Продаја србске деце: бело робље на црном тржишту

Објављено 23 март 2018

Belo-roblje-678x381МИЛАН МАЛЕНОВИЋ

БЕЛО РОБЉЕ НА ЦРНОМ ТРЖИШТУ 

Све је више јасних доказа да је продаја малолетне деце из Србије богатим странцима један од најуноснијих извозних послова ове унесрећене државе. Још 2014. су чланови за борбу против трговине људима специјализоване шведске владине агенције посетили Србију и прикупљали податке о деловању једне приватне шведске организације на овим подручјима коју наши званичници лажно представљају као државну агенцију. У међувремену су и наши сарадници из скандинавских земаља успели да уђу у електронску архиву норвешког државног система „Барневернет" и открију велики број овдашњих службеника који противзаконито одају строго поверљиве податке о малолетним лицима која би могла да буду интересантна за усвајање у некој од скандинавских земаља. Уз све то, Народна банка Србије толерише новчане уплате на рачуне непостојећих, односно нерегистрованих приватних организација која продају децу из Србије.

 

Почетком фебруара ове године Градски центар за социјални рад у Београду - Одељење Палилула посетила је једна шведска делегација. Судећи по званичним извештајима које су објавили званичници самог Центра, могао се стећи утисак да се ради о делегацији неке званичне државне установе, посебно јер се на неколико места наводи: шведска агенција за међународна усвојења "Адоптионсцентрум".

На званичном сајту „Адоптионсцентрум"-а види се да је у питању, међутим, приватна организација која постоји од 1969. и бави се посредовањем у усвајању стране деце која се, затим, пребацују у Шведску где живе са новим родитељима. Како сами наводе, до сада су на овај начин довели преко 25.000 деце у ову скандинавску земљу и то из више од 50 земаља у свету. Стално сарађују са 20 земаља, међу којима је и Србија која, наводно, у централи поменутог удружења има свог посебног координатора који је такође почетком фебруара био у посети Градском центру за социјални рад у Београду.

Све су ово, благо речено, полуистине смишљено пласиране како би се јавност навела на погрешан закључак.

Јелена Јовановић Хансен, која се у материјалима Градског центра наводи као координатор за Србију, на званичном сајту организације носи титулу „Сениор Програм Оффицер" и то за Азију?!? Постоји још неколико особа са сличним називом делатности и ни једна од њих није задужена само за Србију. За Европу, којој би, ваљда, требало да припада и наша земља, задужен је извесни господин Нилс Карлстрем који се у делегацији није налазио.

Као представник и заступник организације (никакве агенције) „Адоптионсцентрум" у Србији представљена је Јелена Јовичић. На званичној интернет презентацији Универзитета у Стокхолму госпођа Јовичић је представљена као докторант, а њена адреса је Университетсвäген 10 Б, план 9, Роом Б 942. Како она може да живи у Стокхолму, а да води представништво у Београду? И које то представништво она води?

По подацима Агенције за привредне регистре у Београду у Републици Србији у тренутку када је поменута делегација обилазила Градски центар, а ни касније није регистровано никакво званично заступништво шведског удружења „Адоптионсцентрум". Ако неко води некакво њихово представништво чини то на незаконит начин или се лажно представља. Све је то веома чудно за једну организацију која се хвали полувековном традицијом пословања.

Adoptionscentrum-Pretraga-baze-podatak-APR-Agencija-za-privredne-registre-udruenja-i-poduzetnike

Иако нема званично заступништво у Србији, „Адоптионсцентрум" одржава веома жив платни промет са нашом земљом.

По званичном и јавном извештају Народне банке Србије „Адоптионсцентрум" из Шведске је само 2015. извршио најмање две уплате на рачун извесне организације „Фостер Царе анд Адоптион" у Нишу, од којих је једна била вредна 7.500 евра.

Adoptionscentrum-Pretraga-baze

Усвајање децеиз Србије и Црне Горе – Adoptionscentrum NGO – Шведска НВО

По Агенцији за привредне регистре „Фостер Царе" не постоји у Србији?!? По једном документу који је издало „Удружење стручњака за подршку деци и породици ФИЦЕ Сербиа" (регистровано код АПР-а са матичним бројем 17516035, садашња председница Жељка Бургунд) „Фостер Царе" је члан ове организације, а у Нишу се тада звао „Центар за породични смештај и усвојење" и био је на адреси Гутенбергова 4А. Ни поменути „Центар" се не налази у Агенцији за привредне регистре као посебно удружење или друго правно лице, тако да није ни могао да има сопствени рачун у банци.

Остаје, тако, питање како је Народна банка могла да дозволи најмање две уплате у корист привредног субјекта који не постоји?

Као сврха поменутих уплата била је наведена „донација", међутим, како се ради о фантомским удружењима ближе је истини да је новац у ствари провизија за неко усвојење детета из Србије.

И сам Градски центар за социјални рад у Београду признао је у фебруару ове године како са шведском приватном организацијом „Адоптионсцентрум" сарађује већ пуних 15 година. Шведске власти су још 17. септембра 2014. посетиле Србију како би контролисале деловање поменутог приватног удружења. Контролу је обавило посебно тело шведске владе МИА које се, између осталог, ангажује и у борби против трговине људима. Са ким су шведски званичници разговарали у Србији и који су били њихови закључци, није наведено. Занимљиво је да ни овдашње власти, које на сва звона објављују долазак сваке стране делегације, уопште нису известиле јавност о посети истражитеља из Шведске.

Све ово наводи на закључак како се код усвајања деце из Србије и њиховог пребацивања у иностранство не ради на законом прописан начин, већ да је то далеко мање „усвајање", а далеко више трговина белим робљем. Иначе не би било потребе да се у цео случај укључује шведска владина агенција која се бави управо борбом против трафикинга и да се посета њихових стручњака овде таји.

Да је Србија постала својеврсни Елдорадо за одузимање деце и њихово незаконито „усвајање" од стране богатих странаца потврђују и документи о деловању агената (тачнији израз би био „тајних агената") норвешког злогласног владиног система за наводну заштиту деце „Барневернет" о коме је Магазин Таблоид већ писао.

Слободни новинар истраживач Душан Велковски са међународном исправом у којој је наведено да је „инвестигативе јоурналист ИФЈ, ЕФЈ" дошао је у посед више стотина електронских докумената из базе података "Барневернета" које је предао редакцији Магазина Таблоид.

Из ових докумената, који се могу упоредити са америчким дипломатским депешама које је својевремено објављивао сајт „Wикилеакс", види се да је велики број државних службеника Републике Србије, на првом месту особа које раде у различитиим Центрима за социјални рад, Норвежанима за новац противно законима ове земље продавао информације о „адоптивно интересантној деци", односно о малолетним особама које су или већ слободна или још увек нису слободна за усвајање, али то могу убрзо да постану (разуме се, уз додатну новчану накнаду).

Норвежани заинтересовани да добију неко од ове деце требало је само да се јаве „Барневернету" и наведу идентификациони број детета које желе и оно би моментално у монтираном поступку било одузето биолошким родитељима у Србији и предато на усвајање.

У поменутим документима види се не само ко је пошиљалац извештаја, већ и којој локалној организацији у Норвешкој су они прослеђени. С обзиром да су извештаји циљано слати, јасно је да су и настали на основу првобитног упита неке од подружнице „Барневернета" у коме су наведене жеље за усвајање спремних родитеља (на пример, колико треба да буде старо дете, ког пола, каве боје коже, косе, очију...).

Као један од доушника „Барневернета" наводи се и Смиља Игић, иначе запослена у Центру за социјални рад Звездара. Како се види из пропратне картице она је психолог - педагог који се у норвешком систему за одузимање деце води као спољни сарадник под бројем 3202936539.

Smilja-Igic-Gradski-centar-za-socijalni-rad-Zvezdara-Beograd-Srbija

Пошиљалац Смиља Игић - Психолог градског центра за социјални рад Звездара, Београд, Србија.

Госпођа Игић је 12. октобра 2016. „Барневернету" доставила и свој извештај од 16. септембра 2016. који је означен ограничено доступним јавности на основу члана 25, али се не наводи ког закона или другог правног акта.

Госпођа Игић је само један од плаћеника који норвешким, а могуће и другим страним службама које се баве одузимањем деце од биолошких родитеља у Србији, продаје информације о „адоптивно интересантним лицима". У до сада прегледаним документима помињу се још следећа имена: Милева Новковић, Благица Станоевска, Сања Крвавац, Горан Јакшић (није "Барневернетов" стални педагог/сарадник, али се његово име налази на списку у вези документа број 42422/2016 састављеног 7. октобра 2016.), Славиша Јосифовић, Биљана Шуковић, Владимир Трајковић, Јасмин Фајић...

С обзиром да се ради о стотинама, могуће и хиљадама докумената, која још нису могла сва да буду прегледана и процењена, вероватно ће се у току даљег рада појавити још нека имена особа која примају паралелно плату из српског буџета, али и од за усвајање заинтересованих страних организација.

Колега Велковски се обратио Градском центру за социјални рад у Београду, као и другим надлежнима са питањима да ли је одавање података о малолетним лицима која још увек нису проглашена спремним за усвајање страним агенцијама у складу са овдашњим законима, али му нико до сада није одговорио. У међувремену, сарадници Магазина Таблоид у скандинавским земљама су дошли и до финансијских извештаја који показују колико се пара уложило у ову модерну трговину белим робљем из Србије, а који ће бити објављени у једном од наредних бројева, чим буду преведени са норвешког.

А 1. Писмо из Ћићевца: како службенице Центра за хранитељство и усвајање у Крагујевцу отимају децу

Борила сам се сама, са машинеријом, и наравно изгубила. Нисам правила снимке, видеа, јер заиста времена нисам имала, од мољакања разноразних институција, председника, премијера, заштитника грађана, и ништа. Гледаћу да вам укратко објасним мој случај, колико то може у овом кратком писму.

Зовем се Весна Миљковић, из Ћићевца сам, удата и имам једно дете. Мој супруг и ја смо одлучили да постанемо хранитељи, наша ћерка је већ велика, зашто да не, мислили смо да усрећимо јос неко дете, што смо и урадили. Усрећила је и она нас и ми њу. Прошли смо едукацију успешно, тако су нам рекли. Понудили су нам девојчицу која се налазила у породилишту и имала је само 24 дана. Прихватили смо. Узели смо је из породилишта и тог дана смо мислили да већи и срећнији тренутак не постоји. Кући смо средили собу, креветац, сто за пресвлачење итд. Ми нисмо добили бебу, ми смо добили анђела. Врло брзо смо се привикли на на њу и није се знало ко ће први да је узме када се пробуди, да је пресвуче, да је нахрани...

У међувремену смо добили још једну девојчицу из Звечанске, дете које је умерено ометено у развоју. Посто је вероватно промена за њу била велика доласком у насу кућу, пошто је тада имала 9 година, морали смо да је водимо код дечјег психијатра да је прегледа и да се консултујемо у вези даљег рада са девојчицом. Све у свему, више пута водили смо са нама код доктореке водили овог малог анђела. Докторка у ћупријској болници, Снежана Станојевић (мислим да је презиме исправно а можда и грешим), рекла је да ће она имати проблем у развоју, али неће бити толики као ове друге девојчице из Звечанске. Били смо запањени, мада генетски има велике предиспозиције за тако нешто. Затим су из наше амбуланте дечјег лекара почели да нас шаљу на прегледе, управо због тих предиспозиција које су на жалост и биле ту. После свега тога, она је имала кашњење у психомоторном развоју, каснила је за својом генерацијом.

Нисмо пали духом, почела сам по Интернету да тражим литературу везану за умерено ометену децу и за децу која имају кашњење у психомоторном развоју. Затим смо морали у вртић по наређењу "госпођа". Кренула је у вртић где се врло тешко привикла, али за добробит детета, заџали смо је. Рекли смо им да желимо да је усвојимо још кад је имала осам месеци, наравно мало су били зачуђени, јер имамо биолошко дете, које је касније, замислите, било и један разлог зашто нисмо подобни да је усвојимо?!

Углавном, по њиховим причама, ми смо још мало па међу најбољим хранитељима, одушевљени су како деца напредују. За скоро шест година колико је наш анђео била код нас, а такође и старија девојчица од пет и по година, долазак надлежнх служби могао је да се изброји на прстима једне руке, а и кад би дошло, рекли би "ви то радите беспрекорно".

Но, десиле су се промене, Центар за социјални рад у Ћићевцу, потпао је под Центар за хранитељство и усвајање у Крагујевцу, где смо ми добили "особу за праћење", не знам како да је назовем, али име јој је Ивана Ракић.

Госпођа нас је такође посетила за две и по године око два пута. Да не заборавим, тим за усвајање ЦЗС из Ћићевца је сачињавао психолога, Милену Вилемоновић, па затим ту је била извесна Добрила (не знам презиме, педагог уједно и старатељ), Сузана Гајић педагог (нећу да пишем како коју красе и који "манири" их красе, а, наравно, нису позитивни) и Никола Јефтић адвокат. Касније је је у сву ту причу ушла и жена, мислим да се зове Мила, социјални радник, нисам сигурна, а на челу параде директор. Знам га као Мишко. Од 17 маја 2015. године, зентураца Ивана Ракић са Сузаном Гајић долази у нашу кућу у посету и саопштавају нам да ми не можемо да усвојимо девојчицу. навеле су и разлоге, да је мој муж старији месец и седамнаест дана од дозвољених 45 година разлике, финансијска ситуација (која није била лоша) те да већ имамо биолошко дете!

Шок! Не можемо да проговоримо. Тада је Ивана Ракић видевши мог мужа видно узнемиреног, почела да провоцира на један одвратан начин, својствен само особи са ниским моралним, психичким и свакојаким побудама. Мој супруг је рекао да њена вику и хистеричан смех не може да слуша и изашао је напоље. Било је ту свакојаких нападања од стране госпођа из Центра за породични смештај и усвајање Крагујевац, почев од Иване Ракић, па мислим да се особа која се не би могла назвати госпођом јер оно њено презриво гледање, вређање "на фин начин", не краси једну госпођу него је налик уличарки најгорег реда.

Доживели смо невиђену психичку тортуру. Дете су пар пута водили у центар одакле се она враћала скроз смушена, нерасположена, гурала би ми се у крило и само ћутала. Када је питамо шта се дешава, тужно нам је одговарала да је то тајна! Помутили су јој разум скроз. Страшно, не могу више да проживљавам ово изнова и изнова...Једноставно, не може све да стане овде.

Дана 27.07.206 у мисли да је два сата поподне, зове Сузана Гајић и пита супруга да ли смо кући. Ја сам радила, рекао им је да сам на послу и да долазим око пола три. Дошла сам, деца спавају, вани врућина, а њх две госпође са једним господином улазе у нашу кућу. Почиње Сузана Гајић причу како су они "као тим" одлучили да више није у интересу да наш андјелчић остане код нас!!!

Чекајте, кажем ја, јесте ли свесни шта радите детету? Нисам напоменула јер не знам шта ћу пре, да је то дете било веома везано за нас, за мог супруга, за њену собу, њен кревет, њено двориште, њен вртић и васпитачице Дуду и Душицу. Такође, напомињем да је су и запослемни у дечјем вртићу дечји добили претњу од особе за коју ја одлично знам ко је и како користи фразу: "...немојте са мном да сшалите". Дакле и вртић је добио телефонску претњу да се не мешају у ову ствар! То су биле речи Иване Ракић из Крагујевца.

Молила сам, немојте људи, пореметићемо све што смо постигли, уназадићете дете...Ништа није вредело, дословно су извукли дете из кревета. Она излази, а осмех јој залеђен, очи огромне, страх...Како је њој било не знам, а и не смем да се питам јер знам колико нас је волела. Молила сам Бога само да не пати много да јој да снаге да преброди то што јој се десило и питам се, зар је морало то да јој се деси!? Не само што је остављена од биолошких родитеља, него су још дошли да је отму од нас који смо је волели и који ће је увек волети, који смо гинули да је научимо нечему и подигнемо је како треба.

Извор: http://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=409&cl=12http://www.globalmediaplanet.info/drzavna-rasprodaja-srpske-dece-belo-roblje-na-crnom-trzistu/

Фото: Глобал медиа планет