Идеологија хомосексуализма - манипулација медијима

Објављено 18 мај 2017

czzp-logoДР НЕМАЊА ЗАРИЋ

ИДЕОЛОГИЈА ХОМОСЕКСУАЛИЗМА – МАНИПУЛАЦИЈА МЕДИЈИМА            

Радикални сексуални активисти су веома добро увежбани за медијске наступе. Након деценија њихове борбе за сврставање захтева ЛГБТ популације у корпус опште признатих људских права , глобалног лобирања и активизма, јасно се могу уочити технике којима се служе у манипулисању јавног мњења. То су:

– понављано изношење неистина о хомосексуалности и хомосексуализму

– искоришћавање статуса жртве

– етикетирање неистомишљеника

– сврставање хомосексуалности у људска права

Неистине о хомосексуалности

Највећа неистина коју ЛГБТ активисти користе у својим јавним наступима јесте о самој природи хомосексуалности. То је осетљива тема, најпре из разлога недовољног познавања чињеница о пореклу хомосексуалних склоности у стручној јавности, а посебно у општој популацији. Постојање фамозног геј-гена који наводно биолошки одређује нечију сексуалну оријентацију никада није доказано, али то не спречава медије наклоњене идеологији хомосексуализма да објављују вести о наводним великим научним открићима на том пољу.1 Три најпознатије студије о постојању и утицају тзв .геј гена су у великој мери оповргнуте, чак и од стране самих аутора, што посебно представљамо у тексту „Геј-ген-мит или стварност?“.

Посебан проблем представља негирање било какве могућности лечења хомосексуалности уз непрестано понављање мантре да истополна сексуална оријентација није болест, те самим тим нема потребе за терапијом. Ипак, велики број хомосексуалаца доживљава своју склоност као оптерећење и тражи помоћ, пре свега психијатара. Геј лоби не сме да дозволи овакав развој ситуације, па потребу оних хомосексуалаца који захтевају помоћ у излечењу објашњава њиховом немогућношћу да трпе дискриминацију и/или насиље било какве врсте, те да из тог разлога, а не из разлога дубоке психолошке и духовне потребе за излечењем заправо траже помоћ стручњака. Њихов притисак иде дотле да је у Калифорнији одлуком надлежне комисије при парламенту медицинским професионалцима забрањено да примењују терапију промене сексуалне оријентације (SOCE – sexual orientation change effort) млађима од 18 година због наводних штетних последица које то лечење може да изазове.2 На тај начин, они су хомосексуалцима у врло осетљивој животној доби насилно одузели било какву могућност да своју сексуалну склоност промене, док су истовремено родитељима малолетне деце ускратили могућност да помогну својој деци. Оваква одлука комисије у Калифорнији је у својој основи тоталитарна и деструктивна. Тачно је да је покушај промене сексуалне оријентације веома тежак процес, али то не значи да је немогућ. Још важније, одузимање права оним хомосексуалцима који траже излечење представља грубо кршење основног људског права на лечење.

Трећа неистина о природи хомосексуалног начина живота јесте о потенцијалним опасностима по развој детета усвојеног од стране ЛГБТ стараоца. Студија Марка Регнеруса објављена 2012. године је прва студија на довољно великом узорку испитаника, као и прва студија у којој је методологија научно-истраживачког рада била исправна приликом истраживања и поређења утицаја хомосексуалног „породичног“ окружења на развој деце.3 Студија је, између осталог, показала да деца лезбијских парова имају 75% већу шансу,  док деца хомосексуалних парова имају три пута већу шансу да буду у истополној романтичној вези. Деца из хомосексуалних и/или лезбијских заједница имају већу шансу да живе у кохабитацији, да су десет пута учесталије била сексуално узнемиравана од стране родитеља, да имају четири пута већу шансу да буду присиљена на сексуални однос итд. Посебан осврт на научне студије које истражују постојање или одсуство психофизичких последица која деца из хомосексуалних/лезбијских заједница имају ћемо представити у посебном тексту. Овде ваља само напоменути да све студије овог типа недвосмислено указују да је природна породица једина исправна средина за психофизички развој деце.

czzp-logo

Статус жртве

Омиљени метод убеђивања јавности у исправност радикалне идеологије хомосексуализма је искоришћавање статуса жртве. То је веома моћно, готово паралишуће оружје у рукама заговорника ове идеологије. Идеја је да се у размиљшањима већинске популације створи илузија о непрекидној физичкој угрожености ЛГБТ мањине и о високом степену дискриминације према њима. Како то добро објашњавају Маршал Кирк и Хантер Медсен, иначе лидери хомосексуалног покрета у својој књизи из 1989. године: „У свим кампањама за придобијање јавности, гејеви морају бити представљени као жртве којима треба заштита како би стрејт особе рефлексно прихватиле улогу заштитника… Циљ стварања слике жртве је да се стрејт особе осећају веома налгодно; тј, да срамотно схвате свој понос који прати њихову анти-геј ратоборност, и да се положе темељи за промену мишљења и идентификацију стрејт особа са гејевима како би они саосећали са њиховом аутсајдерским статусом… јавност треба убедити да су гејеви жртве околности, да не могу да изаберу своју сексуалну оријентацију као што не могу да изаберу своју висину, боју коже, таленте или ограничења… гејеве треба представити као жртве предрасуда“.4 Да се разумемо, сигурно је да ЛГБТ особе доживљавају одређени степен дискриминације у средини у којој живе. Заступамо став да дискриминација према овој популацији мора бити заустављена како државним мерама, тако и дугорочно васпитањем нових нараштаја. Али нисмо присталице радикалне идеологије хомосексуализма која за циљ има измену традиционалне хетеросексуалне норме, изједначавање других облика заједничког живота, па и хомосексуалне „породице“ са природном породицом, као и омогућавање несметане пропаганде хомосексуализма деци и малолетницима. Наш став о равноправности ЛГБТ особа потиче из дубоког хришћанског поштовања личности, а не квази-људских права и супремације индивидуе над природном породицом.

Етикетирање неистомишљеника

Конзервативци, десничари, екстремисти, хулигани, клерофашисти, све су то стандардне етикете које се данас прилепљују на противнике идеологије хомосексуализма. Ипак, омиљена етикета која из угла хомосексуалних активиста прати све људе који се противе идеологији хомосексуализма је етикета хомофобије. Хомофобија се дефинише као “ распон негативних ставова и осећања према хомосексуалности или особама који се идентификују или себе доживљавају као лезбејке, гејеве, бисексуалце или трансродне особе. Дефиниција се односи на антипатију, осуду, предрасуду, аверзију, ирационални страх или мржњу“.5 Не видимо ништа спорно у томе да се људи склони насиљу према ЛГБТ заједници осуде као насилници, али видимо проблем да се сваки покушај противљењу идејама идеологије хомосексуализма сврстава у оквире хомофобичног размишљања и  понашања. Искључивост ЛГБТ активиста према конзервативном, хришћанском схватању хомосексуалности представља нарочити проблем. У демократском друштву мора се поштовати право родитеља да своју децу лично васпитавају у духу религиозних уверења које поштују. Из тог разлога, сваки покушај ЛГБТ покрета да у образовни систем уведе штива различитог садржаја, а која би за циљ имала наводно развијање толеранције и смањивање степена дискриминације према ЛГБТ особама, а заправо промовисање редефинисања породице и породичних односа, не може бити дозвољено. Наш став, а сматрамо да је такав став могућа основа будућег дијалога, јесте да се неприкосновеност било чије личности не сме доводити у питање, и да свако заслужује правну заштиту од насиља и дискриминације, али исто тако и да је редефинисање значења брака и породице као основне јединице друштва недопустиво.

Хомосексуалност као људско право

Покрет за права хомосексуалаца је прешао дуг пут, од одлуке Америчке психијатријске асоцијације да хомосексуалност није сексуална девијација, преко сврставања сексуалне оријентације у корпус људских права и слобода, ширења идеја различитих облика заједничког живота, до сада актуалног редефинисања значења брака и породице, од заједнице мушкарца и жене, до заједнице две особе. Велика победа ЛГБТ покрета је настала признавањем њихове сексуалне оријентације људским правом. Људско право стиче такав статус ако је урођено, односно невољно и ако је непроменљиво и ако не чини штету другој личности или друштву у целини.  ЛГБТ особе не могу сматрати своју сексуалну оријентацију људским правом зато што хомосексуалност није урођена категорија. У посебном тексту објашњавамо да се сексуална оријентација на наслеђује. Што се тиче невољности, треба знати следеће. Сексуална оријентација има три аспекта: привлачност, понашање и самоидентификацију. Привлачност је заиста невољна категорија, али људи увек имају могућност избора да поступају у складу са својим нагонима, или да их обуздавају. Ожењен човек може осећати јаку, невољну сексуалну привлачност према женској особи која није његова супруга. Ако поступи у складу са таквом привлачношћу, биће означен као прељубник. Чињеница да је привлачност невољна, не оправдава поступање, тј. понашање према тој привлачности. ЛГБТ особе се међутим жале како се од њих захтева да се потпуно одрекну сексуалних односа. Овај захтев би имао смисла када хомосексуалци никада не би ступали у хетеросексуалне односе. Ипак, истраживање у САД из 1994. године је показало да се 2,8% одраслих мушкараца и 1,4% одраслих жена самоидентификују као хомосексуалци.6 Али исто то истраживање је показало да само 0,6% мушкараца и 0,2% жена пријављују искључиво хомосексуалне односе од пубертета. Другачије речено, око 80% самоидентификованих „хомосексуалаца“ јесу имали и хетеросексуалне односе.7 Дакле, хомосексуална привлачност је заиста невољна, али је она психолошка, неприметна и приватна, и као таква ирелевентна за друштвено уређење. Хомосексуално понашање, и жеље активиста идеологије хомосексуализма за јавним признањем таквог понашања је оно ште је важно у јавним дебатама о заштити ЛГБТ особа под плаштом „људских права“. То понашање је недвосмислено вољно понашање, те критеријум за заштиту у оквиру људских права пада у воду.

Категорија непромeнљивости је такође занимљив аргумент. Не постоји бивши црнац, не постоји бивши Ром, не постоји бивши мушкарац или жена, јер чак и након операције промене пола, генетска одређеност пола не може бити промењена. Али зато постоје на хиљаде бивших хомосексуалаца. Докази о томе су бројни, од којих је можда најзначајнијa студија Роберта Шпицера, једног од најгласнијих заговорника одлуке АПА из 1973. године о проглашавању хомосексуалности за варијетет људске природе. У својој студији  која је укључивала 200 испитаника подвргнутих тзв. репаративној терапији он је закључио да су неки гејеви и лезбејке променили своју хомосексуалну у предоминантно хетеросексуалну оријентацију. Промене након репаративне терапије нису биле ограничене на сексуално понашање и самоидентификацију сексуалне оријентације, већ су садржале и сексуалну привлачност, узбуђење, фантазирање, жељу и нелагодност због хомосексуалних осећаја.8

Један од главних разлога зашто боја коже, или нечији пол или социјални статус не могу бити предмет дискриминације је зато што се само на основу тога не може закључити да постоји опасност по појединца или друштво у целини. Хомосексуалност са једне, а нарочито идеологија хомосексуализма са друге стране међутим представљају опасност и по појединца и по друштво у целини. Хомосексуално понашање је скопчано са већом учесталошћу промискуитета, сексуално преносивих болести, менталних поремећаја, злоупотребом наркотика и алкохола, насиљем у породици и злостављањем деце. Хомосексуална идеологија недвосмислено удара на саме темеље саборног организовања друштва кроз поштовање и јачање природне породице као основне јединице друштвеног поретка. Више о наведеним негативним појавама везаним за хомосексуално понашање приказаћемо у посебном тексту.


 

1. Зашто преживљавају „геј гени“? Б92,интернет издање, 15.06.2012.

2. California legislature, 2011-2012 regular session. Senate Bill No 1172. Sexual orientation change efforts. Date: 07.05.2012.

3. Regnerus M. How different are the adult children of parents who have same-sex relationships? Findings from the New Family Structures Study. Social Science Research 2012;41:752-770.

4. Kirk M, Madsen H. After the ball: how America will conquer its fear & hatred of gays in the 90’s. 1989, Plume Books.

5. „European Parliament resolution on homophobia in Europe“, Texts adopted Wednesday, 18 January 2006 – Strasbourg Final edition- „Homophobia in Europe“ at „A“ point

6. Michael RT, Gagnon JH, Laumann EO, Kolata G. Sex in America: A definitive survey. N Engl J Med 1995;332:1452-1453.

7. Laumann EO, Gagnon JH, Michael RT, Michaels S. The social organization of sexuality: Sexual practices in the United States. Chicago: The University of Chicago Press, 1994, pp 311-312.

8. Spitzer RL. Can some gay men and lesbians change their sexual orientation? 200 participants reporting a change from homosexual to heterosexual orientation. Arch Sex Behav 2003; 32:403-17.

др Немања Зарић, генерални секретар

Центар за заштиту породице, Nov. 10, 2015.

Извор: http://centar-porodica.simplesite.com/422068430