molitvoslovm

romanoviplava

МОЛИТВА

Олге Николајевне Романове

Пошаљи нам, Господе, трпљења силе,

у години мрачних дана страшних

да поднесемо прогон гомиле

и сва мучења џелата наших.

Праведни Боже, снагу нам јави

зло ближњега да простити смемо

и крст свој тешки и крвави

с кротошћу Твојом да сретнемо.

У дане метежа, хаоса, туге,

када се мржњом врагови гласе,

увреде трпети и поруге

помози нам, о Христе Спасе!

Владико света, Боже свемира,

Ти благослови молитвама Нас,

а души даруј покоја, мира

у неподносиви, страшни час.

Крај двери гроба, крај могиле

надахни да се слуге Твоје,

кротко, уз помоћ надљудске силе,

за непријатеље моле своје.

+++

NASLOVNA3

liturgijam

nikodimbogosavlj1

poukeoptstaracam

propovedi-Filaretmsajtmm

16

 ДОБРОТОЉУБЉЕ

филарет вознесенски

филарет вознесенски

banerstaracnektarijem

Проповеди митрополита Филарета (Вознесенског)

propovedi-FilaretmsajtmmМИТРОПОЛИТ ЊУЈОРШКИ И ИСТОЧНО-АМЕРИЧКИ ФИЛАРЕТ (ВОЗНЕСЕНСКИ)

ПРОПОВЕДИ

Поштовани читаоци, будући да већ имамо неколико преведених проповеди блаженог митрополита Филарета, решили смо да их све објединимо на једном месту, где ће бити доступне. Како се која нова проповед појави, ми ћемо је стављати на врх странице.

Молитвами блаженаго митрополита Филарета, Господи Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! 

 

 

 

ЈЕВАНЂЕЉЕ

Свето Јеванђеље је – Књига живота. На жалост, код многих она лежи на полици и покрива је прашина, а неки је код куће уопште немају. За хришћанина св. Јеванђеље треба да буде настолна књига (која стално стоји на столу, прим.прев.)

Ви знате да се неки стручњак-научник или професор из свог предмета, одмах препознаје у многим случајевима. Он узима неку књигу из своје струке, почиње да је прелистава и ви видите да је он као код своје куће, тренутно се сналази и налази то што тражи, и све је то њему познато. Ето такав треба да буде хришћанин по питању св. Јеванђеља. Треба да буде тако да, када он узме у руке Књигу живота – св. Јеванђеље, да буде очигледно да је та књига њему драга и позната.

Сам Господ Исус Христос последњих дана Свог земног живота, упозорио је да ће на Страшном Суду човеку судити слово (реч) које је Он говорио. А то слово налази се у св. Јеванђељу. И ако на последњем суду, где ће Господ тражити од човека шта је урадио добро или лоше у земном животу, ако се тамо покаже да он Јеванђеље није ни знао, није читао, није отварао, онда ће са њиме разговор бити кратак, т.ј. над њиме ће суд бити врло брз. Памтимо то, братије. Каква прекрасна књига – св. Јеванђеље! Ко зна да чита св. Јеванђеље, тај га чита и не може га се начитати.

Св. прав. Јован Кронштатски, св. Теофан Затворник и њима подобни су наизуст знали св. Јеванђеље али су га ипак читали постојано. Св. Теофан Затворник говори да је Јеванђеље Христа Спаситеља – бездан. Што га више читаш, то више остаје недочитано. Ова света књига живота нам се свима предлаже. Не будимо лењи и срамотно равнодушни већ са Божијом помоћи почнимо да читамо св. Јеванђеље свакодневно.

Јул 2014.

БАДЊИ ДАН - БОЖИЋ

Скоро 2000 година је прошло од oне благословене ноћи у којој је небески благовесник објавио велику радост која ће бити свим људима (Лк. 2:10). И у току 2000 година света Црква сваке године, обнављајући празник те Витлејемске ноћи, опет и опет нам говори о томе што се тада десило и о томе да је то заиста велика радост.

Прородно је што нас мисао сада преноси на крилима вере у свети град Витлејем. Тамо је сада право славље над слављима (торжество из торжеств). У време нашег другог, још већег празника – светлог Христовог Васкрсења, сво славље се одиграва код светог Гроба Господњег, а Божић се празнује управо тамо – у далеком Витлејему, код витлејемских јасала. И ми ћемо сада бити помазани светим јелејем – уљем које су нам донели благочестиви ходочасници баш отуда – од витлејемских јасала. Тако да ћемо, не само у духовном смислу, већ и у смислу непосредног општења бити причасницима благодати и освећења Витлејемског празника.

Али, да бисмо како треба оценили оно што се десило тамо, када се Син Божији родио и легао у витлејемске јасле, ево на шта треба да обратимо пажњу: у самом почетку постојања рода људског, када су у рајским насељима живели само Адам и Ева, првоздани људи, они су имали то блаженство о коме ми у нашем садашњем грешном стању чак ни приближно не можемо да имамо представу. Они су имали блаженство да непосредно, лицем у лице, као деца са оцем, разговарају са својим Творцем, Владиком и Господом, Који им се, као одлажући Своје неприступно величанство и такорећи, ''без церемоније'', јављао као Отац вољеној деци и разговарао са њима.

За твар не постоји веће блаженство од тога да види свог Творца и да разговара са њим. И лукави саблазнитељ, ђаво, који је сам отпао од Бога, позавидео је првим људима и из зависти их је прелестио и вргнуо у страшни грех непослушности Богу. Подавши се саблазну, човек је зажелео сам да буде бог; али не само да није постао, већ се, напротив, као окајани грешник, показао одлученим од Бога зато што је грех стао између њега и Бога као зид који их је раздвајао.

Сетите се тренутка Крсних страдања Спаситеља, када је Он узвикнуо: "Боже мой, Боже мой, вскую мя еси оставил" (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?) – тада је све потамнело, као да је непрозирни облак закрио сунце, и наступио је мрак и тама која је указивала на то да су наши греси, које је Он узео на себе – оделили Њега од Оца и Он се осетио остављеним од Оца.

И тако, преступивши Божију заповест, човек не само да није постао Бог, већ је отпао од Бога. Али Господ, по неизреченој благости Својој, није хтео да остави своје највољеније створење и смислио је спасење на нарочит начин. За то да би спасла беспоговорно кривог човека, премудрост Божија је спровела такав план, по коме је за спасење човека отпалог и удаљеног од Бога, Сам Господ сишао на земљу да би постао човек – ''Син човечији'', како је Он волео да зове Самог Себе.  Да би у таквом виду био лак приступ ка Њему, као Богочовеку.

А шта видимо при Његовом оваплоћењу? Видимо да, одрекавши се од сваке раскоши и од свега што се на овом свету сматра највећим, најзнаменитијим и најславнијим, Он чак за Себе није изабрао нити какву колибу већ је благоволео да легне у јасле животињске пештере.

Обратите вашу пажњу на оно апостолско читање, које ћемо ми, ако Бог да, сутра слушати на Божанској Литургији. У том читању св. апостол Павле говори о томе да је Бог послао Свога Сина на земљу да би Он искупио нас ''под законом'' и да бисмо ми примили усиновљење. ''Искупил подзаконных'' (Да би искупио подзаконе). Сви ми људи – смо били под законом, били смо под клетвом закона као грешници. Али Он се јавио, узео на себе наше грехе, искупио све нас, под законом и ми сада имамо милост усиновљења Богу.

У Витлејемским јаслама лежи Онај, Ко је Богочовек. Као Бог по суштаству (природи), Он је неприступан и страшан и на Њега не смеју да погледају чак ни ангелски чинови, али истовремено, по људској природи, Он је човек, исти такав као и ми, у свему подобан нама, само апсолутно чист од греха. Зато, као што је Онај Који лежи у јаслама човек и истовремено Син Божији – онда, будући по људској природи Његова браћа, исти такви људи као што је Он – и ми кроз Њега постајемо синови Божији. Он је Син Божији а ми смо Његова браћа по људској природи. У томе је дубоки смисао Његовог оваплоћења.

Ви, вероватно, добро памтите, како се у једном од недељних јеванђеља говори о томе како се св. Марија Магдалина бацила пред ноге васкрслог Спаситеља, познавши Га, а Он јој је рекао да пође Његовој ''братији'' – Његовој браћи, јер Он сматра Себе нашим братом, као човек.

Значи, ако је Он Син, онда смо и ми синови, као Његова браћа. ''Пођи ка братији мојој'', говори Господ, ''и кажи им да ја усходим Оцу Мојему и Оцу вашему и Богу Мојему и Богу вашему.''

Често промичу по површини нашег сазнања те речи на које смо навикли и ми мало обраћамо пажњу на њихов дубоки смисао. Зашто је тако рекао Спаситељ света? "Ко Отцу Моему и Отцу Вашему"? Зато што је Господ, Бог Отац, Њему Отац по самој божанској природи, јер је Он рођен од Оца и раван Оцу и има исту ту божанску природу, као што и човек који се рађа од човека има ту исту природу. А за нас је Он Отац не по природи, већ само по благодати, само по Његовој милости, а не по природи. Ето то Господ и подвлачи, говорећи "Оцу Мојему и Оцу вашему".

Даље Он додаје: ''и Богу Мојему и Богу вашему", али то већ са другим тоном – то Он говори као човек. Као Син Божији, Он је рекао: "Оцу Мојему и Оцу вашему", као да говори: ''Он је Мој Отац по природи а ваш само по благодати''; а речи: "Богу Мојему и Богу вашему", Он је рекао као човек за кога је Бог – Бог, исто као и другим људима.

Треба да памтимо да је Господ на Крсту звао Оца: "Боже Мой, Боже Мой, вскую Мя еси оставил" (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?) – само Својом људском природом а не и Божанском. Том природом је Он и страдао и та људска природа, иста као и наша, је и звала: "Боже Мой, Боже Мой, вскую Мя еси оставил". Само у једном тренутку у Јеванђељу, у тренутку Крсних страдања, Он је, обраћајући се Богу Оцу, назвао Њега Богом. У свим другим случајевима, Он Га је увек називао Оцем, чак и када је, већ као победник, са Крста узвикнуо: ''сврши се!'' – Он се поново обраћа ка Њему говорећи: "Отче, в руки Твои предаю дух Мой". (Оче, у руке Твоје предајем дух Мој).

И тако, ми се код Витлејемских јасала учимо нашем усиновљењу, нашем синовству. Али треба да памтимо на шта нас то обавезује! Да памтимо са безграничном благодарношћу Њему, за то што је благоизволео да саврши то чудесно дело и, уместо да казни беспоговорно кривог човека, Он је не само Сам уместо њега примио казну, већ га је и учинио Својим, по човечанској природи, братом, а по благодати – сином Свога возљубљеног Оца.

Зато, када се будеш поклањао пред изображењем јасала, у којима данас лежи Спасење света, чини то са дубоком благодарношћу за Његову милост и целивај тај свети образ, свестан тога шта ти је дао твој Спаситељ у том чудесном чину оваплоћења и доласка на земљу. Амин.

Јануар 2015

 

ВАВЕДЕЊЕ У ХРАМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

 

"Днесь Боговместимый храм, Богородица в храм Господень приводится, и Захария Сію приемлет; днесь Святая Святых радуются".

(Данас се храм који прима Бога, Богородица у храм Божији уводи и Захарија је прима; данас се радује Светиња над Светињама)

Управо смо данас слушали како су певали ове речи у којима Црква описује торжествени догађај који се спомиње на данашњи велики празник. ''Данас се радује Светиња над светињама'' – говори Црква. А ми знамо да се у Акатисту Мајци Божијој, у једној Њеној похвали тако и говори: ''Радуйся, Святая Святых большая", т.ј., радуј се Ти, Која си већа од Светиње над Светињама!

Историја овог празника нам говори како су благочестиви родитељи Јоаким и Ана, по обећању и завету своме, довели трогодишњу девојчицу Марију у храм Божији да би је тамо посветили Богу.

Kaко су Њу пратиле дјеве са свећама, и када су је на крају уводили у храм Божији, Њој је сам Захарија првосвештеник изашао у сусрет. И, како говори предање – Она се, још сасвим малена, трогодишња – савршено слободно, по многим степеницама попела до њега; и он је под дејством Духа Светога учинио оно што никада не би учинио у неко друго време, јер Ју је увео у Светињу на Светињама, у ту одају у којој је тајанствено у мраку, обитавао Сам Господ; куда никада човечја нога није ступала, не само обичног човека, већ ни свештеници тамо никада нису улазили, осим само једног дана у години, када је сам првосвештеник имао право тамо да уђе са кађењем и молитвом. Једног дана у години! Али то није био тај дан.

Ипак, по надахнућу Светог Духа праведни Захарија трогодишњу мрвицу уводи у Светињу над Светињама да би се она тамо васпитавала. У другој црквеној молитви се каже: "яко освящена" (као освећена). И црквено предање говори о томе да је она често улазила у Сјатаја Свјатих; о томе да су Јој се анђели тамо јављали; архангел Гаврило Јој се јављао, доносио Јој храну. И зато када читамо о томе како се десио други торжествени догађај – Благовести Пресвете Богородице, онда Јеванђеље наглашава да се, угледавши арханђела Гаврила, Преблагословена Дјева Марија није смутила до тога што га је видела већ се смутила од његових речи јер је он Њој одавно био познат - он јој се многократно јављао у Сјатаја Свјатих. Али сада је Она чула од њега необичан поздрав: "Радуйся, Благодатная, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах" (Радуј се благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама) – ето тај необични поздрав Ју је смутио и Она се замислила шта би могао да значи такав поздрав?

По предању, после Ваведења у храм, Она је постојано живела у храму. Тамо се молила, тамо се трудила, била у Сјатаја Свјатих и, како смо већ рекли, анђели су Јој тамо доносили храну.

А како се ми односимо према Божијем храму? За хришћанина Божији храм треба да буде таквим, какав је био у древности за псалмопојца, који је писао: "Возвеселился о рекших мне: в дом Господень пойдем!" Т.ј. обрадовао сам се када ми рекоше: пођимо у дом Господњи! А да ли је тако и код нас, да ли ми ценимо Божији храм? Стремимо ли ми тамо увек када нам је могуће? Можда имамо некакве препреке? И сами знате да далеко, далеко није увек тако. Конкретно, ево привели су Пречисту Дјеву Марију, довели су је док је била мала девојчица – храм је за њу постао нешто блиско. Она је у њему живела, увек је била у његовој близини. А, нажалост, често бива тако да наша деца ретко, ретко виде Божији храм.

Благословено је оно дете које благочестиви родитељи стално воде у храм! Оно што дете у храму добија у благодатној, светлој, освећујућој, духовној атмосфери храма – то је таква драгоценост којој нема равне!

Оно што млада душа упија у тим нежним дечијим годинама, то ће бити њена скривница, њен духовни капитал и најбољи противотров оној житејској вулгарности и нечистоти са којом ће се она ускоро срести. И, о када би заиста, било тако да наши свети храмови буду увек пуни деце! Али ви и сами стално видите да то уопште није тако, чак ни на велике празнике. На пример, у храму има пуно народа али је деце јако мало.

decahor

Ето над тиме сви ми треба да се замислимо, не само родитељи већ и васпитачи, предавачи, хришћани, сви треба да размисле о томе да треба дати могућност младој души, која се тек отвара, расцветава - да се богати у Божијем храму тим духовним капиталом. Да би човек у своје време могао да га користи и да би то било његово духовно богатство, не само у овом животу већ и у будућем. Треба да размишљамо и да радимо на томе да би наша деца заиста чешће долазила у храм, да би заволела храм и стремила да често буду у њему.

Раније је било, а има и сада таквих породица, где мала деца толико воле Божији храм, нису им тешке његове службе – да не њих родитељи – већ они родитеље воде у храм: ''Пожури, пожури!''

Благословена је та породица у којој тако стоје ствари. Размислимо о томе, возљубљена братијо, постарајмо се да би наша деца одрасла као хришћани, верна чада Православне цркве и да би волела Божији храм са његовом благочестивом и молитвеном атмосфером. Амин.

Новембар 2014

 

СЛОВО ПРИ УРУЧЕЊУ ЖЕЗЛА НОВОПОСТАВЉЕНОМ ЕПИСКОПУ

 

Преосвећени епископе Марко, наш нови возљубљени сабрате!

Поздрављам те и у своје и у име моје – а сада и твоје -  сабраће епископа који су полагали на тебе руке у великим тренуцима свештене архијерејске хиротоније. Поздрављам те у име свог клира и народа који се молио овде а такође и у име твоје далеке пастве која ће те сада са нестрпљењем чекати.

Данас се над тобом савршило велико дело. Када је Господ наш Исус Христос слао апостоле на проповед, Он им је рекао: «как послал Меня Отец, так и Я посылаю вас»*.(Како је послао Мене отац, тако и Ја шаљем вас). И апостоли, верни том послању, проповедали су Јеванђеље по целој васељени «Во всю землю изыде вещание их и в концы вселенныя глаголы их»(По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове).**. Али када су они отишли у вишњи свет ка свом љубљеном Учитељу, њих су заменилии епископи којима је Црква од почетка предала пуноту апостолске балагодати и овлашћења. Сада си причасник те благодати постао и ти.

Наше време – лукаво време, тешко време; тешко за пастира а тим пре за архипастира. Може бити да у историји Цркве још није било таквих услова у којима се ми сада налазимо. И ето - зато сваки хришћанин, а нарочито служитељ Цркве, треба тврдо да запамти да никако не сме да се ослања на себе, на своје силе, способности и знања.

Онај ко се буде ослањао на себе и своје силе, тај ће доћи у положај који је сликовито описан у светој Библији: ако се човек буде ослањао на сломљени штап, он ће се поломити и пробушити његову сопствену руку...

Ни на један тренутак ми, смирени и грешни служитељи Божији, не смемо да заборавимо да је Господ рекао: ''без Мене не можете творити ничесоже (Без мене не можете чинити ништа). *** Нама припадају само наше немоћи, недостаци и греси а све добро, а тим пре благодатна власт, долази само од Господа Пастиреначалника.

Не једном и не двапут већ много, много пута ћеш осећати на свом архипастирском путу своју немоћ и недостатак својих сила и схватања. Али не падај у униније од тога! Памти, како је говорио велики сверуски пастир, отац Јован Кронштатски: ''Од себе очекуј само грешке, грехе и уопште све лоше а од Бога ћеш добити све добро и сваку помоћ – ако се будеш са вером старао да испуниш Његов свети Закон.''

Висок је архијерејски чин - чин прејемника и носилаца апостолске благодати. Не облачи узалуд Света Црква своје архијереје у такво благољепије у време њиховог свештенодејства, нарочито Литургије. Висок чин, али и одговоран јер на архијереју лежи дуг да управља право словом Истине и да води своју паству ка вечности и спасењу у Христу.

У овим посебним, значајним за тебе тренуцима, хтео бих да ти напоменем речи онога који је био духовни колос, а ми смо пред њиме мала деца. То је апостол Павле. Он је на путу из Милита у Јерусалим позвао к себи своје сараднике и рекао им: ''Пазите на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју Он стече крвљу својом''. ****

Дух Свети поставља епископе. Те речи су са једне стране – речи страшне, јер оне указују на одговорност онога који прима рукоположење. Он ће одговарати за своје служење - не пред људима, већ пред Оним Који га је поставио – пред Духом Светим, Духом благодати Божије. Али са друге стране, те речи су охрабрујуће и радосне за нас грешне. ''Дух Свети је поставио епископе''. А ако је он благоволео да постави епископа, то није зато да би га одбацио и оставио беспомоћним! Не, благодат Духа Божија ће увек бити са Његовим служитељем ако само он сам буде прилагао сво старање да заповести Духа и црквене законе испуњава на дужан начин и са свим усрђем... Господ да те настави (научи) и укрепи у твом новом служењу!

Право је рекао синоћ владика архиепископ Виталије, после твог нареченија: Данашње наше торжество (славље) је радосно за нас - радосно зато што указује на то да је жива и да живи наша црква. Усред поплаве неверја, разврата, сваке лажи и злобе, утешно је видети да се број архијереја Божијих умножава...

Тако, предај се свецело Богу и благодати Његовој. И излазећи на служење своје, прими жезал овај ''да пасеши вверенную тебе паству Христову, и послушествующим буди жезл сей в укрепление, непослушным же во исправление, в кротость и послушание! (Напасај поверену ти паству Христову, и послушнима да буде жезал овај на укрепљење а непослушнима на исправљење, на кротост и послушност!)''

Амин.

 

 

О СТРАШНОМ СУДУ

(НА НЕДЕЉУ МЕСОПУСНУ)

Први део 25. главе од Матеја почиње причом ''О десет дјева'', други део те главе је такође прича - прича ''О талантима'' и на крају, закључни део те 25. главе је беседа Спаситеља о Страшном Суду. Управо смо то јеванђелско читање слушали данас на Литургији.

Господ је почео ту проповед речима: ''Када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, онда ће сести на престо славе Своје''. Светитељ Јован Златоусти говорећи о тој 25. глави од Матеја, говори: ''Његова реч бива страшна  зато што Он само небо, сама небеса представља као да су сасвим опустели, зато што и Он одатле одлази на Престо славе Своје и сви свети анђели с Њим одлазе одатле тамо где ће Он савршити свој последњи Суд.

''Доћи ће у слави Својој и сешће на престо славе Своје''.

Не без разлога Господ то наглашава. Он је први пут дошао на земљу у смиреном, пониженом стању, родио се у вертепу (пећини), био положен у јасле, у Свом земном животу ''није имао где главу да приклони''  - по Његовим сопственим речима. На крају је био разапет на крсту и погребен. Његов Други долазак ће бити потпуно другачији. Он ће доћи у слави Својој. Како безначајна, како испразна ће се показати пред Његовом божанственом славом тада свака раскош, свако великољепије, свака земна слава! Он ће доћи у свој слави Својој!

Раније, на гори Тавор, апостоли су видели само мали део његове славе, видели су ''яко же можаху" – онолико колико су могли да приме. Они су видели ризе (хаљине) Његове беле као снег, а лице Његово сијајуће као сунце, у свој слави Његовој. То је био најмањи део Његове славе – каква ће бити та слава са којом ће Он доћи на Свој последњи Суд, када буде дошао да од човечанства затражи одговор на питање како је оно користило то велико дело и ту велику милост коју је Он јавио људима?!

Страшан ће бити тај последњи Суд зато што ће се показати да се од свезнања Божијег није сакрило ништа у животу, у души човека: ни најтајнија помисао, нити нека унутарња одлука или доживљај. Само оно што је било отпуштено, разрешено у покајању на исповести, како говоре Свети Оци, само то ће бити уништено, то неће пронаћи ни објавити Господ зато што Таинство покајања не само да опрашта човеку грехе, већ их и уништава као да их уопште није било.

А све остало ће јавити Господ, јавиће тако да ће и сви људи и сви анђели угледати човека не онаквим, каквим им се он чинио у земном животу, већ онаквим какав је стварно био. Свако је чувао од туђег погледа своје унутрашње доживљаје, нарочито оно што је у њима нечисто, грешно, срамотно. Све ће то, понављам, уколико не буде омивено покајањем - Господ разобличити.

Угледаће нас тада наши познаници онаквима какви смо заиста били, угледаће нас и вероватно ће се ужаснути... Да, и ми сами ћемо се ужаснути зато што, како говори светитељ Теофан Затворник: ''Тада ће царовати истина Божија и при светлости те истине ће човек самог себе осудити, за своје грехе, за своју немоћ, за своје падове, за све у чему је био неисправан''.

Како ће радостан бити први део тог Страшног Суда када ће се Спаситељ света са љубављу обратити онима који ће стајати десно од Њега, и рећи им: "Придите, благословенные Отца Моего, наследуйте Царство, уготованное вам от сложения мира" (Приђите, благословени Оца мога, наследите Царство које вам је уготовљено од стварања света). Још кад нас није ни било, када је свет био стваран, већ се тада Отац наш небески старао за нас, и још тада нам је уготовио Царство – ''Дођите, наследите га!'' И даље говори: "Ибо Я взалкал и дасти Ми ясти, возжаждался, вы напоили Меня, наг был — вы одели Меня, болен был, в темнице - вы посетили Меня". (Јер кад огладнех дадосте ми да једем, кад ожеднех напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, болестан бејах и у тамници – ви сте ме посетили).

И иако угодници Божији знају Јеванђеље, знају да је то било речено, тако ће потресан бити призор тог неприступног и страшног Величанства, у коме ће засести Цар на Престолу, да ће они, потрешени рећи: ''Господе, када смо те видели гладног, жедног, болесног, ништег, у тамници? Када смо те видели? Ми смо се трудили да помажемо својим ближњима по Твојој заповеди, али Тебе нисмо видели''. И рећи ће им онда Цар: ''Аминь глаголю вам, понеже сотвористе единому сих братий Моих меньших - Мне сотвористе" т.ј. оно што учинисте једном од најмање браће моје, Мени учинисте.   

Обратите пажњу на оно, на шта тако мало обраћају пажњу – на Његову  безграничну љубав када Он те смирене, ниште, болне којима су учинили пажњу, назива ''браћом'' Својом и тако их љуби да све оно што је њима учињено добро, у Својој љубави Он приписује Себи Самом, слично као што се нпр. љубећа мајка када њен син добије поклон, радује као да га је сама она добила – то је особина љубави. Тако Господ Самом Себи приписује оно што су праведни, благочестиви људи учинили Његовој браћи.

Али, ако ће тако радостан бити тај први тренутак Страшног Суда, како ће ужасан и страшан бити други! Када се, сада већ Страшни и Ужасни Судија обрати онима који му буду са леве стране и каже: ''Идите од Мене, проклети у огањ вечни!'' Никада ми о проклетству нисмо читали у Новом Завету, никада никог не срдимо, ко је другачији или против нас, а ту страшну реч ће из Његових уста чути тада грешници, кад Он буде рекао: ''Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, припремљен (Коме? Вама? Не, није тако речено, већ припремљен) ђаволу и анђелима његовим!'' Том злобном првоотступнику и његовим следбеницима, тим носиоцима, тим сејатељима зла у животу и свету – њима је било припремљено то а не вама – за вас је било припремљено Царство небеско али сте ви сами себе учинили таквима да другога удела за вас и не може бити.

Какав ужас ће тада настати за те нечастивце, какво ће их очајање ухватити! Они ће покушати да се последњи пут у вечности, још једанпут оправдају, будући да су навикли у земном животу да величају сами себе, да се у свему оправдавају, ни у чему да не окривљују себе, тако ће и овде покушати да се оправдају: ''Господе, када смо те видели потребитог, болесног, у тамници, нагог и нисмо те оденули? Ми смо видели те лезилебовиће, те просјаке, те пијанице – они нису ни залуживали помоћ. Да смо Тебе видели, Теби бисмо помогли''.

Али они ће чути категорички одговор: ''Истину вам говорим: оно што не учинисте једноме од најмање браће моје, то ни Мени самоме не учинисте!''

И ето, тада је и завршио Господ ту проповед о Страшном Суду: ''И ови ће отићи у муку вечну а праведници у живот вечни!'' Како су и говорили Оци, да тај Суд неће бити толико страшан зато што ће сви људи видети какви смо ми, какви смо по унутрашњем садржају живота и своје личности, не само због тога, већ зато што је Судија неумољив! Господ Исус Христос у току свог земног живота никада никога није одбацио, Он Сам је говорио: ''Оног који долази к Мени, нећу изагнати ван'', и после Његовог Вазнесења, сво време трајања људске историје, Исус Христос је, као што је рекао Његов апостол: ''Један и исти у векове!'' Он је веран Самом Себи у бесконачној љубави и милосрђу своме, и како смо већ, не једанпут, говорили није било случаја, нема и неће бити никада таквог случаја да човека који долази к Њему са покајањем, Он не би примио и не би му опростио. Тако нешто не може да се деси!

И ето, тамо ће покајању бити крај и тамо ће Судија већ бити неумољив, како су говорили Свети Оци. Истина, код нас грешних, још увек постоји нада, она нада коју је прекрасно изобразио на икони верујући и благочестиви иконописац, на икони Страшног Суда. Тамо је све овејано ужасом и страхом, већ се не чује проповед Јована Претече, он ћути – он је све призивао ка покајању. Безмолвни су апостоли, безмолвна су уста праведника, у ужасу стоје грешници и само Она једина није заћутала – Мајка Божија. Она се наклонила ка рамену Сина Свога и моли Га за несрећне грешнике који ће свакога тренутка чути ту страшну осуду на вечну муку. Такво је наше хришћанско надање, да ће нас Мајка Божија заступати на Страшном Христовом Суду.

О, када би човек чешће размишљао о том крају свог живота, не само земног, већ уопште о крају историје људског рода, чиме ће се она завршити? Али, управо, садашњи људи уопште о томе не мисле, а ако и мисле, сете се тога - само одмахну руком. А други умирују себе говорећи: ''Бог је милостив, Он треба свима да опрости''. Таквима се само може рећи: ''Молим вас, па отворите Јеванђеље, шта тамо Сам Бог говори, шта је он Сам рекао? Да ће он свима без изузетка опростити? Уопште није тако! Он каже да ће праведници наследити живот вечни а да ће грешници отићи у муку вечну''.

Господ ради тога пред нама открива ту слику Страшног Суда благовремено, указујући нам на њу, да би нам дао могућност да пређемо са леве стране, која нам прети за наш греховни земаљски живот - на десну. Некада давно је говорио мудрац: "Поминай последняя твоя и во век не согрешишь" (сећај се краја свог и вавек нећеш сагрешити). То не значи, наравно, да он обећава човеку безгрешност – не! Он каже да ако човек буде памтио "последняя своя" – крај свој, он се неће односити ка греху лакомислено, како се људи обично односе.

Поминай последняя твоя, (памти крај свој), душо хришћанска, сећај се Страшног Христовог Суда, памти то да ће тај Суд бити последњи и коначни на сву вечност и увек се искрено моли, када чујеш на богослужењу: "Христианской кончины живота нашего безболезненной, непостыдной, мирной и доброго ответа на страшном судилище Христовом, просим" (За хришћанску кончину живота нашег, безболну, непостидну, мирну, и добар одговор на Страшном Суду Христовом, Господу се помолимо). Амин.

 

Превод: Новембар 2014

ПОКРОВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево и сада, у данашњи дан, у дан светлог и радосног празника Покрова Божије Мајке, ми смо поново слушали то јеванђеље које се чита скоро сваки пут на дан Богородичиних празника – повест о томе како је Господ наш Исус Христос посетио дом Марте и њене сестре Марије.

Ово јеванђеље је добро познато, вероватно, већини из нас. Хтео бих да скренем вашу пажњу на то да се у тој јеванђелској причи установљује устима самог Спаситеља вечни принцип да је духовно више од материјалног, да је вечно више и вредније него земно и пролазно. Ви знате добро ту приповест, знате како се Марта, усрдна и гостољубива домаћица трудила да би примила како доликује, и  угостила  како доликује, тог драгоценог, најсветијег Госта Који је благоизволео да уђе под њен кров. Нико не може да укори Марту за њено гостопримство и добродошлицу јер, која домаћица не би хтела да прими Госта како треба? Али Мартина грешка била је у томе што је трудећи се и бринући се о домаћинству, она погрешила  у ономе што је главно.

Када је она видела, да њена сестра не узима никаквог учешћа у њеном труду, већ само седи код ногу божанственог Госта и слуша Његове речи, у том тренутку када се она потпуно унела у свој посао – она се смутила и чак полу-прекорно рекла Спаситељу: ''Господе, зар је теби свеједно што је моја сестра све то препустила мени да радим?'' (Едину мя остави служити — на цркв.словенском). И даље –отворено тражи од Њега подршку, говорећи: ''Рцы убо ей, да ми поможет" (Реци јој да ми помогне).

Познат је одговор Спаситеља Који је благо и деликатно, а уједно и категорички, одбацио њен захтев; прво јој је указао да се превише труди а потребно је  само једно, а затим је отворено одговорио и на њен захтев: ''Мария же благую часть избрала (не ти, Марта, већ — Марија), яже не отымется от нея" (т.ј. твоја молба неће бити испуњена; тај део који је изабрала Марта неће се узети од ње). У тим речима Спаситеља, наравно, има и наговештаја самој Марти да би могла убрзо да заврши те послове и уради оно што је Марија већ урадила – да послуша вечне речи Божанствене Истине.

Недавно сам читао у једним месним новинама како је један данашњи умник-мудрац, мудри у својим очима, у чланку поменувши тај јеванђелски догађај изјавио да је Христос одобрио ''' Маријино губљење времена ''. Одмах је видно колико се писац разуме у то дело... Марија је седела узалуд!

Марија је своју душу хранила речима вечног живота. То је та жива вода о којој је Господ говорио Самарјанки, да ће јој Он дати живу воду и ко буде пио ту живу воду, он неће ожеднети довека већ ће то у њему постати извор воде која иде у живот вечни. И ето, ту живу воду је упијала у себе верујућа, предана, љубећа душа свете Марије, а човек ''умник'' каже да је она проводила време узалуд!

Памтићемо да је овде установљен одређени принцип да је духовно изнад материјалног. По том принципу, запамтите: све што се тиче Цркве и црквености, је важније од свега.

Код нас, нажалост, врло често не бива тако. Чак и верујући људи све црквено померају некуда у задњи план. Када их питају: ''Зашто нисте били у цркви?'' – они одговарају: ''Нисам имао када''. Када их питају: ''Зашто тако дуго не постите и не причешћујете се?'' – ''Немам времена''. Т.ј. другим речима, од Господа Спаситеља, Који нам се приближава у Својим црквеним молитвословљима, у црквеном животу, а највише – у Причешћу Светим Тајнама, ми се удаљујемо зато што ''немамо времена''...

Када се човек жури некуда на службу, или неким послом, жури се на ареодром, он не касни; само у случају неког неочекиваног разлога који независи од њега може да закасни. А када треба да дође у цркву, он не може, не стиже. Нешто друго се показало за њега важније и заузело то место и време које је требало дати Цркви. Врло често код нас бива тако.

Тако да, памтићемо да је духовно више од материјалног и да све, што се тиче Цркве, что се односи на Цркву, има првостепену важност. Изговора ту нема и не може бити.

Црква је Дом Божији. И све што се налази у Цркви, припада, пре свега, њеном најсветијем и божанственом Домаћину и Владару – Господу Богу, Владики свега постојећег и зато је у Цркви – све важно.

Шта се збива у нашим храмовима у току службе Божије? Скоро увек се види како разговарају, причају (некада скупљају одежде у олтару док се служба још није завршила). И много, много има таквих случајева када видиш да права црквеност ту уопште није на првом месту. Када се савршава богослужење и молитва, човек који је присутан у Божијем храму треба сав да се преда молитви а не да се бави нечим другим, макар се то односило и на богослужење.

Тако треба да буде и у личном, приватном животу човека. Неко други каже: ''Немам времена за молитву, цео дан сам заузет, немам времена ни за ноћни одмор''. Али није узалуд говорио светитељ Теофан: ''Никада се не изговарај тиме да за молитву немаш времена. Значи ти не волиш Бога, не волиш молитву, значи теби се нешто друго показало важније''...

Онај ко заиста стреми Богу и стреми молитви, никада молитву неће заменити за нешто друго, ма шта то друго било. Свети Теофан је говорио: ''Памти да је молитва царица. Ево, пред њом је препуна кућа; изгледа да се не може ући – нема места. Али приближава се царица и улази – сви се склањају, отвара се пут за њу, она свуда иде слободно. Тако, говорио је светитељ, треба да буде и са молитвом. Она је царица. Пазите да царичино место не заузме неко од њених потчињених.''

Без обзира молили се ми много или мало, треба да памтимо да су тренуци молитве – најважнији тренуци у нашем животу и ни на који начин не треба то време, те тренутке заменити нечим другим. И само тада, када човек све црквено, све што се тиче Бога и Цркве, стави на прво место, тек онда он може да живи и делује као истинито чадо Цркве, као прави православни хришћанин, и само тада ће код њега, како је говорио о. Јован Кронштатски, ''све доћи на своје место''. Амин.

 

РАЗВРАЋЕНОСТ САВРЕМЕНОГ СВЕТА

У једној из такозваних паримија или старозаветних читања, које се читају уочи великих празника на свеноћном бденију, налазе се речи: "Премудрость созда себе дом и утверди столпов седмь" (Премудрост сазда себи дом и утврди стубова седам). Св. Оци и учитељи Цркве говоре нам да се те речи могу схватити као непосредно пророчанско указање на седам Васељенских сабора који су били ти стубови на којима је основано наше хришћанско благочешће.

Хришћанска вера се састоји, са једне стране из вероучитељских истина или догмата а са друге стране - из свештених канона и правила, која се називају канонским правилима и већином су били установљени на Васељенским саборима који су се трудили над догматиком и састављањем дисциплинарних црквених закона и правила.

Црква не без разлога прославља спомен Светих Отаца који су се трудили на тим саборима. Ето и сутра се она сећа многих од њих, нарочито оних који су били на Седмом Васељенском сабору, али не само њих јер смо ми из канона данашњег дана  слушали и о томе како су се трудили Оци Првог сабора, који су одлучили Арија. И Црква не једном спомиње и прославља те трудбенике.

У наше време, време најужаснијег моралног, наравственог и сваког разврата, хришћанин нарочито треба да памти, ради тога да би се супротставио свој тој трулежи, нечистоти и невероватној распуштености које ми сада видимо у свету, и да се не би заразио том скверни, он треба, пре свега, да тврдо стоји на основи црквених догмата и црквених, свештених, заповеђених нам Црквом и Оцима - канона и правила.

А ако тога нема, нека не мисли да ће издржати. Та распуштеност, та развраћеност, та нечувена смрадна нечистота, која у таласима запљускује данашњи живот, неизбежно захвата и потчињава себи оне душе у којима нема светлости и благоуханија истините црквености.

Ето, то ми треба нарочито да памтимо данас. Некада је св. ап. Петар у једној од првих проповеди говорио хришћанима: "Спасайтесь от рода сего развращенного" (Спасавајте се од рода овог развратног). Али тада је тај ''развраћени род'' био пагански. Сада је много горе него тада... Распуштеност, разврат, сваки неморал су и тада цветали али то је био пагански свет, а када је он чуо о светим истинама хришћанства, он их је постепено примио и усвојио – паганство се поклонило подножју крста Христовог.

Сада је време много ужасније и опасније. Сада се развратио хришћански свет. Њему се већ нема шта проповедати, не може се просвећивати. Он има Христову истину али ју је изгазио својим животом, својом хладноћом и равнодушношћу а некада и свесним одрицањем.

И зато – ''ко хоће да се спаси, нека чува своју душу'', како су говорили подвижници последњег времена.

Ето зашто ми треба да се на сваки могући начин бринемо о томе да се светим црквеним правилима, уставима  (типицима) и учењем оградимо од све те погубне заразе. Још је св. Јован Кронштатски стално говорио: ''Старајте се да увек поштујете правила и црквене уставе; тада ћете пребивати унутар црквене ограде и бићете ван опасности''. А ван тог заклона је – ужас, разврат и погибао!

Памти то, душо хришћанска , и свим силама се брини о томе, да се не би нашла ван црквене ограде.

 

БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ И УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Много празника у част Мајке Божије има Православна црква. Пре свега дванаест Великих празника, а затим мноштво празника у част чудотворних икона. Празника има много али нарочито се својим значењем и својом торжественошћу истичу два из дванаест Великих празника: један је радосни, светли пролећни празник Благовести Мајке Божије, а други је празник с краја лета и почетка јесени – Успење Мајке Божије.

Празник Благовести је оштро поделио земни живот Преблагословене Дјеве на два периода: до тог догађаја Она је била скоро потпуно непозната, живела је просто, као благочестива јудејска девојка. Али када је пред њу стао архангел Гаврил, тада је Њена будућа слава заблистала пред Њом, када је он почео да Јој говори да ће се Њен Син назвати Сином Вишњега и Његовом царству неће бити краја. И ето, Она, подстакнута тиме, жури ка праведној Јелисавети и слуша од ње почетак будуће хвале: '' Откуда мне сие: да придет Матерь Господа Моего ко мне?! (Откуда мени ово да дође мати Господа мога мени)''. Она слуша то о себи и открива Јој се Њена будућа слава и Сама говори: "Отныне ублажат Мя вси роди" (Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји).

Па ипак, Она и даље живи својим животом у коме је изабрала пут најдубљег смирења. У Јеванђељу се Она релативно мало спомиње, о Њој се много више говори у књизи Дела апостолских. Она се само једанпут спомиње у Јеванђељу, а у Делима апостолским много пута.

Ми знамо из историје Цркве да је Она била центар духовног живота за православне хришћане почевши од светих апостола. Али, несумњиво по њеној жељи, а може бити, у ствари, по њеном наређењу, апостоли ништа о Њој нису написали. Тако је скроман био Њен земни удео! Она је живела и ничим се није издвајала, као и Њен божанствени Син, када је живео на земљи. Он је живео као да није ништа посебно, као да се ничим није издвајао од других осим, наравно, по Његовом изузетном учењу. Тако је и Она смирена била.

Један црквени писац спомиње предање које се сачувало у црквеној историји, како Јој је некада писао писмо свети Игњатије, који се као дете удостојио тога да га Сам Господ Исус Христос постави пред апостоле и каже ''Ако не будете као ово дете, нећете ући у Царство небеско''.  Када је писао ово писмо он је био већ младић који је примио хришћанство. Слушавши много о Дјеви Марији и Њеном Божанском Сину од апостола Јована Богослова, он пише Дјеви Марији то писмо. Православни, али још млади Игњатије Јој пише: ''Ја сам много слушао о Твом божанском Сину од апостола Јована''. Он пита да ли може да Је види и пише: ''Било би лепо кад би ме Ти удостојила да се сретнемо и лично се упознам са Тобом''. И ето, онај који све ово пише, говори: зар није дирљиво помислити да је Дјева Марија, добивши то писмо, села за сто, можда наместивши своју одећу да јој не би сметала, узела перо и почела да пише одговор. Одговор Игњатију, који је Она почела са: ''Смирена послушница Исуса Христа''. Тако је Она одговорила на његово писмо. Како је Она само смирена била!

uspenje-presvete-bogorodice-velika-gospojina 500x300

Успење - Сопоћани

Али ето, ускоро Јој се јавља архангел Гаврило и благовести нову радост о томе да ће се ускоро преселити ка своме Сину. Она је то чула и почела да се спрема за Свој исход. Наравно, сви су плакали, сами апостоли су плакали јер кад добар човек умире сви који су га познавали плачу али, истовремено, њихова кончина је и прелазак у њихово ново постојање у божанственој слави. Тако је било и са Њом! Проводили су је апостоли, торжествено су је сахранили.

Апостоли су имали благочестив обичај. Они су, после вазнесења Господњег, када су се сабирали заједно за трпезу, памтећи речи божанственог Учитеља : ''Ја сам с вама у све дане до свршетка века'', и тврдо верујући Његовим божанским речима, када су седали за сто, за трпезу, то главно место остављали празно нимало не сумњајући у то да Он невидљиво пребива са њима. Тако је било и сада.

Када су апостоли, обраћајући се Спаситељу Који невидљиво присуствује са: ''Господе Исусе Христе помози нам!'', хтели да то ураде на крају своје трпезе, одједном их је обасјала чудесна светлост. У тој светлости, они су видели у слави, окружену анђелима и архангелима и свим силама небеским како Јој благочестиво припадају – Дјеву Марију, али не у оном смиреном виду, у ком је раније била – већ као Царицу неба и земље, сијајући у божанској слави. Она им је предала мир, мир Сина Свога и рекла: ''Ја сам с вама до свршетка века''. И од тада су они, после уобичајеног призивања Господа, говорили: ''Пресвета Богородице, помажи нам!''

И ето, тај возглас Црква памти. То што је Она рекла њима, то је кроз њих рекла свима нама. Није без разлога Њен божански Син на крсту, кроз апостола Јована, усиновио Њој сав људски род. Она је заиста љубећа мајка, која се брине о свакој људској души. А ми знамо да добра мајка воли сву своју децу – и добру и лошу, и послушну и непослушну, а за лошу је још више боли њено мајчинско срце. Тако и сваки од нас може смело да се обрати Њеној материнској љубави.

Али, треба памтити и оно очему сам већ говорио. Недавно се једном човеку јавила Дјева Марија у слави, окружена сјајном светлошћу, али он је видео да је Њен пречисти лик измучен, да је пун туге и муке и да по Њеном лицу теку сузе. Она му је рекла: ''Врати се на земљу и питај људе када ће ме напокон пожалити? Они ме муче својим гресима! Ја се за њих молим све време пред Сином Својим, али њихови греси не дају Мојој молитви да прође до престола Мога Сина. Намучила сам се – нека се сажале на Мене''.

Памтимо то, љубљени, да је наш живот у греху измучио Њу нашом исквареношћу у гресима, и зато исправимо своје срце да бисмо живели пуним хришћанским животом, у покајању и добрим делима. Амин.

 

 СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА

Православна црква нас пoзива да прославимо светог Григорија Паламу, архиепископа Солунског, који се још назива Teсалонијским – по имену града у коме је своје архипастирско служење савршавао тај велики јерарх.

Светли траг је оставио он после себе у историји Цркве, у области богословских трудова, којима је тако богата црквена ризница. Нарочито је обесмртио он своје име том богословском борбом коју је водио против оних који су, у својој заблуделости, грешили у једном чисто богословском питању, и ту своју заблуду су упорно ширили, услед чега је изникао спор о такозваној Таворској светлости.

Ви, наравно, знате историју празника Преображења Господњег, знате како је Господ, преобразивши се у слави, сијао светлошћу јачом од сунчеве. И ето, тада је настао спор – какве природе је била та светлост. Да ли је то била беспочетна, нестворена3  светлост, нествореног и беспочетног Бога или је то била, макар и јака, али обична земна светлост, такозвана ''створена светлост''. Другим речима, спор је био на тему – да ли је та Таворска светлост била створена или нестворена.

Рекло би се, могло се одмах рећи да, ако се тамо преобразио Сам Господ Исус Христос – Друго Лице Свете Тројице, бесконачни Бог, онда је и слава његова била – божанствена слава, и светлост је била – светлост вечног, беспочетног божанства, јер када ми и у Символу вере говоримо да верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, као ''светлост од светлости'' – верујемо у Онога Ко је био Светлост од Светлости – од Оца Свога, пре него што је свет био створен.

У овом свету све је створено свемогућством и десницом Господњом. Не само оно што видимо и о чему размишљамо већ и саме мере, саме појмове и условљености простора и времена, створио је Творац, Који је Сам изнад тога и није потчињен ни времену ни порстору. А како све што је створено у овом свету има почетак, има почетак и та материјална створена светлост.

Ми знамо из Библије, да је Бог, у Коме, по слову апостола, ''нема никакве таме'' (Јован. 1:5), рекао у почетку стварања ''Нека буде светлост'' и постала је светлост – појавила се та створена светлост. Али Бог је светлост нестворена и вечна. И иако су заблудели упорно остајали на своме, у том богословском спору је светитељ Григорије Палама однео коначну победу, и лажно учење било је побеђено и ишчезло је.

Preobrazhenie Ok 1516 g

Могу да кажу – вероватно су и тада говорили, а сада још више – при удаљености нашег живота од духовних интересовања и вредности – могу да кажу да је то био само апстрактан, богословски спор, схоластичан и беживотан. Али они који тако говоре указују на то колико су далеки од духовног света.

Наравно, наш живот је такав, да богословске истине, основне догматске истине наше вере, иако их ми, можда и исповедамо и признајемо, оне се ипак некако не одражавају на наше животе. Најблаженији митрополит Антоније у своје време је постојано, мудро и убедљиво објашњавао, да су сви догмати наше вере самим тиме и прекрасни, пошто - откривајући нам божанствене истине, они нас истовремено морално и духовно укрепљују, јер они треба да буду основна начела на којима треба да буде устројен и наш практични живот.

Али, авај, то је далеко од нас. И када се води реч о томе, како је некада говорио св. Григорије, да је светлост на Тавору била нестворена и беспочетна, а не она светлост, која је створена у времену, неки говоре – то је схоластика, то је нешто одвојено од живота, апстрактно.

Да, заиста, понекад тако настројени људи, који тако живе, бивају много више заинтересовани када нестане ова створена светлост, као што је то било, на пример, пре пет година у нашем граду. Када се искључила сва струја и зауставили се сви мотори, људи су осетили шта је то светлост! То је њих погодило јер је то био удар по практичном животу, по његовом устројству. А када о питањима духовних људи говоре ''то је беживотно'', то сведочи о томе да они не умеју да живе у свету духовних вредности.

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада. И иако ми видимо каква је тама обузела данас нашу земљу, обузела људски род, тама и у области догмата и у области морала, али то не значи да је Христова светлост престала да сија – не. Апостол и Јеванђелист  Јован Богослов у оном Јеванђељу, које се чита у Светлу Пасхалну ноћ, говори да светлост светли у тами и тама не може да је обузме.

Али, на жалост, са човеком често бива оно, о чему нас предупређује Свето Писмо – да он сам затвара своје очи и уши, да не би видео нити чуо. Тако и сада, када духовне вредности, духовна светлост предстоји пред њим, он не само да је равнодушан према њој већ, често и сам својевољно одлази од ње да не би видео нити чуо оно што треба да чује. Он се од тога уклања зато што живи сасвим другим интересовањима. О таквим људима говори јеванђелска прича: Цар зове на царски пир, а позвани се изговарају. Сваки има свој разлог и сви су отказали. ''Иако је то и царска гозба али нама није по укусу'', како говори св. Теофан Затворник о тој причи. Људима није занимљиво и страно им је оно што се нуди у свету духовних вредности. Зато што је човек потпуно прионуо за земљу, само земним и земљом он живи, и онда су њему очи затворене и уши запушене, да не би ни видео, нити чуо.

Али светлост Христова сија и увек ће сијати, и они којима су очи и уши отворене, гледају и слушају, просвећују се и освећују том светлошћу. Та светлост ће увек бити видљива свакој хришћанској души, која се није затворила за њу.

Брате хришћанине, не смућуј се тамом која се посвуда разлива. Наравно, не треба не тужити због тога што човечанство сада блуди у таквим мрачним тминама, али ако човек тражи светлост и стреми ка њему, онда се та светлост неће сакрити од њега.

Господ Исус Христос, по речима Његовог првоврховног апостола, је "всегда, днесь той же и во веки" (Увек исти, сада и довјека) (Јевр. 13:8). Ако је Он за време Свог живота на земљи, био светлост која просвећује сваког човека, онда и сада Он просвећује свакога ко не затвара своје очи и уши, већ иде у сусрет тој светлости. И ако прими ту светлост Христову, онда ће се на њему испунити јеванђелске речи: "Дондеже свет имеете, веруйте во свет, да сынове света будете" (Док светлост имате, верујте у светлост, да синови светлости будете). Амин.


3 присносуштна – одувек постојећа (светлост) 

 

ПРЕД ПРИЧЕШЋЕМ

У тим последњим тренуцима, свако треба да се удуби у самог себе и да провери да ли са дужним благочашћем приступа тој свештеној Тајни над Тајнама. Не заборављајте – недостојни се причешћују само ''себи на суд и осуду''. А онај који приступа са вером и смирењем – он добија од те Светиње такво освећење и укрепљење духовно какво нигде и никад у другим условима не може да добије људска душа.

Памтите – нико од причасника Чаше не одлази онакав какав јој је приступио. Споља он као да остаје какав је и био али у самој ствари није тако: онај који прилази без вере, без смирења и покајања – он одлази гори него што је био јер Божија благодат спаљује недостојне, а онај који прилази са вером и смирењем, тај се удостојава велике и неизречене милости Господа који је рекао: "Ядый Мою Плоть и пияй Мою Кровь во Мне пребывает, и Аз в нем". (Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв, у Мени пребива, и Ја у њему), говори Сам Господ Исус Христос.

Тако да запамтите то и, понављам, тих последњих светих тренутака  се усредсредите у себи и молите се Господу Богу да вас Он удостоји причешћа Светим Христовим Тајнама на на суд или осуду, већ на опроштај грехова и живот вечни.

pricesceapostola1

Када будете приступали Светој Чаши, приступајте спокојно, без гужве, не гурајући један другог, сложивши руке крстообразно на грудима; јасно реците своје име и ни у ком случају код Саме Чаше не осењујте себе Крсним знамењем, зато што је било страшних случајева када човек, желећи да се прекрсти код саме Чаше,  закачи Чашу руком, и највећа и страшна Светиња се проливала на под. Да се нешто слично не би десило, немојте се крстити код саме Чаше и не прилазите Чаши близу, већ када одете од Чаше корак-два, онда се благочестиво закрстите крсним знамењем и идите да попијете запивку2 после Светог Причешћа.

Ако се међу онима који се спремају да приме Свете Тајне налазе жене са накарминисаним уснама, нека скину то и доведу се у дужни ред, иначе им неће бити дозвољено да приступе Светим Тајнама и неће добити Св. Причешће.

Господ да дарује свима Своју велику и богату милост! Амин.


2 Запивка - обичај да се пије слатко вино помешано са топлом водом после Св. Причешћа, сачувао се код Руса. Првобитно уведен да би причасник сигурно прогутао Св. Причешће и да би све честице тога биле прогутане.

 

СЛОВО О ПОСТУ

(Изречено пред почетак Божићног поста)

Налазимо се пред почетком поста. Истини за вољу, православним хришћанима не би ни требало објашњавати шта је то пост и зашто је он човеку потребан, зато што је пост црквена установа а сваки православни човек који познаје св. Јеванђеље треба да памти важне речи Спаситеља: ''Ако човек не слуша Цркву, он је исто што и незнабожац и цариник'' то јест, кроз грех непослушности Цркви он сам као да престаје да буде православни хришћанин. То је јасно и просто... Па ипак, данас нам сам живот сведочи о томе да православни хришћани, који врло често себе сматрају верним и преданим чадима Цркве, толико нецрквено и неправославно гледају на пост да, хтели-не хтели, служитељи Цркве морају о томе да говоре и напомињу.

Пре свега, љубљени, схватите и тврдо запамтите да пост није установљен неким засебним служитељем Цркве, макар то био и свети угодник и праведник; пост је општецрквена установа, пост је – црквени закон. За то да се не испуњава закон, потребан је неки разуман разлог; ако такав разлог у овом или оном случају постоји, онда Црква увек иде у сусрет њему. Тако на пример, ако тешко болесни човек има потребу да јаче једе да би ојачао ослабели организам, Црква му не само разрешава да ослаби пост, већ га у неким случајевима и сасвим ослобађа од њега. Некада се дешава да се човек нађе у условима у којима није у могућности да бира храну по својој жељи; у сличним случајевима Црква нас такође ослобађа од обавезе да постимо.

Али, на жалост, ми понекад слушамо чудновате речи, укључујући и такве: ''Није ли Богу свеједно шта ћу ја јести – кромпир или говедину?'' Наравно, Бог нема потребу за тиме да ми једемо ово или оно али запамти, неразумни човече, да пост није потребан Богу, већ теби самом.

Када се Син Божији оваплотио на земљи, по сведочанству св. Јеванђеља, на почетку Свог служења, Он је постио 40 дана и 40 ноћи. А када су Га апостоли касније питали зашто они нису могли да изганају злог духа из бесомучног дечака, Господ им је одговорио: ''Овај се род изгони (т.ј. побеђује) молитвом и постом''. У тим речима Спаситеља, пост је изједначен са молитвом, као средство победе над злом бесовском силом.

Загледајте се пажљиво у то што видите у овом светом храму. У њему је много ликова светих угодника Божијих. Покажите ми међу њима макар једног који је имао такву тачку гледишта какву имају данас, на жалост, многи православни хришћани, тврдећи да је пост – нешто неважно. А ево, св. угодници Божији које је Црква прославила и, самим тиме, показала да је њихов пут  - пут истинити, праведни и савршени – сви су они постили и то тако како би многима од нас, може бити, било претешко да постимо.

Покажите ми, понављам, макар једног од светих угодника Божијих, изображеног на светим иконама, који је тако говорио о посту, како говоре данас паметњаковићи који сматрају да је њихово труло расуђивање изнад црквеног закона. Преподобни Серафим Саровски је једном тачно указао на значење поста. Дошла је код њега нека жена, љубећа мајка, чија је ћерка требало да се уда. Природно, мајчино срце се бринуло за судбину и срећу своје кћери и она је хтела да зна хоће ли јој кћер бити срећна са својим будућим животним сапутником. Са тим питањем је она дошла ка старцу Серафиму. Саслушавши речи матере, преп. Серафим јој је овако рекао: ''пре свега другог, ако твоја кћер има изабраника, пре свега сазнај – држи ли он постове јер (старац је тачно тако и рекао) ко постове не држи – тај није хришћанин.''

Запамти то, душо хришћанска. Преп. Серафим је по том питању апсолутни ауторитет. Он никоме није прописивао да носи те невероватне, надљудске подвиге и тешкоће, које је он сам носио. Он никоме није заповедао да их савршава, него је тражио од хришћана безусловну послушност Цркви, и своје објашњење о посту је и изрекао у духу те поуке Спаситеља о послушности Цркви, која је горе наведена. Ако човек не држи пост, то значи, он не слуша Цркву која је заповедила пост и, следствено, он престаје да буде сином Цркве, престаје да буде православни хришћанин. Од те гвоздене логике је немогуће побећи. И зато по питању поста запамти једном за свагда: ако хоћеш да будеш верни син Православне Руске Цркве – ти мораш да држиш постове.

На жалост, по том питању су људи некако крајње ослабили, раслабили се, како се каже. Некада је један од црквених делатника говорио да би се оправдао Московском митрополиту Филарету, познатом по светости свог живота као и по нарочитој мудрости: ''Владико, шта да радим – дух је бодар а плот је немоћна''. Климнувши главом, каже му митрополит Филарет: ''Не, пријатељу мој, сада треба говорити обрнуто: дух је немоћан а тело је јако. И оно диктира своје законе, а немоћни дух му се не може супротставити и безвољно му се подчињава и човек испуњава сваки прохтев свога тела, своје плоти''.

Често данас говоре: ''Тешко је постити, немамо увек посну храну''. А ја мислим да то није тачно. У условима живота у Аустралији, где сам ја недавно био, као и овде у Америци, о томе је просто срамота говорити. Боље је отворено рећи: ''Нећу да постим''. У крајњем случају, било би отворено, иначе се добија лажљиви изговор.

Ја сам претходне године провео у Кини. Тамо је била буквално глад, вапијућа нужда, понекад просто није било шта да се једе. Многи тамо далеко нису јели ни сваки дан али свеједно, они који су хтели да посте  - постили су и тамо и нису умирали од глади. Преподобни Серафим је некоме рекао: ''хлеб и вода никоме нису штетни. Од поста нико није умро а од преједања многи умиру.'' Проста и мудра поука.

Љубљена браћо слушаоци! Ми смо чада Руске Православне Заграничне Цркве и треба да памтимо да треба да се по нечему разликујемо од неправославних људи, међу којима се овде налазимо. Некада је апостол Павле писао хришћанима града Филипи, хвалећи их што они ''сијају као светило у свету'' усред тог паганског мрака који их окружује. И како би видљива била духовна красота и сила наше Православне Цркве када би њена чада у свему и увек строго и неизмењиво држала њене типике а нарочито - постове. То увек изазива дубоко уважавање од стране неправославних, од стране иномислећих. Човек - истрајан у својим убеђењима и поступцима увек заслужује уважавање од свих.

Тако да, ево понављам, ми смо на прагу поста и ја се надам да сви, који су слушали данас призиве Цркве – да ће се показати у овом посту не као преслушници већ као послушници Црквеног учења. И надам се да ћемо сви ми, који стојимо овде, држати тај пост по мери својих сила, памтећи да онај који није постио, никада неће дочекати празник Рождества Христовог као онај који је црквени пост држао. Амин.

 

БЕСЕДА О ПОСТУ

(ПРЕД ПЕТРОВСКИ ПОСТ)

О неопходности испуњавања црквених закона и устава (типика)

Данас су настала нарочита времена, возљубљена браћо! Нарочита зато што, ако упоредите садашње време са оним што је било раније у Мајчици Русији (на Руси-Матушки), ми видимо скоро потпуну супротност. Ево, сада иде Петровски пост.

Али ето, многи од савремених православних хришћана чак ни то не знају. Раније, у Русији, руски православни људи су добро познавали црквене уставе и правила и свој живот су устројавали, усклађивали са тиме како нас Црква учи да живимо овде на земљи, у овом земном животу. А сада, понављам, други ни не знају црквена правила. Али ово није само непознавање и незнање већ недопустива раслабљеност хришћана и чак – пренебрегавање хришћана старих, добрих установа Цркве.

Некада је Господ наш Исус Христос рекао: пре ће проћи небо и земља – ''небо и земља ће проћи али ниједна јота, ниједна црта из закона неће пропасти'' т.ј. све о чему говори наш православни закон, о чему говори св. Јеванђеље, све ће се то испунити а они који га не испуњавају, биће отворени преступници Божијег закона.

Погледајте како је било у давнини. Ево, Црква, на пример, прославља свете мученике Макавејске: сву браћу и њиховог учитеља Елеазара и њихову мајку. Њих је мучитељ подвргао страшним мукама, мучењима и истајавањима – пагански цар, зато што нису пристали на то да пробају храну која је забрањена Мојсијевим законом. Другим речима, они нису пристали да наруше пост, нису пристали да окусе од те хране коју Црква не дозвољава да се једе. И отишли су у смрт.

Данашњи људи поражавајуће немарно и спокојно говоре о томе а истинити мужеви вере, они који су веровали у Бога и веровали Богу, они су на све указе и правила гледали као на неразрушиву светињу која се мора испуњавати. Једном су неког од подвижника код нас у Мајчици Русији, питали: зашто Господ некада тако јавно престаје да даје невидљиви благослов Божији, Божију милост?

Старац је одговорио: ''Зато што људи престају да слушају Бога а нарочито зато што су православни руски људи престали да држе црквене постове''. Тако је било некада а данас је потпуно другачије. Тада је ипак било много православних људи који су држали постове, а данас их некад уопште и нема. И не само данас, у наше садашње невреме. Некада је познати руски писац, философ, богослов, човек високог духовног живота, талентовани песник и писац, Хомјаков, који је увек најстрожије поштовао све црквене установе и предање, дошао у наш Петроград – престоницу Русије.

Он се осетио као у пустињи: нико није држао црквене постове – нико! Он је радио свој посао али је држао постове, све је поражавао својом чврстином и постојаношћу. А данас је тешко наћи људе који држе постове како треба.

Памтимо, љубљени -црквени устави, Црква нам ништа узалудно, непотребно не предлаже, тога нема! А оно добро у нашем животу нам оставља на избор: човек може да живи тако, а може и овако. Али постоје црквени закони које су сви православни хришћани дужни да поштују и испуњавају. Е па један од таквих закона је закон о посту када нас Црква призива да се уздржавамо у одређено време у току године. Православни хришћанин ће бити само онај ко то поштује.

Овде ћемо навести речи преподобно Серафима Саровског који је био велики испосник. Он је отворено рекао:

''Ко постове не држи – тај није хришћанин!'' Ма како он да зове себе, ма за кога да се сматра, он није хришћанин. То је потпуно природно, тако строго расуђивање великог подвижника јер, у којој ће школи држати ученика који игнорише школска правила? У којој установи ће држати службеника који ни једно правило не испуњава? Тако исто и Црква има своје законе, своја правила.

Понављам, она нам у многоме даје да бирамо: начин живота, занимање – то она благосиља ако хришћанин то ради на хришћански начин. А тамо где она даје своје законе, тамо хришћанин треба, не расуђујући, да се потчињава. Црква нам све то предлаже на нашу корист зато што је послушност Цркви – једна од главних врлина.

Амин.

ИСПОВЕСТ

Ево већ се завршава, љубљени, прва седмица. Завршава се и пост оних који се припремају да се причесте Св. Христовим Тајнама на Божанственој Литургији – или сутра или прекосутра, у недељу. А сада, они који завршавају пост, треба да исповеде своје грехе да би се над њима савршило Тајинство покајања, које обично код нас претходи Тајинству св. Причешћа. Треба приметити да у старо, добро време код нас, у Мајчици Русији, нису тако постили пред причешће1, као сада.

Прво, нормалним, уобичајеним поретком, уопште се није сматрало то да човек пости једанпут годишње, како то раде у наше дане. Сматрало се уобичајеним то да се пости сваки пост: Велики пост, Петровски, Успенски и Божићни, при чему су у дугим постовима многи постили за причешће двапут а неки и више; многи, усрдни, постили су још, мимо постова, пред дванаест великих празника, пред престоне празнике својих храмова, својих парохија, пред свој имендан (Дан анђела код Руса – прим. прев), рођендан и.т.д.

А да се причешћују једном годишње дозвољавало се (у виду изузетка) само онима који због услова свог живота или због неких нарочито важних разлога нису то могли да раде чешће од једном годишње. Али тако је било раније, у нашој руској старини. Већ последњих десетлећа, на жалост, тај благочестиви поредак је почео да се мења: то што је било изузетак, постало је некаква норма – већина је сматрала потпуно довољним да се спрема за Причешће само једном годишње, у време Великог поста.

Наравно, у нашим поремећеним условима живота, у неком смислу, и то је добро јер се многи данас не припремају за Причешће по неколико година, наводећи као своје оправдање разне изговоре: некада их неки нарочите ствари ометају, па им неке сметње у животу не дају... Против свих тих изговора св. Теофан Затворник је у своје време рекао: ''када би ти зажелео како треба, све твоје сметње би отишле у страну'' или, како је он говорио – ''лупнуо би ногом и рекао ''нека буде тако'' и сва искушења, све препреке које ти сметају би нестале са твога пута''.

Али, ево, човек је одпостио, спрема се да приступи исповести, спрема се да стане пред Крст и Јеванђеље. Није без разлога да онај који се исповеда има пред собом на налоњу животворни Крст и св. Јеванђеље. Јеванђеље – књига закона Божијег, закона Господњег. Она грешнику који се каје, напомиње да он постојано нарушава тај закон и да је због тога и дошао на исповест, да би се покајао због нарушавања тог Божијег закона, против кога се сви преступи јарко и одређено наводе у тој истој књизи.

А животворни Крст напомиње нам о тој крвавој цени по којој је Господ спасао наше човечанство. Да није било крсне жртве Христове, никакво наше покајање не би скинуло са нас кривицу за грех: крив си – одговарај, грешио си – прими казну за грех. Али Господ је нас грешне по милосрђу Своме тако заволео, да је самог Себе принео на жртву за наше грехе. Он је узео на себе људске грехе, приковао их на Крст, како се каже у црквеним молитвама, и том жртвом омогућио спасење целом човечанству. И не ради наших покајних молитава, већ ради крсног подвига Сина Свог Јединородног, Бог Отац прима наше покајање и ми се очишћујемо од наших грехова – после чега се већ припремамо да примимо Св. Дарове.

На исповести се, пре свега, као огња чувај да било шта сакријеш. Боље је уопште не ићи на исповест, него утајити нешто, јер не само да нећеш добити опроштај ни једног греха, већ напротив, додаћеш још један, најтежи и најстрашнији грех. Онај ко скрива грехе на исповести, не само да обмањује свог оца, већ и лаже Духа Светог  - хули на благодат Господњу, коју добија онај ко се искрено исповедио. Страшан је удео таквог човека. Најблаженији митрополит Антоније у својим делима одређено је указивао на то да они који на исповести прећуткују своје грехе, свој живот обично завршавају Јудином смрћу – самоубиством.

Ако онај који се исповеда нешто скрива или се труди да на исповести обмане свог духовног оца – он онда неће добити опроштај грехова. Твој духовни отац, влашћу даном му од Бога, даје опроштај грехова. Светитељ Теофан Затворник говори: ''смирени пастир Цркве даје теби отпуштање грехова не својом влашћу већ то ради истом оном влашћу која је у Самом Господу Исусу Христу.''

Чијом влашћу делује пастир Цркве, говори и Сам Господ, Који му је дао ту власт. Господ је рекао апостолима, а кроз њих и пастирима Цркве: ''Што год свежете на земљи, то ће бити свезано на небу и што разрешите на земљи, то ће бити разрешено на небесима''. Ето какву изузетну, страшну власт има и какву одговорност носи смирени пастир Цркве; такву власт нема ниједан земаљски владар, ниједан земаљски властелин.

ispovest

То је власт Самог нашег Спаситеља и Началника нашег спасења коју имају пастири Цркве. Али у том случају, ако ти намислиш да слажеш на исповести или да нешто утајиш – онда речи пастира могу да се разиђу са речима Самог Спаситеља јер пастир не зна да си ти слагао и рекао ти је: ''опраштам и разрешавам'', али Господ ти није опростио и није те разрешио јер Он зна да си ти слагао на исповести!

А ако ти на исповести ништа ниси сакрио и отворено си признао све, онда памти да није само у томе ствар. Јеси ли принео Крсту и Јеванђељу покајничку скрушеност за своје грехе? То нама често недостаје а то је тако неопходно! Ја, грешни служитељ Цркве, више пута сам, примајући исповест оних који се кају, видео како су они оплакивали своје грехе – пред аналојем је под буквално био заливен њиховим сузама. Ето, како људи умеју да се кају! 

А ето, често на исповест долази човек са успаваном савешћу, чија се душа није пробудила; каже по навици неколико речи и оде неисцељен... Владика Антоније је тим поводом говорио: ''ако човек долази на исповест са таквом успаваном душом, без осећаја покајања и туге због својих грехова, то стање његове душе може се показати теже и опасније него код највећег грешника који је тешко сагрешио али се мучи и сакрушава због својих грехова''.

Зато приступај исповести са скрушеношћу, са свешћу о својој кривици, са скрушеношћу због тога што си много нагрешио; памти како те је Господ Својим промислом, Својом благошћу, Својом владајућом Десницом заустављао, одводио од греха а ти си Његову Десницу склањао, ниси слушао Његов закон, ниси обраћао пажњу на Његова упозорења и упорно си грешио и грешио...

А ако у теби нема таквог покајног сазнања и туге – онда принеси Господу макар печално сазнање о тој својој непокајаности. Кај се Богу због тога. Знао си да грешиш а да се кајеш не умеш – ето, бар то скрушено исповеди и Господ ни то смирено покајање неће одбацити и даће ти благодат Своју.

Свети Оци нам говоре да они који се истинито кају, приносећи покајање, исповедају све и при том дају Господу обећање да ће исправити свој живот. Ето ми смо грешници, имамо неизбројну количину грехова, али за то се и даје човеку време припреме за Причешће, за то Црква и призива њега ка усиљеној молитви и посту, да би он, усредсредивши се,  појмио своју душу и, угледавши га, схватио свој главни грех, своју главну слабост - јер њу свако има.

За време те припреме потребно је себи дати одговор на то шта највише обремењује и поробљава твоју душу, да би, ако те буде питао духовни отац – у чему највише грешиш, могао одмах да му даш одговор.

Притом, никада не треба сумњати да, ма какви били наши греси, ма како тешко да смо сагрешили –  ако се искрено и скрушено кајемо – онда Господ, Који је рекао ''оног који ми дође нећу изагнати ван'', ни нас неће изагнати и даће нам милост и опроштај. Амин.


[1]  (руски израз ''говение'' који митр. Филарет користи овде означава не само пост већ припрему за Св.Причешће која се састоји од: поста, уздржања, појачане молитве, посећивања црквених служби и читања одређених молитава пред Св.Причешће. Обично је трајало недељу дана пред Причешће, прим.прев.)

 

01

 Нетљене мошти митр. Филарета Вознесенског

 

Поштовани читаоци, поводом великог празника Сошествија Свјатаго Духа (Силаска Светог Духа) на апостоле, а у вези са скорашњим немилим догађајима у окриљу Цркве Христове - самовољним потписивањем некакве ''Декларације о јединству Хришћана'' између патријарха Цариградског Вартоломеја и Папе Фрање1, екуменистичких молитава њихових на Христовом гробу2, после чега се десио пожар у цркви Рођења Христовог у Витлејему3, заједничких екуменистичких молитава наших епископа и римокатолика у Бечу4, доносимо проповед нетљеног чувара истине Православља, митрополита Филарета, која се први пут појављује на србском језику.

 

ВЕРНОСТ ИСТИНИ

Х

тео бих да вам кажем неколико речи о тој саблазни која се посвуда разлива као широка река. То је саблазан такозваног екуменизма, која свим људима предлаже да се уједине, ма какво вероисповедање они сами да имају. Да се сви заједно уједине ради тога да би саздали, како они говоре, ''истиниту Христову Цркву''.

Ево на шта бих хтео кратко да вам скренем пажњу: они који нас позивају да учествујемо у том екуменизму говоре: свака Црква, свако исповедање има свој део хришћанске, Христове истине и свако исповедање треба да унесе тај свој део истине у заједничку духовну ризницу и тада ће, значи, настати јединствена црква. То јест, другим речима, предлаже се да се сваком вероисповедању призна да у његовој вери постоји само део истине, да није цела његова вера истинита, већ само некакав део, а остатак да је – лаж и заблуда од чега се треба одрећи, улазећи у ту вештачку заједницу.

Али ми треба себи да дамо одговор на то шта се од нас тражи ако нас позивају да се присаједнимо екуменизму. Ево шта ми треба да урадимо: да објавимо како ми имамо део истине, како они говоре; значи – није сва наша вера истинита, није цело православно учење истинито већ само неки део а остало је заблуда.

Ко од православних људи ће пристати да призна да нешто у његовој православној вери није тачно? Да је она само делимично праведна и истинита? – Никада то неће признати ниједна тврда хришћанска православна савест.

Сувише је мека данас постала савест код људи, када пристају на многе ствари које хришћанска савест не би требало да прими. Ко од нас ће пристати да призна да је у нашој вери нешто нетачно? Шта би нам онда рекли преподобни Серафим Саровски и свети праведни баћушка Јован Кронштатски, који су живели по тој вери, који су је прослављали, који су јој се радовали? Да, шта би они рекли, када бисмо ми почели да говоримо да у тој вери није све тачно? Они би са негодовањем одбацили и наше речи и нас саме.

Тако да ћемо памтити да је због тога за нас немогуће било какво ступање у тај екуменизам. Наша православна Црква зна да она стоји у истини. Она ту истину свима предлаже, она је свима открива, она је не држи сакривеном код себе, непознатом за друге, већ све призива да препознају ту истину. Али она се никада не може одрећи те истине, и неће се одрећи, и она сама никада неће признати своју истину за лаж и неће се сагласити са тим безумљем.

Зато и нама нема места тамо, где се говори о том екуменизму, зато што његова споља привлачна страна, свеједно прикрива собом баш ту неправду о којој сам управо говорио. Запамтите, љубљени: Црква наша православна поседује сву пуноту истине а никако само њен део.

Православна Црква чува хришћанску веру онако како су нам је предали свети апостоли.

Католици - и они се слажу са тиме да је баш у православној вери све онако како је било код светих апостола. Они само штите своје новотарије, а ми, не признајући их, брижно се старамо да чувамо оно што су нам предали свети апостоли и свети оци као најдрагоценије наслеђе за нас. И никада не би требало да пристанемо на то да ступимо у такво друштво у коме ће нам говорити: ви имате део истине, а све остало је – заблуда.

Нека они иду својим путем ако неће да признају да ми поседујемо свецелу,  чисту истину – то је њихова ствар, а ми нећемо тим путем са њима. Црква православна носи своје светиње, своју веру и донеће је до самог краја постојања рода људског овде на земљи.

02

Руска црква је покренула Комисију за канонизацију митр. Филарета.

И зато ћемо још више благодарити Богу и ценити то што смо чеда Заграничне Руске Православне Цркве, Цркве која је поставила за свој циљ да чува неповређеном нашу свету веру, наше исконско руско православно благочашће, да га чува у том облику у коме су га чували наши благочестиви преци и да донесе ту чисту благовест до тог дана, за који се ми заједно надамо - да ће доћи тај благословени дан када ће Господ помиловати руску земљу и руски народ и када ће се тамо зацарити благочашће, онако као што је некада било на Руси. А док ми живимо у тој долини изгнанства, док припадамо Руској Заграничној Цркви, ми ћемо, понављам још једном, за то благодарити Господу и на сваки начин се трудити да јој будемо верни.

Данас често човек отпада од верности из земаљских разлога, због земних користи, тражећи  земно благостање. Али који православни хришћанин не памти то да, ма шта човек да тражи и ма чему да стреми, смрт ће свему поставити крај а даље иза смрти – одговор пред Божијом правдом и одговор, пре свега, да ли си ти био веран Господу Спаситељу, божанственом Оснивачу Цркве и Његовој светој Цркви и истини Његовој. И ако ту верност сачувамо, онда је благословен наш удео у вечности, а ако не – онда тешко нама и несрећа непролазна.

Памтићемо и то како је непостојан човек у добру и зато ћемо молити Господа да нас Он Својом свемогућом силом учини постојанима у чувању чистоте истине, постојанима у добру да не бисмо подлегли никаквим савременим саблазнима.

Чиме све није испуњен садашњи живот. Сваком сујетом, сваком нечистотом и бестидношћу. Колико злобе, колико преваре, колико лажи и обмане!

Живот је данас постао тежак, живот је постао развраћен и нечист као никада раније и хришћанину је тешко да крчи пут – стазицу усред те сујете и нечистоте којом је испуњен данас живот. А пошто смо непостојани, пошто се лако подајемо саблазнима, пошто нисмо тврди у добру, дужни смо и да молимо Господа да би нас Господ укрепио да се не само зовемо тако, већ и да будемо прави православни хришћани.

Амин.


1* http://borbazaveru.info/content/view/6814/1/

2*http://borbazaveru.info/content/view/6817/1/

10. правило Св. Апостола

Који се заједно  са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.              

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

3* http://borbazaveru.info/content/view/6818/1/

4*http://borbazaveru.info/content/view/6829/1/

 

ПРВО ПИСМО БОЛА МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА

Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве
Свјатјејшим и Блаженејшим Првацима Православне Цркве,
Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима,
Посланица смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Православне Цркве

fil1Свети Оци и учитељи Цркве су нас поставили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају свако словце и титлу божанског закона, рекао је: "Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у царству небескоме." (Мат. 5,19) Он је послао Његове ученике да науче све народе доктринама које им је дао у чистом и неисквареном облику, а онда је та дужност поверена сваком од нас Епископа, по прејемству од Светих Апостола. Томе нас такође учи и догматско определење Седмог Васељенских Сабора, речима: "Чувамо непромењеним све црквено предање које нам је предано, било писмом или речима." У првом канону тог Сабора, Свети Оци додаше: "Они који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби које и ми радосно примамо и са богоречивим Давидом хвалимо Господа Бога говорећи: 'На путу откривења Твојих радујем се, као за велико богатство'. Такође и: 'Јавио си правду у откривењима Твојим до века, ... уразуми ме и живећу' (Пс 118, 138, 144). И ако нам пророчански глас заповеда да до века чувамо сведочанства Божија, и да живимо по њима, јасно је да она остају непомична и постојана."

Чврсто чување Вере и правила Светих Отаца, сваки је од нас свечано обећао при хиротонији, обавезујући се пред Богом да ће непоколебљиво бранити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.

Ако се искушење појави само у једној Православној цркви, онда се и поправљање може пронаћи у тој истој области. Али, ако неко зло изникне и започне у свим нашим црквама, оно постаје посао и брига сваког Епископа. Може ли ико од нас да не реагује ако увиди како гомила његове сабраће истовремено иду путем који води њих и њихову паству у погибељну пропаст кроз неприметни губитак Православности?

Да ли нам и у том случају смирење говори да се држимо ћутње? Да ли ћемо сматрати да је нескромно давати савете другим наследницима светих Апостола, од којих неки заузимају древне и славне столице?

Православље исповеда једнакост свих Епископа по благодати, правећи разлику међу њима само по части.

Да ли нас успокојава то што свака Црква одговара само за себе? А шта ако је смућивање верних урађено у име свих цркава, и самим тим и у наше име, иако ми за такво нешто нисмо никога овластили?

Свети Григорије Богослов је једном рекао да има случајева када се и "ћутањем издаје истина". Нећемо ли је и ми издати, ако видевши скретање са чистог Православља, и даље будемо ћутали, јер је то лакше и безопасније?

Исто тако, приметивши да нико од старијих од нас не подиже гласа, налазимо за нужно да проговоримо, како нам се не би на Страшном Суду нашло да смо увидевши опасност екуменизма који је угрозио Цркву, пропустили да упозоримо њене настојнике (Епископе).

Већ смо послали наше речи Свјатјејшем Патријарху Атинагори, и Пречасном Архиепископу Северне и Јужне Америке Јакову, изражавајући бол и бригу поводом њихових екуменских иступа, на којима су продали првородство Цркве за тањир чорбе у виду аплауза целог света. Али позиција заузета од стране Православних делегата на скупу Светског Савеза Цркава у Упсали, чинећи забринутост ревнитеља Православља још дубљом, позива нас на неопходност да поделимо наш бол и бригу са свом нашом браћом, Православним Епископима.

Можете нас питати - зашто пишемо о том скупу толико после, након што је цела година дана прошла од његовог окончања? Одговарамо на то, да нисмо имали својих представника тамо, и да смо добили обавештења о том сабрању само из штампе, у чију тачност се не можемо увек поуздати.

Зато смо чекали да добијемо службене извештаје, које смо проучили и нашли да је потребно да се обратимо овом посланицом свим Православним Епископима, које је Господ поставио да чувају Његову Цркву на земљи.

Извештај о сабрању у Упсали нас је заиста потресао, јер смо из њега још јасније увидели да екуменске заблуде добијају и формално одобрење наших цркава.

Када су се десили први кораци у оранизовању тог покрета, многи од наших су узели учешћа у њиховим конференцијама на иницијативу Цариградског Патријархата. Тада се то није сматрало опасним чак ни у круговима горућих ревнитеља Православља. Чинило се да Црква од тога не може трпети никакве штете ако се њени представници појаве у кругу протестантских тражитеља истине, како би њиховим разноврсним заблудама супроставили истину Православља. Учествовање представника у међуконфесионалним сабрањима имало је мисионарски карактер.

Таква позиција је до извесног степена, мада не увек доследно, држана и на Сабору Светског Савеза Цркава у Еванстону, 1954. године. Тамо су Православни делегати заједничким прогласом отворено изјавили да су одлуке тог сабрања толико далеко од нашег учења о Цркви, да ни у ком степену не могу учествовати са другима у прихватању истих. Уместо тога, они су исказали учење Православне Цркве у одвојеној изјави.

Та је изјава била толико одређена, да су у суштини били дужни да на известан начин изведу закључак, да Православни не могу бити чланови Светског Савета Цркава, на истим основама као и они.

Протестанти су могли да их питају: "Ако не делите наше основне принципе, зашто сте уопште са нама?" Извесно је да су у појединачним разговорима неки од њих то и питали, али то питање није постављено на званичним скуповима. Тако су Православни остали да буду чланови те организације чију су отуђеност сами тако јарко нагласили.

Шта видимо сада?

Свеправославни Савет одржан у Женеви, јуна 1968. године пошао је другим путем. Тамо је изјављено да је "општа жеља Православне Цркве да буде органски члан Светског Савеза Цркава". О томе је Свјатјејши Патријарх Атинагора обавестио Светски Савез посебним писмом 30. јуна 1968. године. Никаквих ограда, никаквог спомињања мисионарских циљева није било ни у том случају, а ни у другом.

Морамо да појаснимо себи, са каквим се то религијском заједницом Православна Црква прогласила "органским чланом", и какве су догматске последице такве одлуке.

1950. године су у Торонту донесени су основни принципи Светског Савета Цркава, који су били строжији него данашњи, али су и они били у противречности са Православним учењем о Цркви. Тада је у 4. п. писало да "цркве, чланице Светског Савета Цркава, претпостављају однос тих цркава према Светој Саборној Цркви, која исповеда Сивол Вере, као предмет за опште разматрање". Већ та формула је неприхватљива за нас, јер се Света Саборна Црква ту не посматра као да је реално присутна у свету, него као некаква апстрактна величина која се спомиње у разним символима вере. Додуше, тада је у 3. п. писало да "цркве чланице признају да је припадност Цркви Христовој шира него припадност ка телу њихове цркве". (Six Ecumenical Surveys, NY, 1954, стр. 13) Али, пошто је у претходном 2. п. већ речено да "цркве чланице Светског Савеза Цркава верују на основу Новог Завета, да је Црква Христова једна", појављује се или унутрашња противречност, или исповедање нове догме, по коме јединој цркви можеш припадати, не исповедајући њене догме и чак не бити у литургијском јединству са њом. Такво учење је протестантско, а не Православно.

Састављање посебне изјаве у Евастону у име свих Православних делегата унеколико је поправило ситуацију, јер је ту јасно изречено, да је Православна еклисиологија толико различита од протестантске да је немогуће сачинити некакву заједничку изјаву. Сада се Православни чланови Светског Савеза Цркава понашају другачије. У покушајима да уједине истину са заблудама, они су одступили од принципа изјаве из Евастона. Ако Православна Црква улази у Светски Савез "органски", то су све одлуке Савеза донешене и у њено име, као и у име Протестаната.

Ако су се наши представници првобитно појављивали присутним у екуменским сабрањима као сведоци истине, чинећи мисионарску службу међу исповедањима вере страним Православљу, они су се данас помешали са њима, и свако има основу да каже да оно што је изречено у Упсали - изречено је и од Православних цркви кроз њихове делегате. Што значи, речено је у име свеколике Православне Цркве...

Дужни смо да протествујемо због таквог стања ствари. Знамо да у овом протесту са нама стоје сви Свети Оци Цркве. Са нама су не само сва јерархија, клир и мирјани Руске Заграчничне Православне Цркве, него и многи сагласни из других Светих Православних Цркава.

Усуђујемо се рећи да се наша браћа Епископи нису односили ка овом питању са довољно пажње, не размишљајући о томе колико дубоко се унела наша Црква у област противканонских и догматских усаглашавања са инославнима. На конференцији у Лозани 1937. године, представник Васељенског Патријархата, Митрополит Герман изјавио је да успоставити јединство цркава значи да су Протестанти дужни да се врате учењима древне Цркве Седам Васељенских Сабора. "Које елементе хришћанског учења", говорио је он, "можемо сматрати неопходним или суштаственим? По схватању Православне Цркве, није нам потребно да сада поново дефинишемо те неопходне делове вере, јер су они већ описани у древним Символима и опредељењима Седам Васељенских Сабора. Сагласно томе, учење древне Цркве првих векова треба да буде основа уједињења цркава." Таква је била позиција, пренешена свим Православним делегатима на конференцији у Лозани и Оксфорду.

Што се тиче наше Руске Заграчничне Православне Цркве, њено лично опредељење је исказано у посебној изјави представника у Комитету за Продужење Конференције о Вери и Поретку, 18/31. децембра 1931. године.

Изјава је гласила:

"Држећи веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, Архијерејски Синод исповеда да је Црква цела и да се никада није поделила. Питање је само у томе, ко јој припада а ко не. Заједно са овим, Архијерејски Синод топло поздравља све напоре инославних исповедања да проуче Христову науку о Цркви, у нади да ће кроз та проучавања, поготово уз присуство представника Свете Православне Цркве, на крају доћи до уверења да је Православна Црква ступ и тврђава истине (1 Тим 3,15), која је потпуно и без икаквих грешака сачувала учење које је Христос Спаситељ предао својим ученицима. У таквој вери и таквој нади, Архијерејски Синод са благодарењем прихвата позив Комитета за Продужење Светске Конференције о Вери и Поретку."

Овде је све јасно и ништа није остављено недоречено. Ова изјава је суштински сагласна са свим што су у оно време говорили званични представници других Православних Цркава.

Шта се променило? Да ли су се Протестанти одрекли својих грешака? - Не. Они су остали исти, Црква се није изменила, него су се променили људи, који је представљају у ово наше време.

Да су представници Православне Цркве наставили да чврсто држе основна начела наше вере о Цркви, не би довели Православну Цркву у бесмислену позицију, која је настала прошлогодишњим одлукама Женевског Саветовања.

После Сабора Светског Савета Цркава у Њу Делхију, Православни делегати више не састављају одвојену изјаву, него се сливају у једну масу са протестантским исповедањима. Све одлуке Сабора у Упсали начињене су "у име Цркве", која се свуда спомиње у једнини.

Ко су ти што говоре? Ко им је дао право да дају еклисиолошке изјаве не само у своје име, него и у име Православне Цркве?

Молим Вас, Преосвећена браћо, погледајте списак цркава које учествују у екуменском покрету и у Светском Савету Цркава. Узмите на пример, прве линије списка на стр. 444 документа под насловом "Упсала извештај 68".

Тамо ћете наћи следеће називе:

   Јеванђељска црква на реци Ла Плата,

   Методистичка црква Аустралије,

   Црква Христа у Аустралији,

   Англиканска црква Аустралије,

   Конгрегациони савез у Аустралији,

   Презбитеријанска црква Аустралије...

Да ли треба даље читати? Није ли јасно и из ових првих редова које су то конфесије, које се дубоко разликују од Православља, које одричу тајинства, црквено предање, свете каноне, не поштују Божју Мајку и свете, итд. Требали би набројати скоро све наше догмате, како бисмо набројали све оно што је у Православном учењу, а што не прихвата већина чланица Светског Савета Цркава, у коме је Православна Црква наводно постала органским чланом.

Међутим, у име тог разноликог сабора који представља све могуће јереси, сабор у Упсали сво време наводи: "Црква учи, Црква ради то, Црква ради оно..."

Та смеса заблуда, која је далеко отишла од предања, у изјави "О Светом Духу и саборности Цркве" каже: "Свети Дух је не само сачувао континуитет Цркве са свим прошлим, него је стално присутан у Цркви, остварујући у њој унутрашње обнављање и саздање." (стр. 16)

Питање је где је "континуитет са прошлим" код Презбитеријанаца? Где је присуство Духа код оних који не признају тајинства? Како можемо говорити о саборности код оних, који не прихватају одлуке Васељенских Сабора?

Да овим веронаучким одлукама стоји префикс указујући на то да један део цркве учи једно, а други другачије, и да су засебно поднешена учења Православне Цркве - то би одговарало стварности. Тога нема, али у име разних конфесија стоји: "Црква учи".

То је само по себи исповедање протестантског учења о Цркви, које у себе укључује све који себе називају Хришћанима, чак и ако немају заједничарења међу собом.

Међутим, без прихватања тог учења, немогуће је бити органским чланом Савета Цркава, јер је на њему заснована сва идеологија те организације.

Истина, резолуција "О Светом Духу и Саборости Цркве" је попраћена нотом писаном ситним текстом, да услед многих разилажења то није коначно решење, него материјал за расправљање Цркве.

За друге сличне резолуције таквих примера нема. У протоколима се нигде не види да су се Православни делегати изјаснили о немогућности скупа да говори у име Цркве у једнини. Тако је свуда, у свим одлукама, без иједне прикладне напомене о томе.

Насупрот томе, Високопреосвећени Архиепископ Јаков, у свом одговору у уме скупа, а на питање шведског Архиепископа, рекао је: "Као што вам је добро познато, Васељенска Црква је на захтев света позвана да пружи доказе и сведочанства своје вере." (Упсала Извештај 69, стр. 103)

О којој то "Васељенској Цркви" ту говори Архиепископ Јаков? О Православној? - Не. Он ту говори о цркви која обједињава све вероисповести, о цркви Светског Савеза Цркава.

Таква тенденција је поготово приметна у допису Комисије о Вери и Поретку. У резолуцији саджаној у извештају, после речи о успесима екуменизма се каже: "Сагласни смо са поставкама Комисије о Вери и Поретку, донешеним на заседању у Бристолу, о продужењу програма за изучавање јединства Цркве у ширем контексту изучавања јединства човечанства и твари. Истовремено поздрављамо резолицију Комисије о Вери и Поретку, да њен примарни задатак остаје обнављање јединства Цркве Исуса Христа, постављајући пред Савет и цркве обавезу пројављивања тог јединства у име Господа, и за боље остварење Његове мисије у свету." (стр. 223)

Јасна је тврдња свих тих резолуција да успркос постојеће спољне раздељености цркава, њихово унутрашње јединство постоји. Задатак екуменизма у овом свету је да на основу наводног постојећег унутрашњег јединства оствари и спољно, на разне начине.

Да би се све то оценило са тачке гледишта Православне Цркве, довољно је замислити реакцију коју би имали свети оци Васељенских Сабора.

Може ли ико замислити ситуацију у којој би Православна Црква оног времена себе прозвала органским чланом организације која обједињује евномијанце, аномијанце, аријанце, полуаријанце, савелијане, и аполинаријанце?

Свакако не. Напротив, прво правило Васељенског Сабора не само да не позива ка органском уједињењу са њима, него их предаје анатеми. На сличан начин су поступали и потоњи Васељенски Сабори са другим јересима.

Органска припадност Православних у скупу данашњих јеретика не освећује јеретике, него оне Православне који су им приступили, трга из саборног Православног јединства. Саборност је обухватало сва покољења Светих Отаца. Св. Викентије Лерински у свом бесмртном делу пише да: "За Хришћане никада није било дозвољено да прихватају оно што раније није било прихваћено, нити је сада, нити ће бити - и анатемисали су оне који су прихватали друго, и то је увек била дужност, и сада је, и биће и даље."

Има ли оних који кажу да су се времена променила и да данашње јереси нису тако зле и рушитељске, као у време Васељенских Сабора? Да ли су они Протестанти који одричу поштивање Богомајке и светих, који не признају благодат јерархије, или изумитељи нових заблуда римо-католици, ближе Цркви него аријанци или полуаријанци?

Претпоставимо да савремени исповедници јереси нису толико милитантни ка Православној Цркви у односу на древне. То није зато што изгледа да су јој ближи, него зато што је Протестантизам и Екуменизам успоставио у њима убеђење да на земљи не постоји једна истинска Црква, нема једног истинског исповедања (вере), него само заједнице људи, које су на различитим степенима заблуђености. Такво учење само по себи убија ревност у исповедању онога што сматрају за истину, и зато савремени јеретици изгледају мање жестоки него древни. Таква равнодушност према истини је по многоме гора од ревности да се заштите заблуде, које су примили као истину. Онај што је рекао "Шта је истина?" (Пилат) није се могао обратити у веру попут прогонитеља Хришћанства - Савла, који је постао Апостол Павле. Зато можемо прочитати у Откровењу Јовановом страшне речи Анђелу Лаодикијске цркве: "Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих." (Отк 3,15-16)

filaret-ikon3a

 ''Свети Оци и учитељи Цркве су нас поставили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог'' - натпис на икони.

Екуменизам чини Савет Цркава таквим скупом, у коме са лаодикијском равнодушношћу ка истини, сваки члан признаје своје заблуде, и бави се тиме, како да нађе речи за своје заблуде, које ће бити прихватљиве за све. Да ли је ту место у органском чланству и Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је увек исповедала да нема ни мрље, ни мане, јер јој је глава Христос? (Ефе 5,27)

57. (68) правило Картагинског Сабора говори о Цркви, да је она "као голубица" (Песма 2,10), једина мајка хришћанима, у којој се на спасење примају сва вечна и животворна тајинства, насупрот оних који, будући да пребивају у јересима, предају се на сваку осуду и казну.

Још сматрамо за потребу да изјавимо да Руска Православна Црква није законски и правилно представљена на Свеправославим Саветима, које сазива Његово Свјатјејшство Патријарх Атинагора. Они Епископи, који наступају на тим Саветима у име Руске Цркве, на челу са Митрополитом Никодимом, не представљају истинску Руску Цркву, него само те јерархе, који по благослову атеистичке власти, носе титуле појединих епархија Руске Цркве. О томе смо већ детаљније писали Његовом Свјатјејшству Патријарху Атинагори. Учествовање тих појединаца у окупљањима у иностранству је само у оној мери у којој је то подесно грађанској власти, најгорој у историји човечанства, поред које је жестина Нерона и ненаклоност ка Хришћанству Јулијана Одступника само бледа слика.

Није ли очигледан утицај те власти у значајној мери и на политичке прогласе Сабора у Упсали, који понављају многе слогане, добро познате из комунистичке пропаганде на Западу?

У својој завршној речи председавајући Др. Паин је говорио о томе да је "Црква Исуса Христа дужна да активно указује на страдање Христово у потребујућем свету." (Стр. 272) Али ни он, ни нико други, ниједном речју није споменуо милионе мученика Хришћана у СССР-у, нико није ни једну реч споменуо о њиховој судбини.

Добро је показати саосећање са гладним Бијафре (Нигерија), страдањима у текућим оружаним сукобима на Средњем Истоку или у Вијетнаму, али да ли смо тиме исцрпели сва данашања страдања човечанства? Зар чланице Светског Савеза Цркава не знају ништа о прогоњењу религије у СССР-у? Зар не знају да тамо влада обесправљеност? Зар не знају да је много хиљада у затвору и да су храмови порушени? Зар не знају да су тамо молиони мученици за веру, да се не штампа Свето Писмо, а за његово растурање иде на присилни рад? Зар не знају да је забрањено учити децу основама вере и чак доводити их на богослужења? Зар не знају о хиљадама прогнаних за веру, о деци одузетој од родитеља, како не би били религиозно васпитавани?

О свему томе, добро је упознат сваки читаоц новина, али о томе не говори ни једна резолуција Светског Савеза Цркава. Екуменски свештеници и левити пролазе ћутећи и незаинтересовано, чак не бацивши ни погледа на страну мученика Хришћана у СССР-у. Они о њима ћуте, јер званични представници Руске Цркве, успркос очигледних доказа, негирају та прогонства како би угодили својим грађанским властима.

Ти људи нису слободни. Хтели они то или не, дужни су да говоре оно што им прописује комунистичка Москва. Јарам прогонства их прави да су достојнији сажаљења него ли осуде. Али, будући да су морални затвореници безбожника, они не могу бити истински представници Руске Православне Цркве, измучене, обесправљене и замукле, прогнане у тамнице и катакомбе.

Упокојени Патријарх Сергеј и садашњи Патријарх Алексеј нису били изабрани по правилима постављеним на Сверуском Црквеном Сабору 1917. године за избор Патријархата, него по указу најжешћег прогонитеља Цркве у историји - Стаљина.

Можете ли замислити Епископа Рима, изабраног по указу Нерона? - А Стаљин је у многоме био гори од њега.

Јерарси одабрани од Стаљина морали су обећати своју покорност атеистичкој власти која по комунистичком програму стреми уништењу религије. Садашњи Патријарх Алексеј писао је Стаљину одмах по окончању живота његовог претходника, како ће прихватити верност постојећој власти: "Радећи у пуном јединству са Саветом за Дела Руске Православне Цркве, и са Светим Синодом успостављеним од претходног Патријарха, гарантујем да неће бити погрешака и погрешних потеза."

Свима је јасно да "грешке и погрешни потези" на језику московских власти значе одступање у било чему од указа комунистичке власти.

На Патријарха Алексеја и његове сараднике се односи 30. апостолско правило, и 3. правило 7. Васељенског Сабора: "Ако неки Епископ, употребивши секуларне власти, преко њих добије епископску власт у Цркви, да буде свргнут и одлучен, и сви који су у општењу са њим."

Епископ Никодим Далматски у коментару 30. апостолског правила каже: "Ако је Црква осуђивала незаконито постављање Епископа од стране секуларне власти у времена када су владари били Хришћани, колико више је дужна осудити то исто, када су владари били незнабошци?" А шта да каже онда, када Патријарха и Епископе поставља отворени противник и непријатељ сваке религије?

Када је део епископата на челу са покојним Патријархом, тада Митрополитом Сергејем стао на пут сагласности са безбожним непријатељима Цркве 1927. године, већи и најпоштованији део епископата, на челу са Митрополитом Јосифом Лењинградским и првим кандидатом Патријарха Тихона за наследника, Митрополитом Казанским Кирилом, није се сагласио да иде тим путем, изабравши прогонство и мучеништво. Митрополит Јосиф је већ тада дошао до закључка да у светлу власти, која отворено пред себе ставља за циљ искорењивање религије свим средствима, легално постојање црквених управитеља постаје немогуће без чињења великих и грешних уступака. После тога је он отпочео са тајним рукополагањима Епископа и свештеника, створивши и данас постојећу и тајну Катакомбну Цркву.

О њој безбожници ретко причају из страха да ће јој дати превише публицитета. Не тако често су се у совјетској штампи појављивали чланци о суђењима члановима те цркве. О њој се свакако говори у приручницима за оне који раде на распрострањењу атеизма у СССР-у. На пример, основне информације о тој тајној цркви, под именом "Истинска Православна Црква", изнесене су у приручнику "Речник Атеиста", изданом у Москви 1964. године.

Без отворених храмова, на тајним окупљањима, слично окупљањима древних Хришћана по катакомбама, ти исповедници вере су свршавали своје молитве, остајући невидљиви за спољни свет. Они се појављују као истински представници Руске Православне Цркве, чија ће се величина обелоданити тек после пада комунистичке власти.

Из тих разлога, иако су представници Московске Патријаршије учествовали у доношењу резолуција прошлогодишњег Свеправославног Саветовања у Женеви, ми сматрамо да су све резолуције тог Саветовања, укључујући и ону, да Православна Црква постаје органским чланом Светског Савеза Цркава - донешене без присуства Руске Православне Цркве. Та црква је била принуђена да остане без гласа, а ми, њени слободни представници, са болом констатујемо да је даква одлука донешена. Ми категорично протествујемо против такве одлуке, противне самој природи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Отров јереси није толико опасан, када је проповедају они који су у њој. Али много опаснији је отров, који се постепено уводи у организам у све већим и већим дозама, од стране оних, који би по своме положају били дужни да буду не тровачи, него духовни лекари.

Има ли Православног Епископа који ће остати равнодушан на ту опасност? Неће ли бити прекасно да се заштите овце, које вуци прождиру на очи пастира у самом обору?

Зар се већ не види Божји мач (Матеј 10,34), који раздваја верне исконској вери Свете Цркве, од оних који ће се, по речима Свјатјејшег Патријарха Атинагоре у поздравном говору Сабору у Упсали, трудити да створе "нови правац у екуменском покрету", за остварење "општег Хришћанског обновљења и јединства" по рецептима реформаторства у равнодушности према истини?

Већ смо довољно показали да је то јединство заправо јединство не у чистоти Православља, него смеса белог са црним, добра са злом, истине и заблуда.

Већ раније смо протествовали против неправославних екуменских иступа Патријарха Атинагоре и Високопреосвећеног Архиепископа Јакова у писмима, која су била разаслана Епископима у разне земље. Добили смо из неколико земаља изјаве сагласности са нама.

Али, сада је дошло време да се гласније и шире иде са протестом, како би се зауставило дејство отрова, да не узме маха, као у време када је потресао цело тело Цркве у давна времена, јересима аријанства или несторијанства или евтихијанства, када се чинило да ће јерес да прогута Православље.

Шаљемо овај апел свим Преосвећеним Епископима Православне Цркве, молећи их да проуче детаље наше посланице, и стану у заштиту чистоте Православне Вере. Усрдно вас молимо да се помолите за страдалнике Руске Православне Цркве од стране безбожника, да Господ скрати дане њиховог суда и ниспошаље им слободу и мир.

 Митрополит Филарет, Њујорк, јули 1969. године

 fil

ДРУГО ПИСМО БОЛА МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА

Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве
Свјатјејшим и Блаженејшим Патријарсима,
Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима
Свете Православне Цркве

Сваком Епископу су од Господа поверени људи у његовој епархији, и он ће за њих дати одговор пред Богом (Ап. 39). Према 34. Апостолском Правилу: "Епископ ради само на оном што се тиче његове епархије и територије која јој припада."

Има и оних случајева, када неки догађаји по свом обиму могу изазвати појаву дима не само у једној епархији, него у много помесних цркава истовремено. Такви догађаји општег карактера не могу а да се не тичу сваког Православног Епископа, као наследника Светих Апостола, постављеног да штити своју паству од разних саблазни. То се поготово односи на наше време, када савремена техника јако брзо распростире свакојаке вести и разне идеје.

Наша паства која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је на све стране света. Зато се речено више односи на њу, него на било кога другог.

Последица тога је да наши Епископи, у разговорима о пастирским и административним проблемима на саборима, не могу да се уско ограниче само на границе својих епархија, него су приморани да проширују своју пажњу и на општа питања од значаја за цео Православни свет, јер невоље једне цркве треба да буду и невоље друге, изазивајући код ње живо саучесништво (Фил 4,14-16; Јев 10,33). Ако је Св. Апостол Павле био слаб слабима, а сагоревао око саблазнутих, можемо ли ми, архијереји Божји, остати равнодушни према порасту јереси које угрожавају спасење душа многе наше браће у Христу?

Покренути оваквим осећањима, већ смо се једном обраћали Посланицом Бола свим Епископима Свете Православне Цркве. Радовали смо се сазнавши да је, у складу са нашим обраћањем, неколико Преосвећених Грчке Православне Цркве недавно саставило извештај свом Светом Синоду о неопходности осуђивања екуменизма као јереси, и размотри питање учешћа у Светском савезу цркава. Радујемо се тако здравој реакцији на ширење такозваног екуменизма, јер нам даје наду да ће Црква Христова да се огради од нових потреса који је угрожавају.

Од наше Прве посланице бола , прошле су две године. Ипак, иако су се у Грчкој Цркви појавиле изјаве о неправославности екуменизма, ни једна Православна Црква још увек није објавила своје иступање из Светског савеза цркава.

У нашој Првој посланици бола  (1969. г.), јарким бојама смо подвукли колико је противречно, елементарним начелима Православне еклисиологије, органско чланство Православних цркава у том Савезу, устројеном на чисто протестантским начелима. Сада, уз одобрење нашег Сабора (Епископа), желимо да дубље разрадимо наше упозорење, разобличавајући бездан те јереси против самог схватања Цркве, у коју су увучени сви учесници екуменског покрета.

Његов садржај је јасно исказао Римокатолички богослов Ив В.У. Конгар. Он пише да је то "покрет који побуђује у хришћанским црквама жељу за успостављањем изгубљеног јединства, а за шта је потребно дубоко познавање саме себе и једна друге." Надаље он каже да се она "састоји од осећаја, идеја, дела и институција, окупљања и конференција, церемонија, манифестација и публикација, који су усмерени на то да припреме уједињење у новом јединству не само појединачне Хришћане, него и фактичке постојеће поједине цркве. У стварности, протестантска реч екуменизам, сада представља конкретну реалност: свеукупност свега поменутог на основама неког количине веома јасних убеђења. То није жеља или покушај уједињења разједињених и једну цркву, која је једина истинита. Екуменизам почиње тамо где се признаје да у свом садашњем стању ни једна хришћанска конфесија не поседује пуноћу Хришћанства; тако да чак ако је једна од њих и истинита, она ипак, као конфесија, не поседује пуноћу истине, него има још хришћанских вредности, не само код Хришћана одвојених од ње по учењу, него и код других цркава и конфесија као таквих." (Chretiens Desunis, Ed. Unam Sanctam, Париз, 1937, стр. 11-12)

Таква дефиниција екуменског покрета, дата од Римокатоличког теолога пре тридесет четири године, пуноважна је и данас, са том разликом што се он за те године још више развио, откривајући нове и још опасније перспективе.

У нашој Првој посланици бола  писали смо до у детаље колико је неспојиво са нашом еклисиологијом учешће Православних у Светском савезу цркава, и прецизно предочили природу штете Православљу услед узимања удела наших цркава у том Савезу. Показали смо да су основни принципи тог Савеза неспојиви са Православним учењем о Цркви. Због тога смо и протествовали против прихватања резолуције на Свеправославном саветовању у Женеви где је Православна Црква проглашена за органског члана Светског савеза цркава.

Ипак, у последње време има много чињеница које сведоче о томе да су неки представници Православних цркава у свом дијалогу са иновернима усвојили чисту протестантску еклисиологију, иза које следују и протестантска питања о црквеном животу, добивши свој израз у облику ширења којекаквих модернизама.

Модренизам је подешавање црквеног живота по начелима и људским слабостима садашњег човека. У Русији се он упечатљиво појавио, двадесетих година нашег века, кроз такозвани "Обновитељски покрет", или "Живу цркву". На оснивачком скупу "Живе цркве" 29. маја 1922. године, њени циљеви су дефинисани као "прегледање и измена свих делова црквеног живота по потребама савременог живота."[1] То је био покушај реформације, прилагођене условима комунистичке машинерије. Модернизам поставља угађање људским слабостима поврх природних и надаље догматских потреба Цркве.Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава раван религиозног живота. Видимо како у западним конфесијама то сада повлачи за собом напуштање постова, велика скраћења и вулгаризације богослужења и на крају крајева, поптуно духовно опустошење, које је некада везано са одобравањем порока, не искључујући ни грехе о којима Св. Апостол Павле саветује верне да их уопште ни не спомињу.

Модернизам је био основно опредељење жалосног Свеправославног Саветовања у Цариграду 1923. године, на коме је очигледно видан печат обновитељског експеримента у Русији.

После њега, поједине цркве иако нису потпуно пошле путем предложених реформи, усвојиле су западни календар, а неколико њих чак и западну пасхалију.

То је био први корак на путу модернизма у Православој Цркви: изменити поредак Црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретских скупина. То је било нарушавање принципа установљених црквеним канонима, који су направљени да религиозно одвоје верне од оних који мудрују другачије од Православне Цркве, а не да зближе са таквима молитвени живот. (Тит 3,10; Ап, 10, 45, 65; Лаод 32, 33, 37 и др.).

Нежељени резултат те реформе је било нарушено јединство молитвеног живота Православних Хришћана у разним деловима света. Док неки од њих заједно са јеретицима празнују Рођење Христово (Божић), други још посте. Понегде се таква подела десила и унутар једне помесне цркве, а негде су чак празновали Пасху по западној пасхалији. У име зближавања са иновернима, начин празновања донешен на 1. Васељенском никејском сабору 325. године, како би сви Православни Хришћани на целом свету, истовремено једним устима и једним срцем, прослављали Христово Васкрсење, напуштен је.

Покушаји увођења реформи, упркос постојећим општецрквеним одлукама и обичајима, а у супротности са 2. правилом 6. Васељенског цариградског сабора 689. године, уносе само смутњу. О томе је прелепо говорио, у блаженом сећању, Патријарх српски Гаврило на Црквеном саветовању у Москви 1948. године.

"У последњим деценијама", рекао је он, "појавили су се разни правци у Православној Цркви, који изазивају оправдану опасност за чистоту њене вере и за њено догматско и канонско јединство."

Сазивање Свеправославног конгреса и Ватопедске конференције од стране Васељенског Патријарха, које су требале да припреме Свеправославну предсаборну комисију (Просинод), нарушили су јединство и сарадњу Православних цркава. Са једне стране, одсуство Руске Православне Цркве на тим скуповима, а са друге стране, потези и једнострани поступци неких помесних цркава као и неразумни иступи појединих њихових представника, унели су у живот Источне Православне Цркве хаос и неправилности.

"Једнострано увођење новог григоријанског календара у неке помесне цркве и држање старог у другим нарушили су јединство Цркве и унели тешке потресе у живот оних који су олако прихватили новину."[2]

Недавно је професор Теодор, један од представника Грчке Цркве на саветовању у Шамбезију 1968. године, говорио о успешности календарске реформе у Грчкој, указавши на то да црква још увек страда од изазване поделе.[3]

Осетљива савест многих чеда Цркве би се сложила да је календарска реформа већ начелно припремила промену целог устројства Православног живота, који је посведочен вишевековним предањем и утврђен одлукама Васељенских сабора. На Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године је постављено питање другог брака свештенства и дргих реформи. Ових дана се Архиепископ северне и јужне Америке Јаков (цариградски патријархат) изјаснио да је за увођење жењених Епископа.[4]

Сила Православља одувек је била у чувању свих начела црквеног Предања. Успркос томе, поред календара, има оних који у програм будућег Великог Сабора не желе да укључе расправе о најбољим путевима очувања тих начела, него преправку целокупног устројства живота Цркве, почевши са напуштањем постова, дозволом поновне женидбе свештенству и осталог, тако да се појаве путеви за зближавање са поретком живота јеретичких скупина.

Нажалост, у последње време видимо знаке тако великог ширења екуменизма уз учешће Православних, да је он постао озбиљна опасност која води ка потпуном уништењу Православне Цркве путем утапања у море јеретичких скупина.

Питање јединства се више не ставља на ниво на коме су га разматрали Свети Оци. За њих је питање уједињења са јеретицима подразумевало њихово безусловно прихватање свих Православних догмата и обраћање у наручје Православне Цркве. Под екуменском призмом се подразумева да обе стране, и Православни и инославни, нису у праву, али да се могу ујединити не одричући се ничега, и то се односи не само на Римокатолике, него и на Протестанте. Патријарх Цариграда Атинагора јасно је то изрекао у свом поздравном говору кардиналу Вилебранту у Цариграду (Турска), 30. новембра 1969. године.

Патријарх је пожелео кардиналу да његов рад "означи нову епоху прогреса не само у оном што се односи на наше две цркве, него свих Хришћана." Патријарх је дао дефиницију новог приступа ка проблему јединства у томе што "нико од нас не призива друге к себи, него, као Петар и Андреј, сви се заједно усмеравамо према Исусу."[5]

Недавна размена посланица између Папе Павла VI и Патријарха Цариграда Атинагоре, продубљује и развија ту неправославну мисао, и то нас је дубоко узнемирило.

Подстакнут изјавама првака Цариградске цркве, Папа му пише 8. фебруара 1971. године: "Верне који се окупљају у базилици Светог Петра на недељу јединства подсећамо да међу нашом црквом и многопоштованим Православним црквама већ постоји, мада некомплетно него делимично општење које произилази из нашег заједничког причаствовања у Тајни Христовој и Његовој Цркви."[6]

У тим је речима садржано за Римокатолике ново, а за Протестанте старо учење да се постојеће поделе међу Хришћанима илузорне, и да оне не допиру до Неба. Обраћање Спаситеља ученицима о важности притисака према непослушнм Цркви (Матеј 18,17-18) се на тај начин обезвређују. Такво се учење не јавља као нешто ново само у Православљу, него и у Риму, што је садржано у циркуларном писму "Mortalium Animos" Папе Пиа XI, из 1928. године. За нас су Римокатолици подједнако "изван" (1 Кор 5,13), и нас интересују промене у њиховим погледима само онолико колико се њихово приближавање ка Протестантској еклисиологији поклапа са сличним приближавањима Православних Хришћана. Православни екуменисти, Католички екуменисти и Протестантски екуменисти остварују једномишље кроз исту јерес.

Патријарх Цариграда Атинагора је 21. марта 1971. године одговорио на посланицу Папе у истом духу. Наводећи његове речи, подвући ћемо оне са највећим значењем.

Док је Папа који није заинтересован за догматско једноумље призивао Патријарха Атинагору "да учини све што може да ускоро дође жељени дан, када ће кроз саслужење моћи да се заједно причесте из једне Чаше Спаситеља", то је Патријарх Атинагора одговорио у сличом стилу. Назвавши Папу својим "старијим братом", Патријарх пише да жели да се подчини "божанственој вољи Господа, који жели да Црква буде једна и видљива целом свету, како би цео свет могао бити обедињен у њој. Ми се спокојно предајемо Светом Духу, који нас води и утврђује у том определењу и извршењу светог чина, започетог и развијеног од Вас у вашој општој и светој жељи да саздате и објавите свету Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву."[7]

Даље Патријарх пише: "Заиста, иако су се цркве Истока и Запада одвојиле једна од друге из разлога познатих само Господу, оне нису биле одвојене од учествовања у заједништву кроз тајне Богочовека Исуса у Његовој богочовечанској Цркви."[8]

Патријарх је са жаром рекао како смо "ми били одвојени од љубави један према другоме и зато били лишени светога блага једноумног исповедања вере Христове." Он пише да је "од нас био узет благослов да заједно приступамо олтару и примамо то драгоцено Тело и драгоцену Крв, иако нисмо престали да признајемо један другом исправност апостолског свештенства и исправност провођења Свете Тајне Евхаристије." У том моменту Патријарх изјављује да обе стране имају жељу да се врате заједничком општењу и пише да смо "ми позвани да идемо ка потпуном јединству у саслуживању и добијању Тела и Крви Христове из једне Чаше."[9]

У тој је посланици изречено много неправославних мисли, које по својој логици воде у погубне закључке.

Вођени од Патријарха Атинагоре, екуменисти не верују у Цркву у оном облику, у ком је она била основана од Спаситеља. Насупрот Његовим речима (Матеј 16,18), за њих она још увек не постоји, и Патријарх овде позива римског Папу да "сазда и објави" нову цркву, која обједињава сво човечанство.

Нису ли ужасне речи Православног Патријарха - "сазда и објави"? Не позивају ли оне на одрицање од постојеће Цркве Христове? Може ли се саздати нова црква а да се претходно не укине она Црква који је већ саздао Господ? Ономе ко припада и верује у њу, саздање некакве нове цркве није потребно.

Ипак, та "стара" Црква Светих Апостола и Светих Отаца, представљена је у искривљеном виду од стране Папе и Патријарха, тако да се створи илузија да је повезана са саздањем њихове нове цркве. Цркви Христовој они намеравају да припишу својства те нове цркве, коју они хоће да саздају.

У ту сврху, они покушавају да представе постојећу поделу између Православних и Римокатолика као да никада није ни постојала.

У својој заједничкој молитви у храму Св. Петра у Риму, Патријарх Атинагора и Папа Павле су изјавили да се сматрају већ уједињеним "у проповедању једног Јеванђеља, у једном крштењу и у учествовању у истим тајинствима и харизмама." Ако су Папа и Патријарх објавили укидање анатема које су постојале преко деветсто година, да ли то значи да су престале да постоје заблуде Рима, којих су се морали одрицати сви латини који су хтели да се присаједине Православној Цркви.

Није ли Римокатоличка црква са којом Патријарх Атинагора хоће да уђе у литургијско општење, и са којом је, кроз Митрополита Лењинграда Никодима и друге, ушла у општење Московска Патријаршија, она црква са којом је Свети Марко, Митрополит Ефеса (слави се 19. јануара/1. фебруара) укинуо Унију, и кога је следила сва Православна Црква? Она је сада још даље од Православља него што је била у оне дане, јер је увела још више нових догмата и начела реформације, екуменизма и модернизма.

Читав ред одлука Православне Цркве назива латине јеретицима. Иако су у прошлости примани у Цркву исто као и аријанци, то су стољећима све до наших дана у Грчкој цркви примани само кроз крштење. Иако су у првим вековима после 1054. године, латини и у Грчкој и у Руској цркви примани кроз крштење и миропомазање, јер су их сматрали за јеретике, ипак није постојала заједничка пракса о томе како их привести у Православну Цркву. На пример, на самом почетку 12. века, српски кнез, отац Стефана Немање, био је приморан да крсти свог сина латинским крштењем, али га је након тога поново крстио Православним, када се вратио у Рас.[10]

Професор Московске духовне академије, академик Е.Е. Голубински у свом другом великом делу[11]  дајући преглед руских односа према латинству, навео је много чињеница које указују на то да су, иако на различите начине примани латини у Православну Цркву у разним временима, кроз крштење или миропомазање, и Грчка и Руска црква заправо показивале да су их сматрале за јеретике.

Зато тврдња, да је кроз векове "јединство у савршавању тајинстава и у детаљима евхаристије несумњиво сачувано" између Православне Цркве и Рима, не одражава стварност. Наша одвојеност од Рима је постојала и постоји, и стварна је а не само привидна. Она се може причинити привидном сам онима који не верују у силу Спаситељевих речи, које је рекао Светим Апостолима, а кроз њих и њиховим наследницима: "Јер вам кажем заиста: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу." (Матеј 18,18)

Спаситељ је рекао: "Јер вам кажем заиста", а Патријарх Му противречи и Његове речи приказује као неистините. Из његових речи произилази да, иако су Латини од целе Православне Цркве прозвани за јеретике, иако нису могли примити причест, иако су кроз векове примани кроз крштење, и ми на Истоку не знамо шта би тај поредак могло да промени -- они су, иако такви, остали члановима Тела Христовог, и нису били одлучени од Црквених тајинстава. Ту нема логике и то се не слаже са фактичком историјом Цркве. То је практично примењивање Протестантског учења о Цркви, сагласно коме, застрањивањем које изазва одлучење од Цркве, не престаје и чланство у њој. Другим речима, "причасност у тајнама Богочовека Исуса" није условљена неопходношћу чланства у Православној Цркви.

У покушају да нађу какво такво оправдање за ту екуменску теорију, нас хоће да убеде у то како је припадност Цркви без догматског једноумља била дозвољена и у прошлости. Патријарх Атинагора у званичној изјави Фанара, након објављивања његовог писма римском Папи, покушао је лажним чињеницама да нам потури како Источна Црква није прекидала општење са Римом, чак и онда када смо се разишли умом са њим. У историји је могуће наћи заједничка дела општења у неким деловима чак и после 1054. године. Може се приметити и то, да до те године, источни јерарси нису називали јересима разна лажна учења која су се појавила у Римској цркви. Али и дуготрајна болест која претходи смрти, ипак је болест, и изазвана смрт остаје смрт, иако је дошла много касније.

Одступање од учења Цркве се не развија увек нагло. Оно може бити и резултат одређеног процеса. У случају Рима тај процес се појавио још за живота Светог Фотија, Патријарха Цариграда (после 891. године, слави се 6./19. фебруара), али се тек после, 1054. године одвајање и реализовало.

Преписка Патријарха Цариграда Атинагоре са римским Папом принуђава нас да прекинемо однос Православне Цркве према Риму. Али Патријарх Атинагора као вођа екумениста иде чак и даље у изравнавању Римокатоличанства са Православном Црквом. Говоримо о његовој изјави г-дину Роже Шутцу, пастору реформисано-протестантске цркве у Швајцарској: "Морам да Вам признам, Ви сте свештеник и могао бих примити из Ваших руку Тело и Крв Христову." Следећег дана је додао: "Могао бих код вас да се исповедим."[12]

У име остварења таквог општења са јеретицима, Православни екуменисти подривају значење Васељенских сабора, баш као што се то појавило и при преговорима са представницима Монофизита.

На саветовању са њима у Женеви, сасвим јасну Православну тачку гледишта су штитили, у суштини, само један или два учесника, док су у исто време, други показивали типична екуменистичка стремљења да се постигне општење у тајинствима, чак и без постизања пуног једноумља Монофизита и Православне Цркве. Представник Грчке цркве Романидис је са правом приметио о односу Православних учесника саветовања: "Сво време смо били објекти екуменске тактике, која има за циљ успоставити међуопштење или општење, или уједињење без сагласности са Халкидоном и 5., 6. и 7. Васељенским сабором."[13]

Резултат такве тактике је један од закључака Саветовања који се своди на то да се разјасни могућност састављања изјаве о усаглашавању, која не би била на нивоу исповедања вере или догматског опредељења, него би служила као основа на којој би Православни и Монофизити могли да припреме кораке ка уједињењу у општој Евхаристији.[14]

Успркос веома категоричних изјава Монофизита да је за њих немогуће да признају Васељенске Саборе почевши од 4. Халкидонског 451. године, Православни су потписали резолуцију да признају Диоскора (+454) за светитеља, и да није неопходно да Монофизити признају Св. Лава Великог, римског Папу (+461, слави се 18. фебруара/3. марта) за светитеља. А успостављање општења јасно подразумева, између осталог, да анатеме са обе стране морају бити скинуте.[15]

На другој конференцији у Адис Абеби (Етиопија), неправославне изјаве представника Православних цркава биле су подржане од стране Митрополита Лењинграда Никодима и протојереја Виталија Боровоја. Ту је признато да обостране анатеме могу бити одбачене: "Да ли је потребна службена изјава или церемонија за скидање анатема? Многи од нас мисле да је много лакше тихо одбацити анатему, као што су неке цркве већ почеле да раде."[16]

И у овом случају се Протестантска концепција цркве остварила у пракси. У складу са њиховом догматском заблудом, чак ни одлучење не спречава јеретике на чланство у Цркви.

Виталиј Боровој је то јасно изказао у извештају прочитаном у Адис Абеби, под насловом "Признавање светих и проблем анатема." Боровој тврди, да су Монофизити и Римокатолици пуноправни чланови Тела Христовог. Он такође тврди да Православни, Римокатолици и Монофизити "у суштини имају једно Свето Писмо, апостолско предање и свето исходиште, иста тајинства и догме, која пројављују, у суштини, црквама са једном вером, и благословом и једним путем спасења."[17]

Не чуди што у таквом приступу компромис царује у односима међу Православним подржаваоцима екуменизма и Римокатолицима, Протестантима и Антихалкидонцима. Престигавши чак и Патријарха Атинагору, представник Московске Патријаршије, Митрополит Никодим је 14. децембра 1970. године причестио Римокатоличке клирике у самом Риму, у катедрали Св. Апостола Петра (Ватикан). Тамо им је служио Литургију, противно канонима, док је певао хор студената Понтифског Колеџа, а Римокатолички клирици примали причест из руку Митрополита Никодима.[18]

Али поред оваквих практичних остварења такозваног екуменизма, видна су и још шира поља, управљена ка потпуном напуштању Православне Цркве.

Светски Савез Цркава и дијалог међу разним хришћанским конфесијама па чак и са другим религијама (нпр. мухамеданском и јудејском) су карике у ланцу у који по замисли екумениста треба укључити цело човечанство. Тај задатак је јасно постављен већ на скупу Светског савеза цркава у Упсали 1967. године.

Све то се може остварити, по мишљењу екумениста, на посебном сабору, који би у њиховим очима био стварно васељенски, каквим они не сматрају да су стварно били ранији Васељенски сабори. Начин остварења објашњен је у Римокатоличком журналу и састоји се у следећем:

  1. Провођење гестова помирења, за шта примером може да послужи скидање анатема из 1054. године између Рима и Цариграда.
  2. Општење у евхаристији. Другим речима, позитивно решење проблема међусобног општења.
  3. Јасно сазнање да припадамо васељенској целини (хришћанској), који треба да уступи место разноврсностима.
  4. Тај сабор је дужан да буде знамење јединства људи у Христу.[19]

Важно је приметити да се схватање таквог јединства не везује за припадност једној истинској Цркви. Тамо се говори да на томе ради "Католички секретаријат за јединство", како је и изјавио кардинал Вилебрант у Евиану. Са друге стране, Комисија одела за веру и устав је за централну тему поставио "Тајинство Цркве и јединство човечанства."[20]  По новој дефиницији, под екуменизмом се подразумева: "Све што се односи на на обновљење и обједињење Цркве, као фермента за пораст Царства Божјег у овом свету људи, који траже јединство."[21]

На конференцији Централног комитета Светског Савеза Цркава у Адис Абеби, Митрополит Георгије је саставио извештај, који има тенденцију да повеже све религије са Црквом. Он види делање Светог Духа и у нехришћанским религијама, тако што по његовом мишљењу када се ми причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми се сједињујемо са свим оним, који одишу љубављу Господњом према људима.[22]

Ето где је увучена Православна Црква. Споља се цела та работа појављује као низ бесконачних "дијалога". Православни представници воде дијалоге са Римокатолицима и Англиканцима. Они су опет, у дијалогу једни са другима, Лутеранима, другим Протестантима и чак и Јудејима, Мухамеданцима и Будистима.

Недавно је представник Патријарха Атинагоре у Северној и Јужној Америци, Архиепископ Јаков, ушао у дијалог са Јудејима. Он је приметио да, колико је њему познато, никада раније у историји није био случај "да је богословски дијалог са Јеврејима био под званичним покровитељством Грчке цркве." Поред питања националног каракера, "група се такође сагласила да проучи литургију заједно са Грчким Православним научницима, са намером да се прегледају сви литургијски текстови са тачке гледишта ублажавања спомињања Јудеја и Јудаизма, где се они појављују у негативном и непријатељском светлу."[23]

Као што видимо, Патријарх Атинагора и његови истомишљеници се не ограничавају мишљу о унији са Римокатолицима. Они иду много даље.

Већ смо спомињали речи Патријарха Атинагоре како Господ жели "да Црква буде једина и видљива целом свету како би цео свет могао бити обједињен у њој." У том смислу пише и један од Грчких богослова, професор Филипидес, бивши декан Атинског богословског факултета. Развијајући екуменистичко учење о Цркви, он доводи своју мисао до крајњих граница. Он говори како противници екуменизма иду против Божје воље. Бог по његовим речима: "Обухвата све људе наше планете као чланове Његове јединствене Цркве, јуче, данас и сутра, као пуноћу те Цркве."[24]

Иако је сваком ко се имало разуме у догмате Православне Цркве јасно колико је овакво схватање Цркве далеко од Символа Вере који ми исповедамо као и учења Светих Отаца, не можемо а да не приметимо колико је оно дубоко у супротности са истим.

Где и када је Господ изрекао тврдњу да цео свет може бити обједињен у Цркви? Таква нада је нада хилијастичка за коју нема основа у Светом Јеванђељу. Сви људи су призвани ка спасењу, али се многи на тај позив не одазивају. О Хришћанима је Спаситељ говорио као о данима Њему из света (Јован 17,6), и молио се не за цео свет, него за оне дане Њему из света људи (Јован 17,11). И Свети Апостол Јован Цркву поставља насупрот свету и позива Хришћане: "Не љубите света ни што је на свету. Ако ко љуби свет, нема љубави очине у њему." (1 Јован 2,15)

О чедима Цркве, Спаситељ је рекао да "од света нису, као ни Ја што нисам од света" (Јован 17,16). Пред лицем Апостола, Спаситељ је упозорио Цркву да ће она трпети невољу (Јован 16,33), и објаснио је својим ученицима: "Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато мрзи на вас свет." (Јован 15,19)

Свето Писмо указује на велику разлику између чеда Цркве и осталог човечанства. Свети Апостол Петар обраћајући се верујућим у Христа и раздвајајући их од неверних каже: "А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, народ добитка." (1 Петар 2,9) Речи Божје нам несумњиво наговештавају победу правде на земљи пред крај света. Оне нам не говоре о обраћању целог света у свеобједињујућу Цркву, како о томе маштају следбеници екумениста, него говоре о оскудној вери у последње дане, о великој муци и мржњи према Хришћанима свих народа због имена Спаситеља (Матеј 24,9-12).

Ако је у првом Адаму згрешило сво човечанство, то се у Новом Адаму - Христу - сједињује део оних који су "рођени одозго" (Јован 3,3-7). Ако у материјалном свету Бог "заповеда свом сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима" (Матеј 5,45), то са друге стране, Господ неправедне не прима у Своје Царство. На њих се односе грозне речи: "Неће сваки који говори: Господе! Господе! Ући у царство небеско; но који чини по вољи оца мојега који је на небесима." (Матеј 7,21) И надаље исто тако, на јеретике се односе следеће речи Спаситеља: "Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! Нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом ђаволе изгонили, и твојим именом чудеса многа творили. И тада ћу им ја казати: никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње." (Матеј 7,22-23)

Тако Господ говори јеретицима: "Никад вас нисам знао", а Патријарх Атинагора хоће да нас убеди да они "никада нису били одвојени од учествовања у заједништву кроз тајне Богочовека Исуса у Његовој богочовечанској Цркви."

Вера у обновљење свог човечанства у новој свеобједињујућој цркви даје екуменизму карактер хилијастичке јереси. Кроз екуменистичке покушаје да обједине све, не разликујући истину од заблуда, и стремљења да саздају не само нову цркву, него и нови свет, хилијазам се пројављује све више и јасније. Проповедници те јереси неће да верују у то да ће сва земља и сва дела што су на њој сагорети, небеса спалити и раскопати а стихије од ватре растопити (2 Петар 3,10-12). Они заборављају да ће се након тога, ново небо и нова земља, на коме ће обитавати правда, образовати створитељским чудом Божјим, а не напорима људске организације. Православни Хришћани не треба да се труде да их изграде, него да кроз благочестиво живљење у јединој и истинитој Цркви постану причасници нове земље и новог неба после Страшног Суда Божијег. У међувремену, покушаји стварања Царства Божјег на земљи, кроз лажно уједињавање разних конфесија а заборављајући на истину, која је сачувана једино у Предању Свете Православне Цркве, одвели би нас од Царства Божијег у царство антихристово.

Пошто је Спаситељ рекао "Син човечиј кад дође, хоће ли наћи веру на земљи" (Лука 18,8), то питање је постављено не само због проповедања безбожништва (Атеизма), него и Екуменизма.

Историја Цркве нам говори да се Хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између Хришћана и неверника, него путем проповедања истине, одвраћањем од сваке лажи и сваке заблуде. Уопштено, ни једна религија никада се није ширила кроз оне, који су сумњали у пуноћу њене истине. Саздавана екуменистичка нова свеобухватна "црква" има својства Лаодикијске цркве, описане у Откровењу Јовановом. Она није ни хладна ни врућа у истини, и на њу се односе речи, обраћање анђелу Лаодикијске цркве: "Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих." (Отк 3,16) Зато уместо религиозног рођења, они који нису примили "љубав и истину да би се спасли", призивају на себе упозорење Апостола: "И зато ће им Бог послати силу преваре, да верују лажи; Да приме суд сви који не вероваше истини, него волеше неправду." (2 Сол 2,10-12).

Преосвећени чланови нашег Сабора Епископа једногласно су признали да све изложено представља основу за проглашење екуенизма за опасну јерес. Посматрајући њен развој, рекли су нам да поделимо наше виђење са свом браћом, Православним Епископима целог света. Ми их пре свега молимо да се помоле да Господ сачува Свету Цркву од потреса нове јереси, отворивши свима духовне очи за разумевање истине пред лицем заблуда. Да помогне Господ свима нама да у пуној чистоти и неповређеном сачувамо поверену нам истину, а паству нашу да васпитавамо и вери и благочестивости према њој.

Недеља Православља, Њујорк, 1972. године


Библиографија

  1. Титлинов Б. В. Нова Црквa. Пг. М, 1923, стр. 11.
  2. Одлуке Конф. првака и представника аутокефалних Православних цркава, Москва, 1949, Том II, стр. 447-448
  3. ЖПМ, 1969, № 1, с 51.
  4. The Hellenic Chronicle, 23. 12. 1971. године
  5. Томос Аганис, Рим -- Истанбул, документ № 274, стр. 588-589.
  6. Исто, стр. 660.
  7. Исто, стр. 618-619
  8. Исто, стр. 620
  9. Исто, стр. 620-623

10.Голубински Е. Е. - Кратки преглед Православных Цркава: Бугарске, Српске и Румунске, 1871, стр. 551.

11.Голубински Е. Е. - Историја Руске Цркве, 1904, том 1/11, стр. 806-807.

12.Le Monde, 21. мај 1970.

13.Протоколи саветовања ув Женеви "The Greek Orthodox Theological Review", број XVI, стр. 30.

14.Исто, стр. 6

15.Исто, стр. 5

16.Исто, стр. 211

17.Исто, стр. 246

18.Ђаконија, 1971, №1.

19.Irenicon, Број 3, 1971, стр. 322-323

20.Исто, стр. 323-324

21.Service d’information, 1970, No. 9, стр. 10-11.

22.Irenicon, Број 2, 1971, стр. 191-202

23.Religious News Service, 21. јануар 1972., стр. 24-25.

24.Булетин Typos Bonne Presse, Атина, Март-Април 1971.

 fil4

ТРЕЋЕ ПИСМО БОЛА МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА

Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве

Обраћање предстојницима светих Божијих цркава,

Преосвећеним Православним Архијерејима поводом "Тијатирског исповедања"

Учивши нас да чврсто у свему чувамо поверену нам Православну веру, Св. Апостол Павле писао је Галатима: "Али ако и ми, или анђео са неба јави вам јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!" (Гал 1,8) Свог ученика Св. Тимотеја, учио је да стоји у ономе чему је научен и што му је поверено, знајући ко га је научио (2 Тим 3,14). То су примери које су дужни да следе сви Архијереји Православне Цркве, и на шта су се обавезали заклетвом датој на хиротонији. Апостол пише да је Архијереј дужан да: "Држи верне речи по науци, да буде кадар и саветовати са здравом науком, и покарати оне који се противе." (Титу 1,9)

У садашње време општег скретања, смућивања умова и кварења, нарочито је потребно да исповедамо истинско учење Цркве, без обзира на то ко нас слуша и на окруженост неверницима. Ако услед прилагођавања заблудама садашњег века будемо ућуткавали истину или проповедали извраћену истину, у име угађања целом свету, то би било како када бисмо онима који трагају за истином, дали уместо хлеба камење. Што је на вишем положају онај који тако поступа, то је већа и саблазан, а тиме и теже последице.

Из тог разлога је код нас изазвало велико узнемирење прочитано ткз. "Тијатирско исповедање", недавно објављено у Европи са посебним благословом и одобрењем од стране Светог синода и Патријарха Цариградске цркве.

Знамо да је аутор те књиге, Преосвећени Митрополит Тијатирски Атинагора, раније себе прогласио за заштитника Православне истине, и тиме смо још мање очекивали од њега такво исповедање, које стоји далеко од Православља. Да је то било само његово лично иступање, не би ни писали о њему. На ово нас је навело то што на његовом делу стоји печат одобрења целе Цариградске цркве заједно са Патријархом Димитријем и Синодом. У посебном патријархалном протоколу насловљеном на име Митрополита Атинагоре, забележено је да је његов рад размотрен од стране посебне Синодалне комисије. По одобрењу те Комисије, Патријарх је сагласно са одлуком Синода дао благослов на објављивање тог, како он пише "одличног дела". На тај начин, одговорност за то дело се пренело са Митрополита Атинагоре на целу цариградску јерархију.

Наше раније Посланице бола су изражавале патњу која нас је обузимала када смо са престола Светог Прокла, Јована Златоустог, Тарасија, Фотија и многих других Светих Отаца, слушали учење које би они несумљиво осудили и предали анатеми.

Тешко је ово писати. О, како бисмо желели да са престола Цариградске цркве, која је родила нашу Руску цркву, слушамо речи Црквене правде и исповедање истине у духу њених великих светитеља! Са каквом радошћу бисмо примили такве речи и предали даље за наук нашој благочестивој пастви! Напротив, велику муку изазива код нас потреба да је спречимо у томе, јер из тог бившег источника Православног исповедања сада истичу труле речи саблазни.

Ако бисмо се осврнули на само "Тијатирско исповедање", авај, тамо је толико много унутрашњих противречности и неправославних мисли, да ако бисмо хтели да их побројимо, морали би написати целу књигу. Сматрамо да за то нема потребе. Довољно је указати на оно најважније, на чему се заснива и из чега произилази сав садржај тог исповедања неправославне мисли.

Митрополит Атинагора на једном месту (стр. 60) пише са пуним правом да Православни верују у то, да је њихова Црква - Једна, Света, Саборна и Апостолска, и да проповеда пуноћу католичанске истине. Он такође признаје да друге конфесије не држе ту пуноћу. Међутим, надаље он као да заборавља, да ако било које учење у било чему одступа од истине, оно тиме постаје лажним. Припадност таквој религиозној асоцијацији, која исповеда такво учење, одваја људе од једине истините Цркве. Митрополит Атинагора је спреман да то призна у погледу древних јеретика, попут Aријанаца, али ако говори о савременим, он не жели да њихове јереси узме у разматрање. У односу на њих он се не позива и не руководи древним предањем и канонима, него "новим схватањем, које сада преовладава међу Хришћанима" (стр. 12), и "знамењем нашег времена" (стр. 11).

Да ли је то у складу са учењем Светих Отаца? Напоменимо да нам 1. правило Седмог васељенског сабора даје сасвим другачије критерије за управљање нашом Црквеном мисли и Црквеним животом. "Они који су примили свештеничко достојанство", пише тамо,"као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби..." И надаље: "Божанствена правила која и ми радосно примамо и у целости и непоколебљивости држимо одлуке тих правила, изложена од свехвалних Апостола, делањем Светог Духа, и од шест Светих васељенских сабора, и помесних сабрања која издаше такве заповести, и од Светих Отаца наших. Јер су сви они, од јединог Духа били просветљени, и све корисно озаконили."

Насупрот том принципу у "Тијатирском исповедању" се сво време нагласак ставља на "ново схватање". "Хришћани", пише тамо,"сада посећују цркве и моле се са хришћанима разних традиција, са којима им је раније било забрањено да (молитвено) опште, јер смо их називали јеретицима." (стр. 12)

Ко је раније бранио те молитве? Нису ли то Свето Писмо, Свети Оци и Васељенски сабори? Не можемо ли рећи да их нисмо само називали јеретицима, него су они то били и на делу? Прво правило Василија Великог даје јасна упуства за именовање јеретика:"Јеретицима су (Св. Оци) називали оне који су се потпуно отргнули, и у самој вери отуђили." Не односи ли се то на западне конфесије, које су отпале од Православне Цркве?

Св. Апостол Павле нас учи: "Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се" (Тит 3,10), а "Тијатирско исповедање" нас призива ка религиозном зближавању и молитвеном општењу са њима.

45. правило Светих Апостола каже: "Епископ, презвитер или ђакон који се моли са јеретицима да буде свргнут." О томе такође говори и 65. правило Апостолско и 33. правило Лаодикијског сабора. 32. правило тог сабора забрањује примање благослова од јеретика. "Тијатирско исповедање" противно томе, позива на заједничке молитве са њима и иде тако далеко да дозвољава Православним да примају од њих причест, као и да га дају таквима.

Митрополит Атинагора сам сведочи о томе да у Англиканској цркви већи део епископа и верних не признаје благодат јерахије, ни светост Васељенских сабора, ни промене дарова на Литургији, ни друга тајинства, ни поштивање светих мошти. Аутор "Исповедања" сам указује на делове "Англиканског исповедања" у којима је то изражено. Пренебрегавши све то, он допушта причешћивање Православних код Англиканаца и Римокатолика, и налази за могуће да га и они добију у Православној Цркви.

На чему се заснива таква пракса? На учењу Светих Отаца? На канонима? - Не. Основу за то налазимо само у чињеници да је такво безакоње већ почињено и да постоји "пријатељство" Англиканаца према Православним.

Без обзира какву позицију заузима онај који дозвољава праксу забрањену канонима, и какво је пријатељство које је побудило разлоге за то, то не може бити основа за праксу осуђену канонима. Како ће одговорити Небеском Судији јереји, који својим духовним чедима саветују да узимају уместо истинског причешћа, оно које често и сами они који га дају не признају за Тело и Крв Христову?

Такво безакоње проистиче из потпуно јеретичког, протестантског или изражено савременим језиком, екуменистичког учења "Тијатирског исповедања" о Светој Цркви. Они у њој не виде никаквих граница. "Дух Свети", пише тамо, "делa како у Цркви, тако и изван Цркве. Зато што се њени предели увек шире, то она нема граница. У цркви постоје врата, али не и зидови." (стр. 77) Ако Дух Божји једнако дела како унутар Цркве, тако и изван ње, зашто је било потребно да Спаситељ дође на земљу и да је оснује?

Брига о сачувању и исповедању оригиналне истине, предане нам од Господа нашег Исуса Христа, Св. Апостола и Св. Отаца, се у тој концепцији показује сувишном. Иако "Исповедање" на страни 60. говори да Православна Црква "са правом себе назива у ово време у историји једином Црквом, коју је Христос, Син Божји, основао на земљи", у њему се не говори о неопходности сачувања њене вере неповређеном, допуштајући тиме сапостојање заблуда заједно са истином.

Насупрот речи Св. Апостола, да је Христос пред себе ставио "славну цркву, која нема мане ни мрштине, или такога чега" (Ефе 5,27), "Тијатирско исповедање" представља Цркву која меша у себи истину и оно што сама признаје да је одступило од ње, тј. јерес, мада овај задњи израз се тамо не употребљава. Одбацивање таквог учења је јасно исказано у важној Посланици источних Патријарха о Православној вери: "Несумљиво исповедам, као тврду истину, да саборна Црква не може погрешити или заблудети и изрећи лаж уместо истине: јер Дух Свети, увек делујући кроз верне слуге Оце и учитеље Цркве, чува је од сваке заблуде." (чл. 12)

Потчинивиши се новом догмату који угађа садашњем свету, аутор "Тијатирског исповедања" заборавља упуства Спаситеља о томе, да ако брат твој "не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник" (Матеј 18,17), као и учење Св. Апостола: "Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се." (Тит 3,10)

Пишемо о томе у отвореном писму, јер Ваш иступ носи свенародни карактер, а и ради тога, да би други свети људи Православне Цркве и верни народ знао, да не дели сва Црква Вашу одабрану и погубну екуменистичку измишљотину. Нека свима буде јасно, да то што сте себи допустили да заједнички саслужујете са иновернима представља тужни издвојени случај, који не представља преседан или пример за остале, него изазива огорчење и одлучан протест верних чеда Цркве, као неправославно и противно канонима дело.

Са дубоким болом долазимо до сазнања, да оно што је названо "Тијатирско Исповедање" из Цариграда не шири глас Православне истине, него глас све више распрострањене екуменистичке заблуде.

Шта сада треба да уследи од оних које "Дух Свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом?" (Дап. 20,28) Да ли ће остати та службена објава лажи у име целе Цариградске цркве без протеста од стране Архијереја Божијих? Да ли ће се и даље, по речима Св. Григорија Богослова, ћутањем изадавати

истина?

С обзиром да смо најмлађи међу предстојницима Цркве, хтели смо да саслушамо глас старијих пре него што иступимо сами. Али, до сада, њиховог гласа не чусмо. Ако они до сада нису упознати са садржајем "Тијатирског исповедања", молимо их да га пажљиво прочитају и да га не оставе без осуде.

Страшно је и помислити да би се на нас могле односити речи Господа анђелу Лаодикијске цркве: "Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих." (Отк. 3,15-16)

Ми сада упозоравамо нашу паству и призивамо нашу браћу, који имају веру Цркве, подсећајући их на нашу општу одговорност за нашу паству пред Небеским Архипастиром. Молимо вас да не игноришете ову нашу ноту, како јавно унакажење Православног учења неби остало без разобличења и осуде. Широка распрострањеност тог учења нас је навела да искажемо наш бол целој Цркви. Надамо се да ће наш вапај бити услишен.

 Митрополит Филарет, 1975. године 

Превод са руског оригинала, МиА.

Извор: Православље.нет

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%BE_%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE_%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%B0

 

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА

1. Памти: ти си син (кћер) Православне Цркве. То нису празне речи. Памти на шта те то обавезује.
2. Живот земаљски брзо пролази. Нећеш ни приметити, а пролетеће. Али њиме ће бити одређена вечна судбина твоје душе. Немој то ни на трен заборављати.
3. Труди се да живиш благочестиво. Моли се Богу у цркви, моли се Богу код куће са страхопоштовањем, са вером, са преданошћу вољи Господњој. Извршавај света и спасоносна правила Цркве, Њене типике (уставе) и заповести. Изван Цркве, изван послушности Њој – спасења нема.
4. Дар речи велики је Божији дар. Он човека облагорођује, немерљиво га уздиже изнад свих других земаљских створења. Али како га само сада злоупотребљава развраћено човечанство. Чувај тај дар и умеј да користиш реч на хришћански начин. Не осуђуј, не празнослови. Као огња бој се сквернословља и саблажњивих речи. Не заборављај речи Господа Спаситеља: „јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен...“ Лаж не допуштај. Свето Писмо сурово упозорава: ‘‘Погубиће Господ све који говоре лаж...’’
5. Љуби ближњега свога као самога себе по заповести Господњој. Без љубави нема хришћанства. Памти: хришћанска љубав је пожртвована а не саможива. Не пропусти прилику да учиниш дело љубави и милосрђа.
6. Буди скроман, чист и целомудрен у делима, речима и мислима. Не подражавај развратнике. Не узимај их за пример, избегавај блискост са њима. Без потребе немој имати посла са неверујућим – неверје је заразно. Чувај скромност и пристојност увек и свуда, немој се заразити бестидним обичајима нашега доба.
7. Таштине и гордости се бој и избегавај их. Гордост је свргла с небеса највишег и најмоћнијег од свих анђела. Памти: јер си земља, и у земљу ћеш се вратити... Дубоко смири себе.
8. Основни задатак живота је – спасти душу за вечност. Нека то буде главни задатак и брига твога живота. Тешко онима који упропасте своју душу небригом и лакомисленошћу.
 Нека те Господ благослови и помогне ти.
 
Твој духовни отац,
† Митрополит Филарет (Вознесенски)

 

филарет

Митр. Филарет, св. Јован Шангајски, ахиеп. Аверкије Џирданвилски и еп. Сава на освећењу храма Пресвете Богородице ''Всјех скорбјаших радост''

 

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ РУСКОГ ПАСТИРА

1) Примивши благодат рукоположења, памти каквог дара и какве милости те је Господ удостојио – и каква одговорност од сада лежи на теби. Свештеник је апостол у кругу пастве своје. „Ја не припадам себи већ другима“ – говорио је велики руски пастир, отац Јован Кронштатски.
2) „Усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његовијех уста, јер је он анђео Господа Сведржитеља“, каже Писмо. Почуј те речи, пастиру православни. Ти мораш бити весник Божијега закона и Божије Јеванђељске истине за паству своју, која ће ти се због тога обраћати.
3) Као огња бој се немарности у светом делу пастирствовања, а најпре – у служењу пред Страшним Престолом Господа Славе. „Проклет сваки, ко немарно ради дјело Господње“ – претећи нас упозорава Св. Библија. Буди добар пример страха Божијега и благочестивости онима који ти саслужују и прислужују при служењу твоме. Удаљуј из Св. олтара свакога ко не буде испуњен страхопоштовањем, налазећи се у њему.
4) Стално се моли Господу за помоћ и уразумљивање у вођењу парохијских послова. Нека ти Господ дâ дух целомудрености, смиреномудрености, трпљења и љубави... Све те врлине неопходне су у парохијском раду. Високо цени савете најстарије и најискусније браће, и мудре савете благочестивих мирјана оданих Цркви. Чврсто држи кормило свога парохијскога брода, али истовремено, пре него што чврсто решиш ово или оно питање, са пастирском влашћу, претходно се саветуј са људима који заслужују поверење – у Цркви све решавају духовни руководитељи – пастири, али се све и расуђује саборним разумом – живот и рад парохије мора бити прожет духом саборности, саборнога јединства.
5) Чврсто држећи, понављам, кормило у својим рукама, истовремено се труди да живом раду у парохији привучеш добре, благочестиве црквене људе, чинећи са својим сарадницима једну сложну духовну породицу. Не заборави децу. На сваки начин труди се да их учиш, поучаваш, васпитаваш у духу црквености, стално и истрајно захтевајући исто и од родитеља њихових. У томе нека ти буде помоћница твоја животна сапутница дата ти од Бога – попадија. У животу парохија често је било неспоразума и заоштравања услед тога што су се жене свештеника мешале у пастирске ствари и рад својих мужева – тога се треба чувати. Али истовремено постоје стране парохијског рада у којима најбољи помоћник пастира може бити његова жена – нарочито у делу хришћанског поучавања и васпитавања деце.
6) Радећи за парохију, немој престајати да радиш и на својој души. Једно треба да буде сливено са другим. Св. Апостол Павле овако поучава свога ученика, Св. Тимотеја: „Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти. Докле не дођем пази на читање, утјешавање и учење... Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају“...
Господ нека буде у свему твој Помоћник. Двапут примивши благодат рукоположења – као ђакон и свештеник – не заборављај да се постојано молиш за архијереје који су на тебе полагали своје руке.
 
Твој духовни отац
† Митрополит Филарет (Вознесенски)

 

 

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

Превод: Православна породица, јул 2014