошли посебну обуку код антипородично и антитрадиционално настојених психолога. Из навдене Конвенције најбољи интерес детета је ушао у чл. 65. Устава Србије, а потом у важећи Породични закон. Из тог правног стандарда поникла су у овом Закону и таква права детета, која су не само супротна нашој националној етици и правној традицији, већ и здравом разуму, као што су право детета које је навршило десет година а које има родитеље да се лично обрати суду, да само изабере лице под чијим ће утицајем да формира своје мишљење, право детета са навршених петнаест година да да сасгласност за предузимање медицинског захвата. Пошто се стандардом „најбољи интерес детета“ разара породица, онда су чланови 65. и 66. Устава Србије контрадикторни, јер овај други гарантује да породица у Србији ужива посебну заштиту.

Иако на основу чл. 65. Устава и чл. 81. Породичног закона одлуку о лишењу родитељског права може да донесе једино суд, у пракси се под оправдањем хитности, а у име идеолошки апсолутизованог „најбољег интереса детета“ успоставља привремено старатељство Центра за социјални рад. Тако поједиинац бива лишен једног личног уставног права – права на родитељство - одлуком органа управе, што је незамисливо у земљи у којој постоји подела власти и владавина права. Али то ће бити могуће све док постоји стандард „најбољег интереса детета“ преко кога држава залази у осетљиву сферу породичних односа, а из које је истерана после Миланског едикта и почетка христијанизације права.

Међутим, национална држава овде служи само као пуки инструмент за задовољавање интереса глобалних антипородичних тамних кругова моћи. Као прво разбијање биолошке породице, која је темеље сваког здравог и снажног друштва, не може да буде у интересу националне државе. Као друго, одредишта на којима завршавају деца отета од природних породица показују да је масовна примена мере лишења родитељских права у служби обезбеђења деце за међународно усвојење. Уосталом, код нас ове две појаве и временски корелирају. Масовно одузимање деце од њихових билошких родитеља почело је после доношења Породичног закона којим је омогућено странцима да усвајају деце из Србије и то чак и ону која имају живе биолошке родитеље.

Извор. Новости, Н1