Слободан Антонић: Следећи корак: родно неутрално васпитање

Објављено 23 новембар 2017

gender boyСЛОБОДАН АНТОНИЋ

СЛЕДЕЋИ КОРАК: РОДНО НЕУТРАЛНО ВАСПИТАЊЕ

Поштовани читаоци, ако сте мислили да се у Србији не ради на овоме, грдно сте се преварили. 4. октобра ове године, са УНИЦЕф-ом се састала „Фокус група“ од 5 београдских предшколских установа, које су одабране за спровођење пројекта под називом: „Родно освешћивање и превенција насиља и дискриминације у вртићима и школама“. Пројекат је под покровитељством УНИЦЕФ-а, у тиму су углавном психолози, од познатијих Драгана Коруга. Рађена је нека врста тестова са циљем „разбијања стереотипа и рада на једнакости полова“...

Запазите како се изрази „стереотипи, једнакост, насиље и дискриминација“ злоупотребљавају и окрећу против нас (родитеља и наше деце) и наших хиљадугодишњих традиционалних, културних и верских схватања. Све ово иде у правцу да ће ускоро васпитање дечака да буду мушкарци (буди мушко!) а девојчица да сутра буду супруге и мајке, бити проглашено за насиље над дечијим личностима, јер, ето, они могу да „бирају“ који ће род и шта ће уопште да буду, јер неки на Западу не желе да буду људи, већ животиње, Боже помози! У наставку изванредан текст нашег проф. Антонића на ту тему...

 

Gender neutral parenting део је идеологије радикалног феминизма. Ово учење захтева, у име заштите деце од родних стереотипа“, да се деца васпитавају тако да се код њих не подстиче стварање идентитета дечака или девојчице.

Прошле године и код нас је преведен приручник за такав начин подизања деце: „Пружите детету СТО могућности уместо ДВЕ“, који су написале Kристина Хенкел и Мари Томичић. Приручник је објавио Kреативни центар – издавач специјализован за литературу намењену деци, родитељима, васпитачима, као и за уџбеничку литературу, а у едицији карактеристичног назива: „Добар родитељ“.

Појава тог приручника скренула је пажњу таблоида. „Пепељугина сестра лезбијка!“ и „Ужасно: приручник саветује родитеље како да им деца буду гејеви!“, били су неки од наслова (овде и овде). С друге пак стране, издавач се бранио да књига „не промовише хомосексуализам“, већ да је само „приручник намењен родитељима, васпитачима и другима који желе да децу одгајају без родних стереотипа“ и без „елемената васпитања који стварају будуће неравноправне односе међу половима“ (овде).

Појавио се и коментар у Политици под насловом „Нема више мушко и женско“. У њему аутор не крије да није прочитао књигу, али процењује да се приручник залаже за „систем образовања у коме се подрива подела на мушко и женско јер је она (подела) родно дискриминативна“ (овде).

Књигу сам недавно купио и прочитао. И да, она јесте приручник за родно неутрално подизање деце у правом смислу тих речи. Прва од ауторки приручника, Кристина Хенкел, представљена је у књизи као „консултант за родну равноправност у (шведским) вртићима и школама“ (стр. 224). За њу је наша јавност чула 2009. године, када је Хенкелова подржала одлуку једног шведског пара да пол свог двогодишњег детета сакрије од околине и да га одгаја на родно неутралан начин. Пар је то оправдао тврдњом да је „наметање пола детету окрутно, јер га тиме друштво убацује у калуп, уместо да му дозволи да само одреди свој идентитет“. Овакву бизарну одлуку Хенкелова је подржала речима да би „то могло да учини дете јачим“ (?!; овде).

Како практично изгледа родно неутрално васпитање? Родитељи и васпитачи не смеју, у контактима са децом и пред њима, да користе речи „дечак“ и „девојчица“ или „он“ и „она“, већ искључиво „дете“ и „оно“ (стр. 89; 91). То значи да у парку нећемо питати „Како се зове овај бата?“, већ „Како се зово ово дете?“, и да нећемо рећи „Ова сека је баш жива“, већ „Ово дете је баш живо“ (стр. 89).

Васпитачи и родитељи такође никада неће, чак ни на речима, децу разврставати на девојчице и дечаке. Тиме се, наводно, само „показује деци како припадају двема различитим категоријама људи“ (исто). Они ће их посматрати као „децу“ која се могу делити на краткокосе и дугокосе, смеђооке и плавооке, али никако не на дечаке и девојчице (91).

Родно неутрално васпитање види се, у овој књизи, и у родно уравнотеженим називима играчака: чудовишта се називају „чудовишкињама“, вук из приче постаје „вучица“, а Снешко Белић – „Снешка Белић“ (96). Такође, у овом приручнику, никада се не говори, рецимо, о „мајци трогодишњег дечака“ или о „оцу четворогодишње девојчице“, већ искључиво о „родитељу трогодишњег детета“, или о „родитељу четворогодишњег детета“. Дакле, када је реч о индивидуи, речи попут „мајка“ и „отац“, или „дечак“ и „девојчица“ једноставно су непожељне, чак и ако се тако губи у прецизности информације.

Ова идеологија деци не допушта да сама бирају играчке, већ захтева да се дечаци подстичу да се играју „традиционалним играма за девојчице“, а да се девојчице играју „традиционалним играма за дечаке“ (53). Родитељи греше што од тог усмеравања брзо одустану – цитира се мајка четворогодишњег дечака која каже: „Поклонили смо му лутку. Чак је у питању била лутка дечака. Играо се њом неко време, а онда ју је бацио на под“ (51). Али то је грешка, „за све је потребно време, сачекајте и пробајте поново“ (53), каже се родитељима и васпитачима – док најзад не успете да ваш дечак чешља и облачи лутку.

И одевање треба да се изједначи. Зато се дечаци подстичу да се обуку „у нешто сјајно, златно, у одећу од тила“ (73), као и да пробају хаљине, којима се „придају нова значења: снагаторска хаљина, храбра хаљина, хаљина за шуњање и трчање“ итд. (77). Деца се у обданишту охрабрују да, повремено, „размењују одећу међу собом“ (79), да један дан „сва деца носе одећу розе боје“ или да „могу да испробају шналице и траке (за косу)“ (80).

Једнакост приликом тоалетних радњи обезбеђује се не само подстицањем дечака да седе приликом мокрења већ и обуком девојчица да и оне уринирају стојећи, тако што ће им се „показати да раздвоје усмине и да стоје широко раздвојених ногу“ (194).

И уобичајени обрасци играња дечака и девојчица одбацују се у овом начину васпитања. Родно неутрални васпитачи не признају научне налазе психолога који су утврдили да се дечаци у свим културама радије играју са дечацима, у групи, на широком терену, штаповима и камењем, а девојчице међусобно, у пару, на ужем земљишту, крпицама или листовима (о томе сам, уз упућивање на релевантну литературу, опширно писао у књизи Икушења радикалног феминизма, цела књига овде, стр. 149−153). Од васпитача и родитеља сада се захтева да се умешају и у дечије игре, и да се „дечаци играју у пару и у мањим групама“ (124), а девојчице „по три и у већим групама“ (127).

Уопште, деци приликом играња, поручују ауторке, не би требало дозвољавати да се сама групишу и спонтано забављају. „Када кажемо да деца сама бирају с којом ће се децом играти или које ће се игре играти, упадамо у замку. Што се чешће деца играју у групама према полу – засебно дечаци и засебно девојчице – то је већа вероватноћа да ће развити два различита система правила о томе како се треба играти“ (130). А то је управо оно што се не сме дозволити – не смеју постојати специфичне игре за дечаке и специфичне игре за девојчице, пошто је то основ доцније родне неједнакости.

gender boy

Ова концепција васпитања подразумева и подстицање отворености за сексуалност у свим облицима.„Деца имају право на своју сексуалност и на то да је исказују без осећаја стида или кривице“ (188). Полни орган девојчица и дечака најбоље је звати истим именом – „пиша“. „Ако се дете пипка, дајте му потврду и реците му да је у реду да истражује своје тело: – Видим да се пипкаш, али сада треба да једемо, али можеш да наставиш да се пипкаш касније“ (190). „Објасните деци да је пиша њихова и да сами одлучују ко сме да је додирне и на који начин“ (исто).

Ваља имати у виду да је реч о приручнику у коме се изричито каже да је намењен родитељима и васпитачима предшколске деце (18). То значи да се детету од пет или шест година сугерише да оно само одлучује о томе ко његов полни орган „сме да додирује и на који начин“. Детету се, по тој идеологији, не може дати слобода да одлучује с ким ће и како да се игра, али има потпуну „слободу“ да одлучи ко сме сексуално да га додирује и како (?!).

Очигледна сексуализација деце у овом приручнику, међутим, није праћена упозорењима о могућим злоупотребама од стране сексуалних предатора. Јер, ако петогодишњак „сам одлучује“ ко његов полни орган сме да додирне и на који начин, зашто не би „слободно“ одлучио да „дозволи“ да га „додирује“ и какав педофил? Необично је да нема ни једног савета родитељу или васпитачу како да децу упозори управо на такве опасности.

Ова идеологија не допушта ни да се настојање дечака да пољуби девојчицу тумачи „као нешто романтично“ (113). Тиме се, наводно, само исказује погрешно „очекивање да ће сва деца бити хетеросексуална“ (112). Децу треба учити да „дечаци могу бити заљубљени у дечаке, а девојчице у девојчице“ (113; 163), као и да постоје „породице дугиних боја“ са „две маме“ и „двојицом очева“ (198−199). У том смислу требало би им „причати приче на другачији начин“, рецимо, да је „Пепељуга постала само другарица с принцем“, а да се „њена полусестра заљубила у принцезу“ (113−114). Или, да је принц чекао да га пронађе и одведе принцеза на белом коњу, па су „живели срећно док је љубав трајала“ (163) – а после је принц, вероватно, отишао са својим пажем, а принцеза са својом шнајдерком?

Јасно је колико је овај начин васпитања „инвазиван“ и насилан према деци. Он ограничава њихову истинску слободу, хоће да контролише њихове игре и тако, у име политичке коректности, заправо квари њихово детињство.

Пошто слика говори више од хиљаду речи, молим читаоце да погледају четири кратка одломка из једне од репортажа које показују ефекте „родно неутралног васпитања“.

Одмах на почетку документарца „Raised without gender“ (овде, 0:00-0:18) видимо петогодињу девојчицу која каже: „Прошлог лета су ме многа деца питала шта сам – дечак или девојчица; а ја сам одговарала да нисам ни једно ни друго, а затим да сам обоје“. То није девојчица, то је дечак.

Следећа сцена на коју бих скренуо пажњу налази се на 1:02-2:02. Врата куће у којој живи петогодишњак отвара партнер дечакове мајке – особа са брадицом, нашминкана ајлајнером око очију, која је себи дала име Del LaGrace Volcano. Рођена је као жена, али сада припада роду „интерсексуалаца“. Она од деце, с којом живи у истом домаћинству, тражи да је зову „мапа“ (спој речи „мама“ и „папа“). Поред „мапе“ налази се још једно дете, наизглед трогодишња девојчица. И то је дечак. „Мапа“ каже да се он и партнерка, мајка ових дечака, слажу у томе да је „род штетан“.

Трећа сцена коју бих препоручио да читалац погледа приказује обданиште у које иде старији дечак (8:47-9:32). Васпитачица објашњава да у вртићу раде тако да се не држе рода. Уместо луткама, деца се играју родно неутралним фигурама животиња, а сликовнице и бојанке које приказују јунаке бајки или суперхероје прилично су специфичне: Спајдермен седи спуштених гаћа на тоалетној шољи (9:07), Бетмен игра балет са бебом у кенгур-носиљки (9:09), Жена-мачка је партнерка мушкарца обученог у костим Снежане (9:10), Успавана лепотица руком одгурује принца који је дошао да је пробуди пољупцем (9:24), зла вештица Грдана и Снежанина зла маћеха лезбејски су пар који гаји двоје ћаволчади (9:26), а ту су још и четири цртежа лезбејских „породица“ састављених од јунакиња бајки и стрипова (9:30-9:32).

Четврта карактеристична сцена налази се на 15:36-16:34. Појављује се још једна девојчица, коју родитељи васпитавају на free gender начин. Заправо, то је дечак. Родитељи дечака објашњавају да је он један дан девојчица, други дан дечак, а трећи дан мачка и да је „сјајно за њега да буде шта хоће“. Доцније и сам дечак понавља оно што су родитељи пред њим рекли: „Ја сам девојчица… Али, данас сам дечак… После тога ћу поново да будем девојчица“ (20:12- 20:25).

– Ма пустите шашаве Швеђане, све то далеко је од Србије и наше реалности – рећи ћете. Многи су чули за наш Нацрт закона о родној равноправности (текст овде) из 2017. године, по томе што чл. 61. ст. 10 предвиђа казну од 1.500.000 динара за просветне установе које нису обезбедиле „коришћење родно осетљивог језика у уџбеницима и наставном материјалу“ (чл. 35, 4.2). „Родно осетљиви језик“ на политкоректном новоговору подразумева обавезу да говорите и пишете: „школска редарка“, „давачица крви“, „вршилица дужности“, „властодржачица“, „дрвосечица“, „машиновођица“ и слично.

Пошто је јавност почела да негодује због насиља над језиком и здравим разумом, закон није отишао даље од нацрта. Међутим, Нацрт закона о родној равноправности карактеристичан је и по очигледном кретању ка „родно неутралном“ васпитању.

Најпре, овај закон требало би да замени Закон о равноправности полова (2009). Већ у самом наслову види се настојање да се пол – а има их два (жене, са XY хормозомом и мушкарци, са XX хромозомом) – замени родом, којих има неодређени број. Фејсбук разликује 71 род код регистрације корисника (овде), а један немачки посланик пожелео је да покаже апсурдност „родне политике“ тако што је говор започео речима: „Драге даме, драга господо, драги хомосексуалци, драге лезбејке, драги андрогини, драги би-родни, драги родно-варијантни, драги родно-квиреви… – и тако даље, до неких 60 родова. Само тај уводни део говора, у коме су сви родови били једнако „испоштовани“ трајао је преко три минута (овде).

Наш Закон о родној равноправности још увек под родом подразумева мушкарце и жене. Но, само је питање времена када ће та листа почети да се проширује. Нацрт закона под родном дискриминацијом подразумева и „јавно заговарање, подржавање… родних стереотипа“ (чл. 9. ст. 3) и залаже се за мењање „родних образаца који почивају на стереотипима“ (чл. 11, ст. 2), односно за „елиминисање родних стереотипа“ (чл. 22, ст. 4/3). Посебно се од просветних власти и образовних установа, као и од институција културе, тражи „деконструкција родних стереотипа“ (чл. 35, ст. 2; чл. 36, ст. 4/1).

Невоља је у томе што је закон „родне стереотипе“ дефинисао сасвим неодређено, као „претходно формиране идеје према којима су женама и мушкарцима произвољно додељене карактеристике и улоге које одређује и ограничава њихов пол“ (чл. 8, ст. 14). Таква врста неодређености омогућава овдашњим феминистичким заступницима атлантистичке идеологије да практично сваку каракетристику у мушком или у женском понашању прогласе „родним стереотипом“ – укљичив и обрасце дружења и играња девојчица и дечака, играчке које они одабирају, уобичајени начин њиховог облачења итд.

Сада је јасно зашто нам, барем родно-идеолошки, Шведска уопште није далеко. У САД се већ организују кампови за родно неутралне дечаке који носе хаљине (вест на српском овде; амерички извор овде), британски наставник математике недавно је удаљен с посла јер се обратио са „девојке“ групи ученица у којој се налазила и „трансродна“ екс-девојчица која сада себе ипак сматра дечаком (овде), а скорашњом пресудом Уставног суда Немачке тамошњи матични уреди мораће да понуде могућност да се, осим као мушкарци или жене, грађани могу изјаснити и као припадници „трећег“ рода (овде).

Имајући у виду агилност наших власти да што пре „модернизују“ српско друштво и да „достигну Европу“, не бих се зачудио да „родно неутрално васпитање“ ускоро и експлицитно постане начин на који овдашње предшколске и школске институције васпитавају нашу децу.

Хоћемо ли до тада толико огуглати да ћемо и ту врсту „реформи“ равнодушно да прихватимо?

Извор: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/sledeci-korak-rodno-neutralno-vaspitanje/