Владислав Ђорђевић: Феминизација новинарства

Објављено 14 март 2018

vladislav-djordjevic-236x300ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ

ФЕМИНИЗАЦИЈА НОВИНАРСТВА

Радикалне феминисткиње контролишу писање о међуполним односима. Оне воде главну реч када је реч о типичним „женским часописима”. То су часописи посвећени моди, здрављу, лепоти, уређењу стана, емотивном животу и другим темама блиским женама. Феминисткиње су обично уреднице и оних делова часописа и новина које се баве међуполном темaтиком. Последица тога јесте та да се међуполни односи обично сагледавају махом из женског угла.

 
 
1. Новине и часописи

Новине и часописи су постали пропагандна оруђа „родног” феминизма. Читалаштво се преко новина подстиче да прихвата све веће женске захтеве. Преко новинарства „родни” феминизам придобија јавност за себе. У пракси се то своди на оправдавање све већих захтева жена.

Наш угледни лист „Политика” редовно прати штa има ново у сфери „родних односа”. У њима не само да доминирају текстови жена, него они по правилу усвајају агенду „родног феминизма” по коме су увек за све одговорни мушкарци, а жене увек лишене било какве одговорности.

2. „Каранфили су за башту, употреби машту”

У чланку „Каранфили су за башту, употреби машту”, објављеном 8. марта 2010. у „Политици”, З. Карановић говори о прослави Дана жена.  Тај празник представља јасну фаворизацију жена. Тог дана се женама уручују поклони и указују други знаци поштовања и пажње. Многе жене тога дана добију барем цвет, а неке и скупоценије дарове. У великом броју јавних предузећа и у неком приватном даме добијају слободно поподне. У некима чак и новце. Mушкарци немају дан када би могли да очекују поклоне и посебну пажњу. И поред те очигледне фаворизације жена, ауторка чланка З. Карановић преноси мишљење неких теоретичара културе који „сматрају да је Осми март постаo пре празник мушкараца, кojи сe ’искупљују’ за грехове које су починили према својим ’лепшим половинама’ ”.  Оно што је очигледан знак женске привилегованости, новинарка је представила као знак женске подређености. Штавише, она посредно сугерише да је женама потребно дати још веће привилегије. Новинарство знатно ради на изградњи гиноцентричног друштва.

3. „Време је да жене опет дигну глас”

Да су новине постале феминистички медијуми сведочи и чланак „Време је да жене опет дигну глас”, објављеном 8. марта 2011. у „Вечерњим новостима”. У првој реченици стоји: „Сто година након прве прославе Осмог марта и данас постоји много разлога због којих би жене морале да подигну глас.”

Сугестија је емотивино пријемчива, али рационално апсурдна. Који су то многи разлози „због којих би жене морале да подигну глас”? У чему су то жене дискриминсане, да би требало да „подигну глас”? Жене данас не само да нису дискриминасне, него су заправо уживају знатне социјалне повластице.

Упркос томе, у чланку се реч даје женама које сугеришу како су дискриминисане. Тако једна од њих тврди да је политика „и даље место где је женама приступ ограничен”.  То је ноторна бесмислица. Жене могу да се баве политиком. Ко им то ограничава? Ниједaн закон не налаже да им је „приступ огрaничен”. Управо супротно. Захваљујући „систему квота” жене су у изборном политичком систему фаворизоване. Али, питање је колико су жене заинтересовне за политику. Проблем није у томе да неко женама нешто ограничава, него је ствар у женским склоностима.

Но, чланак инсистира на женској дискриминацији. Тако у њему реч добија проф. др Владимир Вулетић са Филозофског факултета у Београду који тврди да су жене неравноправне. По њему, женска дискриминација је уочљива „ако анализирамо политичку сцену или листу најмоћнијих, најбогатијих људи у Србији”.  Али професор занемарује елементарну ствар: разлике у склоностима и способностима. Пренебрегава и то да су на листи затвореника, наркомана, алкохоличара, бескућника и других угрожених људи махом мушкарци. Наш врли професор је свесно селективан: износи само оне податке који се уклапају у његову а priori усвојену тезу, а друге намерно прећуткује. Али позиција је социјално пожељна. Само треба трубити о дискриминацији жена не обазирући се на чињенице.

Сличну врсту намерне селективности и социјалног конформизма показује и Саша Јaнковић, заштитник грађана. Он тврди да жене раде „на мање плаћеним местима у истој струци, брига о деци је примарно њихова дужност, а трагични исходи породичног насиља откривају прошлост дугогодишњег злостављања”.

То је права мала сума феминистичких селективних података. Прво, није тачно да жене раде „на мање плаћеним местима у истој струци”. Ако раде исто што и мушкарци, оне су исто плаћене. Каткад и више. Али општа је тенденција жена да бирају лакше послове. Мушкарци и жене бирају оне послове и оне позиције које пашу њиховим очекивањима и склоностима. А склоности и очекивања мушкараца и жена некад нису иста. Саша Јанковић свесно и манипулативно сугерише да је дискриминација оно што је заправо последица природних полних разлика.

Друго, чињеница да се жене више брину о деци није одраз њихове социјалне дискриминације, него опет женске природе.

Треће, насиља у друштву су много чешћа и много бруталнија према мушкарцима него према женама. Саша Јанковић и други феминистички трубадури намерно износе нетачне и заводеће податке. Њима желе да прикажу положај жена далеко горим него што он стварно јесте. Они њима заправо оправдавају женске социјалне привилегије и припремају јавност за усвајање још већих.

4. „Злоупотреба жена у рекламама”

У чланаку „Злоупотреба жена у рекламама”, објављеном 15. марта 2011. у „Политици”, новинарка Катарина Ђорђевић, позивајући се на мишљење Наде Торлак, тврди да се у рекламама „женско тело злоупотребљава на најразличитије начине”.  Заправо, „женско тело” у рекламама служи да се њиме изманипулишу мушкараци: да се наведу да купе производ којим им у суштини не треба. Онај ко је изманипулисан нису жене, него мушкарци. Степен феминистичке индоктринације је толики да то очигледно обртање улога манипулатора и манипулисаног ретко ко опажа.

5. „Једнакост, по мушкој мери”

У чланаку „Једанкост, по мушкој мери”, објављеном 8. марта 2013. у „Вечерњим новостима”, четири жене различитих путева и професија говоре о Осмом марту.  На основу интервјуа ове четири жене – научнице, пословне жене, пољопривреднице и старлете – може се извући парадоксални закључак: што је жена на вишем социоекономском положају то се више жали на дискриминацију. Најмање се жалила на дискриминацију жена на најнижем социоекономском положају (пољопривредница), а највише оне које заузимају највише друштвене положаје и које имају најудобније услове живота (научница, пословна жена, старлета). Интервјуи само илуструју одавно етаблирану чињеницу да је феминизам махом идеологија жена виших средњих слојева. Као таква, феминистичка идеологија је поприлично полно и социоекономски парцијална.

6. „Осми март дуго траје”

У чланаку „Осми март дуго траје”, објављеном 9. марта 2014. у „Вечерњим новостима”, постоји поднаслов у коме стоји да су жене „и даље на много начина дискриминисане”.  Теза није тачна. Жене ни у једном сегменту друштва нису дискриминсане. Примери који се наводе да би се теза о дискриминацији потврдила говоре заправо о нечем другом: о томе да су жене природно различите од мушкараца. Жене и мушкарци се разликују у интересовањима, склоностима и способностима, па је логично да постоји разлика у пословним постигнућима. Постоји делимична разлика и инклинацијама и афинитетима. Права је малициозност те разлике проглашавити „дискриминацијом”.

Не само да не постоји никаква правна дискриминација жена, него су заправо жене правно на много начина привилеговане. Чланак свесно шири дезинформације. Али, то је и разумљиво. Његова сврха није изношење објективних података, него оправдавање женске социјалне повлашћености и подстицње јавности да прихвати још веће.

Надаље, у чланку новинарка Бојана Царановић тврди да се жене „теже запошљавају”. Податак је тачан, али његов узрок није дат. Ауторка контекстуално сугерише да је у питању дискриминација. То је заблуда. Реч је заправо о томе да су жене избирљивије. Жене бирају удобније и лакше послове, па је стога логично да се „теже запошљавају”.  Али те елементарне логике нема у феминистичком резоновању.

Ауторка чини још већу манипулацију тврдећи: „Нуде им се мање захтевни и слабије плаћени послови.” Заправо, није друштво то које женама нуди мање захтевне и слабије плаћене послове, него су жене те које такве послове бирају. А сасвим је логично да су „мање захтевни” послови уједно и „слабије плаћени”. Ауторка женско понашање представља као нешто што се женама „нуди”. Тиме она сугерише да су жене пасивни чиниоци друштвених збивања. Нису. Оне активно граде друштво и своја места у њему.

Ауторки је стало да на сваки начин жене представи као жртве друштвене дискриминиације, а не да опише реалну ситуацију.

Надаље, у чланку се преноси мишљење Mилене Драгићевић Шешић, професорке на Факултету политичких наука, по којој треба и даље обележавати дан жена, јер је „свака друга жена жртва насиља”. Теза да је „свака друга жена жртва насиља” представља гротескну бесмислицу. До таквог „податка” професорка на факултету могла је доћи само ако се појам „насиља” бесконачно прошири и изгуби своје реално значење. Још једном је реч о прворазредној манипулацији.

У чланку реч добија и Јована Ружичић, директорка „Центра за маме”. Она сматра да је „дуг пут пред нама” и то „због многих дискриминација”. Било би поштено да ауторка истакне бар једну од „многих дискриминација”. Али она то не чини, што је и разумљиво јер не постоје. Заправо, постоје многе женске привилегије. Али новинарки, као и онима којима она даје реч, није стало да изнесу реално стање, него да утичу на јавно мњење како би оно спремно прихватило давање женама још већих повластица.

7. Закључак

У свих пет чланака поступак новинарки је исти: фаворизовање жена током празника Осмог марта не споменути, него тврдити да су жене дискриминисане. То орвеловско преокретање ралности је могуће, јер је новинарство под потпуном контролом радикалних феминисткиња. Новинарство здушно ради на феминизацији Србије.

_______________________________________________________

Библиографија

1.            Гуцијан, Сандра, „Србија има више научница него што је то просек у ЕУ”, „Политика”, Београд, 1. јул 2013, стр. 9.

2.            Ђорђевић, Катарина, „Злоупотреба жена у реклами”, у: „Политика”, Београд, 15. март 2011, стр. 8.

3.            Ђорђевић, Катарина, „Положај жена 7. марта”, у: „Политика”, Београд, 7. март 2014, стр. 18.

4.            Карановић, Зорица, „Каранфили су за башту, употреби машту”, у: „Политика”, Београд, 8. март 2010, стр. 18.

5.            Мићевић, И. и Б. Хаџић, „Једнакост, по мушкој мери”, у: „Вечерње новости”, Београд, 8. март 2013, стр. 16.

6.            Мићевић, И. и В. Мијатовић, „Време је да жене опет дигну глас”, у: „Вечерње новости”, Београд, 8. март 2011, стр. 14.

7.            Н., Е. В., „Јоште живи 8. март”, у: „Вечерње новости”, Београд, 9. март 2012, стр. 12

8.            Симић-Миладиновић, Милентија, „Војна гимназија под опсадом девојчица”, у: „Политика”, Београд, 1. април 2014, стр. 7.

9.            Царановић, Бојана, „Осми март дуго траје”, у: „Вечерње новости”, Београд, 9. март. 2014, стр. 15.

Текст смо добили од аутора и објављује се са његовом дозволом.

Подвлачење наше, ПП