Др Слободан Антонић: Самоокупација у култури (+18) (Видео)

Објављено 04 октобар 2017

olimpДР СЛОБОДАН АНТОНИЋ

Самоокупација у култури

Поштовани читаоци, доносимо део чланка др Слободана Антонића, професора социологије на Филозофском факултету у Београду, на скандалозну представу "Олимп", коју је уживо преносио РТС3, у којој су на највулгарнији начин приказиване порнографске и хомосексуалне сцене под плаштом "уметности", што заправо само представља наставак содомске параде са улица главног града, овај пут пред милонском публиком и у нашим домовима...

 

...Они који мисле да је ова оцена екстремна показују да заправо не знају шта су у Србији својевремено радили баш директни окупатори. Аустроугари су не само 1915. забранили ћирилицу већ су као званичан назив језика увели управо „српскохрватски“ (овде , стр. 131). У Црној Гори, где је до 1915. име језика било српски, а писмо ћирилица, Аустроугари су, уз латиницу, увели назив „хрватски језик“ (исто, стр. 129‒130). Беч је, заправо, и раније свуда где су Срби били у већини, форсирао „српскохрватски језик“, уз остављање Хрватима „хрватског језика“, иако је у Србији, све до 1915. године, једини назив језика био „српски“ (исто, стр. 122‒123; 128). Одвајањем од ћирилице Србе је, према отвореним бечким плановима, требало одвојити од Руса, а прелазак на латиницу требало је да омогући, према писању бечког Reichpost-a (од 9. 8. 1916), да се у Србији и „просто становништво оспособи за читање хрватских књига и новина“ (исто, стр. 132) – вероватно да би се, као и у Црној Гори, затим коначно прешло на назив хрватски језик.

Но, оно што се некада по Србији радило уз помоћ kaiserlich und königlich бајонета, данас чине Срби сами, радо и добровољно, мислећи да је то „права култура“ и „једини пут у Европу“. Дословце све другосрбијанске организације и установе, баш као и централни режимски пројекат „Београд на води“, познати су по томе што у њима нема ћирилице чак ни на корпама за отпатке – ипак су то само фракције једне те исте идеолошке и културне матрице аутоколонијализма и самоокупације.

У том светлу требало би гледати и недавно приказивање представе „Планина Олимп“ на РТС-у. То је на њему представљено као „револуционарни двадесетчетворочасовни телевизијски пренос“ (овде ), без обзира на то што представа садржи мноштво порнографских сцена, укључујући и anilingus (овде). Није проблем анилинкција у позоришту – данас се практично све проглашава уметношћу, од упакованог измета (овде), преко мастурбирања у галерији (овде), до дефекације по државним заставама (овде; српска је на 0:37) – проблем је када се анилингус нађе на Јавном сервису.

То је она разлика коју у колонијалној метрополи зна сваки студент права или етике: порнографија у специјализованом часопису ствар је избора и слободе, а у јавном простору, рецимо на билдборду, представља насиље над пролазницима и зато је недопустива. Изговор не може да буде – „нека пролазник окрене главу“, јер је пре окретања главе пролазник већ био изложен узнемиравању и визуелном насиљу.

Подједнако изговор не може да буде „нека гледалац промени канал“, јер гледалац има право да усред дана прегледа ТВ-канале, а да му са Јавног сервиса не искочи мушкарац који лиже чмар другом мушкарцу. Тако нешто незамисливо је управо у западним „нормалним друштвима“, којима толико тежи наша (ауто)колонијална елита. У извештајима западне штампе у наслове и поднаслове стављена је управо бизарност да је усред дана на државној телевизији емитовано „опонашање сексуалног односа и насилност до крви“ (овде) – тако нешто незамисливо је на Би-би-сију, рецимо.

Чињеница да се редитељ „Олимпа“ посебним писмом захвалио РТС-у што се усудио да у целости пренесе његову представу (овде ) такође је показатељ неуобичајености поступка српског Јавног сервиса. Наравно, наша самоокупаторска култур-елита била је одушевљена – Биљана Србљановић, како сама каже, сва „умазана од суза, зноја и слина“, узвикнула је: „Херојски подвиг РТС-а за професионалан, фантастичан пренос, Бастиљо, све ти је опроштено!“, додајући да сваком ко има неку примедбу „имам да стручно и свеобухватно поручим: ај, не сери!“ (овде).

Али, управо су (ауто)колонијални конвертити и лакеји познати по томе што су увек спремни да иду даље у презиру и кињењу сународника од својих белих господара – који ипак имају осећај за меру и пристојност. Тако и наша колонијална елита не види наопакост онога што ради и не осећа стид због свог бескрајног провинцијализма и чичатоминског снобизма, него свакоме од нас дрско поручује: „ај, не сери!“.

Тиме се још једном показује да су они, и када се граде културном елитом, само вербални насилници и Феме. Према њима презир једнако осећају како њихове колонијалне газде тако и њихови сународници.Они су колонијални талог смишљено уздигнут на врх, како потчињено друштво не би могло да разуме шта се с њим дешава. Но, када друштво такву функцију „елите“ коначно препозна и одбаци, те људе више нико неће памтити по било чему другоме, осим по злоби, глупости и похлепном скоројевићству.

Извор: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/samookupacija-u-kulturi/